Nepodnošljiva lakoća predvidljivosti

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)

Jedna od vrlo važnih osobina za jednog političkog lidera, bez obzira da li se radi o maloj ili velikoj državi, jeste predvidljivost.

Ako si predvidljiv, znači da si stabilan, da znaš šta hoćeš, da ostali oko tebe, ili pak lideri drugih država, znaju šta mogu očekivati od tebe, i da li može biti sporazuma o bilo čemu.

Predvidljivost je vrlo važna osobina i za političke procese, naročito ako se radi o razgovorima ili pak pregovorima između dve države koje teže da uspostave normalne odnose nakon toga što ih je prošlost dovela do rata i užasnih tragedija.

Ako nema lidera, koji vode tako važne procese koji su predvidljivi, naravno da se ne može očekivati da imamo posla i sa predvidljivim događajima koji će nekako svojim prirodnim tokom voditi do važnih sporazuma.

Tu, i u ovoj kratkoj karakternoj analizi lidera, uvek možemo dodati raznorazne razloge i opravdanja koje jedna ili druga strana mogu uvek upotrebiti, kada se radi o teškim pregovorima, a koji su „unutrašnje prirode“ (uvek je bilo i uvek će biti onih, na domaćoj političkoj sceni koji su protiv sporazuma koji vode miru i saradnji između dosadašnjih neprijatelja ili pak ratnih strana), da bi se odugovlačilo sa postizanjem jednog takvog sporazuma, koji uobičajeno dovodi do velikih političkih i istorijskih promena.

Naravno, poznata je velika razlika, u ovom pogledu, između političara i državnika: Političar misli samo kako da pobedi opet na sledećim izborima, a državnik, kako da omogući dugotrajnu stabilnost za svoju državu, i za svoj narod.

Ovaj pomalo teoretski uvod bi naravno imao smisla, u ovom našem poznatom kontekstu dijaloga između predstavnika Prištine i Beograda, ako bi služio svrsi da opravda nužnost obostranog poimanja neizostavnosti sveobuhvatnog sporazuma o punoj normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.

Nažalost, u ovom našem slučaju, predvidljivost nije uopšte pozitivna osobina, ni za lidere, ni za sam proces dijaloga između dve strane. Radi se o sasvim suprotnoj situaciji.

Kada su se lideri Kosova i Srbije, u proleće 2013. godine, sastajali gotovo svake nedelje u Briselu, sa ciljem da se po prvi puta u dugoj istoriji razgovora između dve strane potpiše, svojevoljno i obostrano, jedan sporazum, jedan mi je visoki američki diplomata, na moje pitanje (pošto sam i sam bio deo tih nastojanja, vođenih od strane Ketrin Ešton, visoke predstavnice Evropske unije), kako on procenjuje ovaj diplomatski i politički poduhvat, rekao: Vi se krećete putanjom, dva koraka nazad, tri koraka napred. Važno je da ipak idete napred. Korak po korak. Naravno, nastavio je, ovakvi veliki poduhvati ne mogu bez osciliranja, bez raznoraznih problema, bez padanja ali i uzdizanja.

Ovaj odgovor, koji se tada pokazao tačnim, doveo je do sporazuma iz 19. aprila (2013. godine), koji je tada puno obećavao.

U sadašnjim okolnostima, meren ovom logikom koraka koji idu nazad i napred, dijalog između kosovskih i srpskih pregovarača se može opisati na ovaj način: dva koraka napred, tri koraka nazad.

Naravno, nije teško naći u čemu se postiglo nešto pozitivno, ili koja su dostignuća u ovom svakako teškom procesu koji ima vrlo ambiciozne namere.

Dijalog je „resetiran“, nakon što je bio blokiran punih dvadeset meseci. Dobio je jasnu podršku, iako iz dva različita ugla, i iz Vašingtona, i iz Brisela, Pariza i Berlina.

On je jasno i glasno podržan od strane američkog predsednika Trampa, od nemačke Kancelarke Merkel, i francuskog predsednika Makrona.

Tako nešto se moglo samo sanjati pre godinu dana.

Bez obzira na razlike u mnogo čemu, i Amerikanci i Evropljani jedva čekaju da podrže, politički, diplomatski, ekonomski, financijski, mogući pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije.

Jasno je svima koji iole prate šta se sve događa na ovom delu Evrope, a kamoli onima koji su na čelu Amerike, Nemačke i Francuske, da je sporazum Kosova i Srbije o normalizaciji odnosa ključ za dugoročnu stabilnost Zapadnog Balkana.

Ali na drugoj strani, sva ova jasna i nedvosmislena podrška Amerike i Evrope, može biti samo podsticaj, dodatna motivacija, ali na kraju krajeva, odluku kakav sporazum žele, i kada taj sporazum može biti postignut, mogu doneti samo glavni političari Kosova i Srbije.

A kako stvari stoje, sada smo stigli do opisa onih sadašnjih tri koraka nazad, koji povezani sa onom negativnom odlikom predvidljivosti samog procesa dijaloga Prištine i Beograda, a i kosovskih i srpskih političara, mogu dovesti do dosta depresivnih zaključaka da je teško, ako ne i nemoguće, očekivati da ćemo ubrzo stići do samog cilja ovog zajedničkog istorijskog i političkog maratona koji traje više od jednog veka.

Nažalost, nije bilo teško shvatiti zašto u ovom slučaju dijaloga između predstavnika Prištine i Beograda, predvidljivost znači jasno videti put koji vodi u onaj ćorsokak o kojem smo već pisali ovde ja i Dušan Janjić.

Nakon par dana obostranog radovanja potpisivanjem sporazuma o ekonomskoj normalizaciji odnosa Kosova i Srbije, u Vašingtonu, 4. septembra, posle kojeg se očekivalo da će obe strane i u Briselu nastaviti sa ovom atmosferom uzajamne spremnosti, izgleda da je došlo to teškog „otrežnjenja“ u Briselu, i to u vidu dramatičnih razlika jedne i druge strane kada se govori o samoj temi Asocijacije/Zajednice opština sa srpskom većinom, i onoj dodatnoj temi o aranžmanima o pravima nevećinskih zajednica na Kosovu.

„Pravila dijaloga“ u Briselu, od samog početka, tamo u proleće 2011. godine, govore o tome da se o jednoj temi ne može razgovarati ako se obe strane ne slože.

U ovom slučaju, postoji ogromna razlika i kada se govori o samom konceptu Asocijacije/Zajednice opština sa sprskom većinom, i o aranžmanima o pravima nevećinskih zajednica na Kosovu.

Premijer Kosova Avdulah Hoti, što je bilo lako predvidljivo u manje-više poznatim unutrašnjim okolnostima na Kosovu, gde njegova vlada sada nema tehničku većinu, (ili podršku od barem 61 poslanika u skupštini), odbija da se bavi ovim pitanjem dok ne dobije jasan stav predsednika Srbije Aleksandra Vučića, da će dijalog voditi do međusobnog priznanja.

Vučić opovrgava takvu mogućnost (priznanja), i podseća Hotija da je Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom obaveza Prištine iz Sporazuma iz 2013. godine.

Za specijalnog izaslanika EU, Miroslava Lajčaka, Asocijacija/Zajednica opština sa srpskom većinom je vrlo važan elemenat samog sveobuhvatnog sporazuma.

Sve u svemu, stigli smo do nove blokade u dijalogu Prištine i Beograda.

Kako ćemo od sada pa nadalje, to verovatno niko ne zna.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.