Nepodnošljiva lakoća uništenja

Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.

U ovoj nedelji predsednik SANU objavio je da Srbija treba da se „dostojanstveno“ povuče s Kosova, a Izvršni savet UNESCO-a predložio je da Kosovo bude primljeno u tu međunarodnu organizaciju.

Sada bih voleo da pitam – da li se radujete ili ste zbunjeni kolega Ljepaja? Kako se izjava Vladimira Kostića uklapa u Vaše negativne stereotipe o Srbima? Kako se ona, uopšte, uklapa u Vaše negativne stereotipe o SANU? Da li je sada Vaše viđenje Srba makar malo drugačije? Ili i dalje mislite da Srbi, severno od Ibra, a pogotovo severno do „administrativnih prelaza“, nemaju šta da traže u promišljanju o sudbini Kosova i Metohije?

Zaista nisam čitao roman Previše ozbiljan Vašeg bliskog rođaka. Ali, ima stvari u vezi s kojima ne bih da se šalim. Nema šale sa sistematskim proterivanjem Srba s Kosova 70-ih i 80-ih godina 20. veka. Nema šale s koalicijom početkom devedesetih godina 20. veka, albanskih terorista na Kosovu i Tuđmanove Hrvatske. Nema šale s praksom OVK da otetim Srbima vadi organe i preprodaje ih. Konačno, nema šale s korenima srpske zemlje, niti sa budućnošću Kosova i Metohije.

U vezi s tim, ne mogu da ne zapitam uvaženog kolegu, koji toliko potcenjuje SFRJ i ravnopravnost Albanaca u (post)Titovoj Jugoslaviji – u kojoj zemlji i o čijem trošku se školovao? U Jugoslaviji ili u Albaniji? Ukoliko je to bilo u Jugoslaviji – zašto je na to pristajao, pošto mu ta zemlja i status Albanaca u njoj nije odgovarao? U kojoj su zemlji njegovi roditelji primali platu? Da li im je to odgovaralo ili nije? Ukoliko se pak školovao u Albaniji i ukoliko mu je Albanija plaćala školovanje, zašto nije, kao pravi patriota, ostao tamo da živi i radi i da se na taj način odužuje sopstvenoj državi?

Ne, poštovani i uvaženi kolega Ljepaja, ne može se jedna zemlja izdati, razarati i prodavati, a onda očekivati da preostala manjina (Srbi sa Severa Kosova) budu lojalni građani krpeža koji je preostao nakon svega. Onaj ko izda zemlju (SFRJ), rušeći njen poredak oružjem, pa zatim izda sledeću zemlju (SRJ), aktivno ratujući protiv nje, ne može imati preterana prava da govori o „izdajstvu“ – Srba, severno od Ibra, ili pak o izdajstvu Vuka Brankovića, ili o izdajstvu savremenih srpskih intelektualaca.

Lepo je od kolege Ljepaja što, kao odgovoran čovek, ima svest o tome da ne želi da, recimo ja, postanem savremeni Vuk Branković (mada priznajem, iako smatram da u razgovorima moramo da budemo ozbiljni, ovoga puta on jeste stvarno duhovit!). Ali, kao očigledni poznavalac srpske istorije, kolega je sigurno upoznat i sa činjenicom da je Kosovo, bez obzira na tursku, austrijsku, nemačku ili italijansku okupaciju, nekako uvek na kraju ostajalo srpsko…

U tom smislu želim da Vam kažem da ako sada, vi, Albanci, i mi, Srbi, ne postignemo istorijski sporazum, nezavisno šta o tome misle Vašington, Brisel ili Berlin, i vi i mi smo istorijski nevažni? Kako je moguće da i dalje igrate na kartu koja je kolonizatorska, potčinjavajuća, ponižavajuća i gubitnička? EU je struktura koja postepeno, ali lagano, odumire. Dajte da postignemo istorijski sporazum Srba i Albanaca! Dajte da se dogovorimo o svemu što naše narode može da ponuka (izazove, podstakne) da živimo složno u budućnosti! 

Ali, bojim se da, iz svega što ste dosad napisali, proizilazi da Vi to ne želite. Jer, Vi neprestano proizvodite negativne stereotipe o Srbima. Ne vladate najbolje statistikom koja bi, na primer, ukazala na to koliko sam puta ja, ili bilo ko drugi od istinskih beogradskih intelektualaca, bio na Kosovu. Da Vam kažem, dragi kolega: ukoliko mi, beogradski intelektualci, nismo često bili ni u Svrljigu, niti u Pirotu, to ne znači da ne možemo da kažemo da su Svrljig ili Pirot srce Srbije. I kada smo već kod toga, slobodan sam da Vas priupitam – koliko često Vi obilazite sve gradove i mesta u Albaniji? 

Nedavno su uvedeni albanski („kosovarski“) graničari. Pa, ukoliko Vas zanima, od njih potražite informacije o tome koliko sam puta prešao administrativnu liniju između Centralne Srbije i Kosova i Metohije. Ali, dozvolite kolega Ljepaja da Vas još jednom podsetim – Srbi i Albanci treba da se u vezi s Kosovom i Metohijom sporazumeju, a ne Amerikanci, Nemci ili Britanci. Samo mi i vi. Hoćete li u tom poslu da učestvujete¬¬ ili ćete i dalje da tercirate manipulativnim, proračunatim birokratama iz Brisela i Vašingtona? To je pitanje koje je danas na dnevnom redu istorije. Hoćemo li da budemo istorijski akteri ili dve posvađane kolonije? Od nas se zahteva jasan odgovor – ni manje, ni više.