"Nepotizam na Univerzitetu u Prištini: I po babu i po stričevima al' po znanju ne"

U okviru Građanske stranice, KoSSev od danas pokreće novu rubriku "Građani pišu". U njoj ćemo objavljivati pisma i vesti čitalaca. Da bi se informacija koju želite da podelite sa javnošću objavila na KoSSevu, potrebno je da se potpišete punim imenom i prezimenom, uz osnovnu informaciju o sebi, a da redakciji potvrdite svoj identitet i potpišete izjavu da se tekst objavljuje na osnovu vaše saglasnosti. Istovremeno skrećemo pažnju da informacije koje budete izneli moraju da budu potkrepljene argumentima, da jezik kojim budete pisali ne sme da sadrži govor mržnje, diskriminacije, omalovažavanje po bilo kojoj osnovi. Kao redakcija zadržavamo pravo da tekstove lektorišemo, da umesto punih imena, ukoliko se spominju u tekstu, možemo da objavimo inicijale istih, da tekst ne objavimo ukoliko utvrdimo da je neautentičan, propagandistički, zlonameran ili nije od javnog značaja. Naglašavamo da autori tekstova preuzimaju isključivu odgovornost za istinitost svojih navoda, te da pisma naših čitalaca ne odražavaju nužno stav KoSSeva, niti je KoSSev autor informacija u ovoj rubrici.

"Nepotizam na Univerzitetu u Prištini: I po babu i po stričevima al' po znanju ne"

Piše: Bojan Lalić

Ovo pišem kako bih ukazao na nepotizam koji vlada prilikom zapošljavanja na pojedinim fakultetima na Univerzitetu u Prištini. Kao ilustraciju, navešću moj pokušaj da se zaposlim kao saradnik u nastavi na Filozofskom fakultetu u Prištini.

Pre dve godine (2014) raspisan je konkurs za dva saradnika u nastavi na katedri za psihologiju, Filozofskog Fakulteta u Prištini – Kosovska Mitrovica. Iako je realna potreba za saradnikom bila velika, na raspisivanje konkursa se čekalo više od 9 meseci. Kada je konačno raspisan, na konkurs se prijavilo 11 kandidata. Komisija je za izbor u zvanje predložila dve kandidatkinje koje ni statutarno, ni zakonski ne ispunjavaju uslove konkursa: prva (S.K.) koja nije bila student master studija i druga (Lj.J.) koja nije bila student ni master, ni doktorskih studija (što je bio statutarni zahtev), ali koja je završila master studije. Dok je prva kandidatkinja bar studirala u Kosovskoj Mitrovici, druga nikada nije ni boravila u Kosovskoj Mitrovici, već je bila studentkinja jednog člana komisije iz Beograda (člana komisije O.T.) i stalno zaposlena na jednom privatnom univerzitetu u Beogradu.

Bez obzira na broj kandidata, moja biografija je bila ubedljivo najbolja: jedini sam bio student doktorskih studija, sa ubedljivo najviše naučno-istraživačkih radova i diplomom istaknuti student, koja mi je dodeljena kao najboljem studentu generacije na Filozofskom fakultetu u Prištini.

Komisija je svoj izbor obrazložila u Izveštaju koji je toliko bio nakaradan, da je jedan od četiri kriterijuma glasio: „Po kriterijumu broja godina, ističu se…“. Zamislite kada neko u akademskoj ustanovi uzima takve kriterijume, onda se opravdano pitate da li će sledeći kriterijum biti broj cipela, oblik nosa, boja očiju…

Kada sam uložio prigovor na takav izbor, Izborno veće nije izabralo prvu kandidatkinju zbog neispunjavanja uslova konkursa, ali jeste drugu. Pri tom nije dozvoljeno meni, kao kvalifikovanom kandidatu, da zauzmem upražnjeno mesto, već je ceo proces poništen i vraćen na početak.

Važno je napomenuti da je druga kandidatkinja, Lj.J. nakon što je zaposlena, radila svega dva meseca i otišla. Tako se pokazalo da je ona tu došla samo da bi napravila prostor za nekog drugog, kako zbog visokih kvalifikacija ja ne bih bio izabran, jer je postojala ogromna disproporcija mojih i kvalifikacija ostalih kandidata, ali ipak malo manja u odnosu na nju.

Zbog ovakvog stanja stvari, žalio sam se šefu katedre za psihologiju, dekanu Filozofskog fakulteta, Rektoru Univerziteta, Inspekciji rada (koja se inače proglasila nenadležnom za kršenje zakona o radu!); Prosvetnoj inspekciji, ali bez ikakvih rezultata. Jedino je prosvetna inspekcija zahtevala od Filozofskog fakulteta da uslov broja godina izbaci iz Statuta, što je i učinjeno.

Na narednom konkursu (2015. godina), ponovo sam se prijavio, kao i prethodno predložena, a odbijena kandidatkinja – S.K. Ovoga puta, komisija je u potpunosti promenila kriterijume koji su standardno korišćeni već duže vreme: kandidat je morao biti student master studija, ali ne i neko ko je završio master studije i upisao doktorske studije. Tako sam ja kao kandidat proglašen nekvalifikovanim, jer sam završio master studije i imao upisne doktorske studije, dok su predložene već pomenuta S.K. (koja je u međuvremenu upisala master studije) i nova kandidatkinja A.K. To će reći, bio sam nekvalifikovan, jer sam završio studije koje su druge kandidatkinje tek upisale!

Kada sam prigovorio na takav izbor, komisija se pozvala na zakon koji predviđa da u zvanje saradnika može biti birano lice koje je student master studija. A na pitanje zašto to nije bila praksa prethodnih deset i više godina, nisu imali odgovor.

Ovo jasno pokazuje da ne postoji jedan set kriterijuma, već se oni dopisuju i tumače na način koji odgovara preferiranom kandidatu. Danas možete biti izabrani ako ste završili master studije (kao kandidatkinja Lj.K. na prvom konkursu), a sutra ne možete (kao ja na drugom konkursu), iako se Zakon u međuvremenu nije menjao.

Na najnovijem konkursu, po istim kriterijumima, izabrana je kandidatkinja S.K. (uz brojne proceduralne propuste koje je učinila izborna komisija), a ja sam ponovo odbijen, zato što nisam student master studija. Međutim, pomenuta kandidatkinja je u isto vreme student i master i doktorskih studija. Recite mi ko bi normalan u isto vreme bio student i master i doktorskih studija, a uz to na master studijama plaćao školarinu? Ili slikovito, zašto bi neko u isto vreme bio đak osnovne škole i išao u obdanište, a pri tom to i plaćao? To je s toga što neko ima dobar račun za tako nešto: dogovor da ostane student master studija kako bi ostao kvalifikovan za predstojeće konkurse gde će to biti selekcioni kriterijum. To jasno govori koliko su konkursi pošteni i koliko se raspisuju kako bi se uposlili najbolji kadnidati.

Generalno, sami konkursi se ne raspisuju onda kada postoji potreba za kadrom, već onda kada se nađe podoban kandidat. Tu nauka i stručna kvalifikacija ne igraju veliku ulogu, već samo podobnost i dogovor zainteresovanih strana („ovaj moj ovde, a tvoj onamo“). Onda se kriterijumi kreiraju kako bi odgovarali upravo tom kandidatu i tada je sve moguće. Ilustraciju predstavlja i još jedan izbor na drugoj katedri istog Fakulteta: dva kandidata od kojih je jedan imao veći prosek i veći broj naučnih radova nije izabran, već kandidatkinja koja već radi na Fakultetu, uz gomilu nejasnih obrazloženja.

Meni je prilikom predavanja prve primedbe diskretno rečeno da se ne zameram i primedbama ne zatvaram sebi vrata za buduće konkurse. To će reći: „Pusti ti nas da radimo šta god hoćemo, a mi ćemo se možda nekada i umilostiviti da te primimo da radiš“. Kao da je fakultet nečije privatno vlasništvo, a ne ustanova od javnog značaja. Pitam se samo gde su tu nauka i naučne kvalifikacije? Gde je tu znanje?

A kada govorimo o znanju, valja da napomenem i sledeće: bio sam najbolji student generacije na Filozofskom fakultetu. Upisao sam master studije u Beogradu, gde sam birao najteže (i najbolje) ispite i sve ih položio sa prosekom 10.0. Upisao sam doktorske studije u Beogradu i to na budžetu u konkurenciji najjačih beogradskih studenata. Tu sam u roku upisao završnu godinu (što smo uspeli samo nas dvojica od svih upisanih kandidata u generaciji). Išao sam na stručna usavršavanja na elitnim svetskim institutima i univerzitetima. Objavljivao i prezentovao radove na vrhunskim svetskim konferencijama (primer, još kao student osnovnih studija sam 2007 prezentovao rad na konferenciji na Univerzitetu Lomonosov u Moskvi). Bavim se oblastima psihologije (kognitivna psihologija, psiholingvistika i metodologija istraživanja) za koje niko od postojećih profesora i asistenata na Filozofskom fakultetu u Prištini nije stručan. I zar nije logično da bi bilo u interesu katedre da nekog takvog zaposli i zadrži? Nekog ko uz sve to i živi u gradu gde je Univerzitet?

Naravno da ne. Jer onda će taj neko jasno pokazati da je „car go“ i da neki „stručnjaci“ to uopšte i nisu. Sve ovo mi se dešava jer sam umesto elitnog instituta u Holandiji, gde sam mogao za dobru platu da radim na svom doktoratu, došao da radim doktorat u Srbiji, očekujući da ću se zaposliti na univerzitetu u svom gradu. Pa tako sada studiram i živim bez posla, na ivici egzistencije, dok drugi neuporedivo nekvalifikovaniji rade i imaju solidna primanja. Na čast svima zaslužnim za to…

Ovo je samo jedna priča o tome kako stvari funkcionišu na pojedinim fakultetima našeg Univerziteta. Znam, nažalost, još dosta ljudi koji bi mogli da ispričaju sličnu priču, ali su jednostavno odustali i povukli se. Takođe znam i dosta pametnih i talentovanih koji nisu mogli da dođu do izražaja i zauzmu pozicije koje zaslužuju samo zato što im to neko nije dozvolio: ili zato što je te pozicije čuvao za nekog „svog“ ili jednostavno iz čiste obesti.

Problem je samo što ovaj proces traje već duže vreme i što u tom procesu godinama najbolji odlaze. Upitajte se samo ko i kakvi vam na kraju ostaju i gde je tome kraj.

(Potpisnik ovog teksta je doktorand na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Interno je raseljeno lice iz Peći i od 2004. godine živi u Kosovskoj Mitrovici)