Uvaženi kolega, mi dosta dugo debatujemo o mnogim temama koje se tiču odnosa između Albanaca i Srba na Balkanu. Ja mislim da je vreme da besedimo malo načelno o granicama na Balkanu; više o takozvanim prirodnim granicama, na koje se pozivaju svi nacionalisti, u pokušaju da stvaraju svoje nacionalne države, gde bi bile uključene sve teritorije koje su nastanjene u većini, sa pripadnicima te nacije. O božanskom pravu, te pozivu za obnovu srednjovekovnih verskih država nećemo razgovarati jer je detinjasto pričati o tome da vam je neko protivpravno uzeo teritoriju, koju ste njima otimali samo nekoliko vekova ranije, kad su se Sloveni doselili na ovim prostorima. Jednostavno, to nije jezik razuma, i time se nećemo, nadam se, puno baviti, jer smo i u prošlim kolumnama razgovarali dosta i o tome, koliko se zapravo spekulisalo sa demografskom strukturom stanovništva u srednjem veku, o nasilnom konvertiranju u pravoverje (pravoslavlje), te ponovno konvertiranje istih u islam.
Pozivam vas da se vratimo debati o takozvanim prirodnim granicama i njihovoj (ne)mogućnosti uspostavljanja u vremenu kad granice blede pred naletom globalizma, u vremenu kad je sloboda kretanja postala najveći postulat modernog doba, i kad granice više služe da bi sprečile ljude da beže iz svoje zemlje, nego da zaustave nalete drugih.
Razume se, nacionalisti bi da prekrajaju granice po principu svi Albanci, Srbi, Hrvati…u jednoj državi. Naravno, ne radi se tu više o zajedničkoj, već o nacionalnim državama ovih naroda na Balkanu. To nazivaju prirodnim granicama. U principu, u toj želji, nema ničeg lošeg! Zašto da ne?! Kad bi samo bilo moguće. Ali to je već pokušano, uz to što je rezultat bio na stotine hiljada mrtvih, velika razaranja, i bezbroj kolektivnih, i ličnih nesreća. Naročito prošli vek je bio pun nacionalizma, mržnje, ratova, nesreća, i ideologa političara, te vojskovođa sklonih da žrtvuju do trećine ‘svoga’ naroda, u ime viših ciljeva, da bi ostali živeli u jednoj, samo njihovoj, nacionalnoj državi. I posle svega, imamo granice kojima niko nije zadovoljan.
Pošto Balkan, kao što znamo, demografski, gledajući u kartu, liči više nego na išta drugo na leopardovu kožu, ispalo je teško izvodljivo živeti u jednonacionalnoj državi, pošto projektanti, dizajneri i krojači mapa, sa bilo koje strane – nisu uspevali da naprave zadovoljavajuće dimenzije država, etnički čistih naravno, bez da “zamole”druge da se isele. U toj ambiciji, akademije, poznati intelektualci (Pogledajte arhive i elaborate Vašeg Čubrilovića, Ive Andrića itd), državnici su bili projektanti etničkog čišćenja za sve koji nisu bili ‘naši’, a nekoliko takvih projekata je nažalost uspešno realizovano, te etnička struktura je bivala menjana pozivajući se na državne interese sa nekoliko talasa kolonizacija (Kosova, Vojvodine i drugih krajeva).
Ja se neću pojedinačno zaustaviti na tim problemima, samo ću načelno pričati o tome. Isprobane su metode etničkog čišćenja, te kolonizacija, da bi nečija teritorija postala njihova. Srbi su uvek nekako bili više nastrojeni vojničkim rešenjima, da bi stvorili svoju nacionalnu državu, gde bi Srbi bili – svi u jednoj državi. Uspeli su da isprobaju gotovo sve, i to pod najpovoljnijim okolnostima, ali rezultati su na kraju bili poražavajući baš po Srbe.
Naravno, pred svojom publikom to je uvek lako opravdati, uticajem spoljnjeg neprijatelja, velikih sila, itd.
Srbi su pokušali i druge metode. Pokušali su i integrativne ideje. Tako, srpski ideolozi su izmislili južnoslovenstvo kao novu ideologiju, i Jugoslaviju kao novu naciju. Tako je rođeno nekoliko projekata,od kojih su realizovana bar dva, u vidu kraljevine SHS, i druga u vidu SFRJ, ako već ne ubrajamo i mini-Jugoslaviju nazvanom „Srbija i Crna Gora,“ ali koja se, kao što znamo, raspala za par godina. Kad već ne mogu „dva oka u glavi“ zajedno, teško da se ima šta više debatovati o takvim idejama, rekao bi maltene svako razuman. Ali nada uvek postoji, naročito ako izvlačimo pouke iz prošlosti.
U principu, ni u tim idejama, južnoslovenskim, ne bi bilo ničeg lošeg, da se nisu izrodile u unitarne i autoritarne države, gde se u odnosima među narodima, prebrojavanje koristilo kao merilo – ko koliku moć treba da ima u toj državi. Srbi koji su mislili da su većina, a i oni Srbi koji su mislili da su svi Južni Sloveni – Srbi, samo što se klanjaju drugim svecima, nikako nisu uspevali da obuzdaju svoju ambiciju da budu gazde u zajedničkoj kući. Tako se raspala prva i druga Jugoslavija, iako će mnogi za to kriviti ovu ili onu veliku silu a nikako sebe. Čak su i jednu sasvim pristojnu ideju o bratstvu i jedinstvu, uspeli da upropaste, udarajući partijom i vojskom na sve koji su mislili da treba uvažavati razlike, te državu treba graditi na reciprocitetu i ravnopravnosti. Dosta će biti teško da se objasni zašto srpske elite ne mogu da prihvate načelo reciprociteta čak ni sa svojom sabraćom, a kamoli sa susedima neslovenima?
I da zaokružimo za potrebe ove kolumne ideju o granicama, bar načelno: Dokazano je da su takozvane prirodne granice nemoguće bez velikih etničkih čišćenja, a (kon)federacije su se dokazale neodrživim, iako u ovakvim okolnostima se čine kao jedino moguće rešenje, naročito pošto je proces evrointegracija na Balkanu, bar privremeno zamrznut. Pošto su srpske države kroz vekove dokazano bile uspešne u etničkom čišćenju, i kolonizacijama raznih oblasti, pod svakakvim izgovorima, a sa ciljem promene demografske strukture, a ipak, situacija i posle toliko vremena opet nepovoljna baš za Srbe, ja mislim da srpski državnici treba napokon da shvate da su odnosi ti na kojima treba raditi, a ne na promeni etničke strukture Balkana. Naime, takva filozofija se pokazala neproduktivnom, ili produktivnom u suprotnom pravcu, tako što sad u Srbiji ima više Srba izbeglica nego ikad pre u istoriji. Naravno, na Balkanu uvek neko predloži: „’Ajde, jovo nanovo“, da pokušamo starim metodama. Ima tu ‘pri ruci’ i sile koje se nude da pripomognu. Oni koji uvek stradaju su građani..Oni su statistika, ona crna! Političari, ratni profiteri će se još više obogatiti, a situacija će na kraju biti, ako ne gora, onda manje-više ista. Jer, rat je biznis koji se nikad ne završava sam po sebi. Profiteri uvek paze da nema konačnog rešenja.
Ja mislim da je jedino evropska ideja toliko široka i komotna za sve narode na Balkanu, i da jedino ona može da na ovim prostorima obezbedi trajni mir i razvoj. Unija, ako ide u tom pravcu, kao privremena ideja, privremena kao što je bila „Srbija i Crna Gora“, ja mislim da je moguća opcija, dok se proces evrointegracija za balkanske zemlje ponovo ne pokrene.
Na kraju, moje novo pitanje. Stvarno bi me zanimalo šta Vi mislite, zašto Srbi (Kad kažem Srbi, uvek mislim na elitu) ne podnose ideju reciprociteta u odnosima u regionu? Zašto Srbi, ono što traže za sebe, nisu spremni da priznaju drugima?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
