Neka ova debata ne bude ”nastavak devedesetih drugim sredstvima”

Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.

Posle 18 nedelja, naš dijalog ulazi u novu fazu. Svoju devetu kolumnu moj uvaženi sagovornik napisao je sa željom da za svoje stavove pridobije albansku, pa i širu publiku. Zato je ta kolumna odmah i prevedena na albanski i engleski jezik. 

Načelno, to nikako ne može biti loše, ali loše je to što kolega Ljepaja nije mogao da odoli da me toj novoj publici odmah ne predstavi kao ovejanog "srpskog nacionalistu", koji navodno brani Miloševića i neće da osudi zločine počinjene devedesetih. 
Tim postupkom kolege Ljepaja umesto rasprave zasnovane na argumentima, činjenicama i idejama, trebalo bi da pređemo na raspravu o ljudima. Naš dosadašnji spor bio je, uglavnom, fokusiran na autonomiju za Srbe na Severu Kosova. Došli smo do toga da sam, u poslednjim odglašavanjima, svog uvaženog sagovornika zamolio da ne ostane na načelnom priznanju da i Srbi treba da imaju autonomiju, već da pokuša da navede njenu konkretnu sadržinu, kako bismo naš dijalog učinili konstruktivnijim. To pitanje je važno, kako zbog briselskih pregovora, tako i zbog celokupne sudbine Srba na Kosovu kao tamošnje najveće manjine.

Nažalost, umesto konkretnog odgovora na ovo veoma značajno političko pitanje, moj uvaženi sagovornik sada me je, na osnovu faktora koji su sasvim sporedni za našu dosadašnju debatu – a to je intelektualni klub kome pripadam u Beogradu (NSPM) i knjige koju sam napisao (Milošević: još nije gotovo), a koju moj uvaženi sagovornik, kako sam kaže, nije ni pročitao – proglasio "srpskim nacionalistom“. On misli da će me tako, jednostavno i lako, diskvalifikovati pred svojom novom, proširenom publikom i time trijumfovati u našem sporu koji, mislim, nije trebalo da bude spor/svađa. Cilj našeg dijaloga nije – ili bar ja tako razumem – da neko trijumfuje, a da neko bude poražen. Cilj tog dijaloga nije da jedni druge diskvalifikujemo (pošto to uvek znači suštinski prekid razgovora). Cilj našeg dijaloga nije da svoje stanovište, zakovano u večnosti, neumoljivo ponavljamo poput propagandnog predloška, stalno tražeći svoju novu publiku. Naš cilj bi, valjda, trebalo da bude da se usredsredimo na sagovornikove argumente, da navodimo sopstvene razloge, da zajedno preispitujemo činjenice i ideje, da nešto kroz te dijaloge naučimo, da i naša publika iz njih nešto nauči.

Kada u devetom nastavku naše debate kolega Ljepaja odjednom denuncijatorski otkriva da sam ja "srpski nacionalista", on time na argumente, ideje ili činjenice koje sam prezentovao u dosadašnjem toku naše debate, ne odgovara svojim argumentima, idejama ili nekim novim činjenicama. On time, u stvari, vrši uklanjanje sagovornika, poglašavajući ga intelektualno ili moralno nedostajnim za dalju raspravu. Jer, pošto diskvalifikujete sagovornika, od dijaloga više nema ništa, a sve što posle toga preostaje jeste razmena propagandnih floskula.

Izvinjavam se, ali ja u tome ipak ne bih da učestvujem. Kolega Ljepaja je pre početka naše debate dobro znao da sam ja "srpski nacionalista“ (šta god da "nacionalista" u njegovoj vizuri podrazumeva, mada nadam se ne i šovinizam), kao što sam i ja pre početka dijaloga znao da je on bio u OVK. No, meni su ove naše razlike delovale baš kao nešto što je podsticajno za dijalog. Jer, mislio sam, ako "srpski nacionalista" i bivši borac OVK mogu da razgovaraju, ako na pristojan i civilizovan način mogu da iz nedelje u nedelju iznose argumente i potivargumente, ako mogu da preispituju ideje, i možda da nastoje da se razumeju, onda ima nade za naše narode, onda ima nade možda i za istorijski sporazum Srba i Albanaca. Bio sam uveren da tako razmišlja i kolega Ljepaja.
Nažalost, sada je odjednom za kolegu Ljepaja problem to što sam ja "srpski nacionalista“. Pri tome, problem nije nastao zbog nečega što sam napisao u dosadašnjoj debati, već zbog onoga što je za tu debatu sasvim spoljašnje – zbog jednog intelektualnog kluba iz Beograda i zbog knjige koju uvaženi kolega Ljepaja, kako sam kaže, nije ni pročitao. Moj poštovani sagovornik isto tako se mogao naknadno setiti i da ja nosim bradu, ili da se zovem Slobodan, što takođe u nekim kontekstima može biti za nekoga neprihvatljivo. Ali to me teško može naknadno diskvalifikovati kao relevatnog sagovornika, kako u moralnom, tako i u intelektualnom smislu. 

Štaviše, takav naknadni pokušaj diskvalifikacije bojim se da ipak više govori o slabosti ideja i argumenata jedne strane u debati (one koja ju je potegla), nego bilo šta što bih ja sada mogao da kažem.

No da ne bude da ništa nisam odgovrio na izazove koje mi je moj uvažni sagovornik uputio, treba reći još i ovo: "On ne misli“, kaže za mene kolega Ljepaja, "da je izvinjenje žrtvama intelektualna, ili civilizacijska obaveza srpskih intelektualaca“. I ne mislim – osim ukoliko "srpski inetelektualac“ nije učestvovao u zločinu. Ukoliko jeste, onda "srpski intelektualac“ ne treba da se izvinjava, već da ide u zatvor! Isto važi i za albanskog i za bilo kog drugog intelektualca.

Kolega Ljepaja može načelno da kaže da osuđuje sve zločine albanske strane, kao što i ja mogu da kažem da osuđujem sve zločine srpske strane. Ali, to su sve samo ritualne floskule isprane od sadržaja ukoliko konkretni počinioci nisu uhvaćeni i osuđeni.
Šteta je kada se traže ili daju bezsadržajna izvinjenja, ali još veća je šteta kada se za zločine nad protivničkom stranom osuđuje sama protivnička strana. Tako, moj uvaženi sagovornik osuđuje ubistvo srpske dece dok su se kupala na reci, ali ne propušta priliku da za to, potencijalno, optuži srpsku tajnu policiju. Zato je, uvaženi kolega, potrebno da govorimo striktno o činjenicama, nikako u funkciji ideologije i propagande.

Vi ste govorili o "13.000 pobijenih albanskih civila“, o "30–40.000 silovanih albanskih žena“, te "stotine hiljada Albanaca proteranih iz Toplice“. Kada sam Vas upitao za izvore takvih tvrdnji ili za relevantne argumente, Vi ste me onda, u svojoj poslednjoj kolumni, optužili da vodim "jednu uvredljivu debatu koja osporava brojke, kao da bi to te zločine učinilo manjim, to jest, manje strašnim“.
Naravno da je svaki zločin apsolutno strašan i za osudu. Ali, ako u debati kažete da su Srbi silovali 30.000 Albanki, a ja Vas upitam odakle Vam taj podatak, to ne znači da ja silovanje ne smatram zločinom. Ono je to i kada je počinjeno samo jednom, a o 10 ili 100 silovanja da i ne govorim. Ne, to samo uvaženi kolega, znači da se u debati smatra moralnim i intelektualnim prestupom olako i neodgovorno potezati tako strašne brojke. 

Ne bi li to moglo biti shvaćeno i kao govor mržnje usmeren na jednu etničku grupu? Ukoliko to nije, da li je onda posredi nastojanje da se u albanskoj/kosovskoj javnosti stvori ili održi nacionalistički revanšizam, koji sutra zaista može da ugrozi etničku manjinu o kojoj je reč. Ugledni kosovski intelektulac, poput kolege Ljepaja, ipak bi trebalo da to ima na umu.

I tako, u nastavku razgovora s kolegom Ljepajem naglasak sam stavio prvenstveno na metodološke aspekte našeg dijaloga. Nisam komentarisao vrlo neobične tvrdnje, poput onih da su glavna žarišta balkanske nestabilnosti u Srbiji, jer je Srbija navodno veštačka država, a da, naprotiv "Albanci imaju kapacitet da posreduju među narodima i raznim civilizacijama, te je zbog toga istorijska misija Albanaca da stvaraju mostove zbližavanja i pomirenja u regionu“.

Ako se najpre metodološki složimo da kao sagovornike ne diskvalifikujemo jedan drugog, da ne iznosimo netačne i proizvoljne iskaze, kao i da bi trebalo da budemo društveno odgovorni za ono što napišemo, lako ćemo doći i na ovakve sadržinske teme, poput "istorijske misije Albanaca“ na Balkanu. A možda ponovo dođemo i na mnogo značajniju i manje mitološku temu – na autonomiju za Srbe na Kosovu. 

Na kraju, ne mogu a da ne izrazim naklonost za jedan iskaz svog uvaženog sagovornika: "Po mom ubeđenju, pobijeni civili su jedini heroji našeg vremena, a ne oni uniformisani koji su ubijali civile, bez obzira što su to činili u ime ’viših’ interesa“. Značajno je što je do takvih uvida došao neko ko je devedesetih bio u uniformi. To, nadam se, znači da, sa današnjim odmakom od događaja, on u njoj više ne bi više bio. Tako rezonuje onaj koji devedesetih nije bio u uniformi. Zato, ne shvatajmo, dragi kolega, ovu debatu kao nastavak devedestih drugim sredstvima. To nije namera ni redakcije koja nas je pozvala da razgovaramo. Hajde da naš dijalog bude traženje odgovora na veoma značajna pitanja o odnosima Albanaca i Srba na Kosovu.

U skladu s tim, još jednom Vas molim da pokušate da odgovorite na ključno političko pitanje u vezi s teritorijom koju doživljate kao svoju državu: Kakvu tačno autonomiju bi, po Vašem mišljenju, trebalo danas da imaju Srbi na Kosovu?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.