Narodno pozorište „Priština“ u Gračanici nekoliko puta je menjalo svoju adresu. Od kada se prelaskom iz Severne Mitrovice u decembru 2014. ‘skrasilo’ u maloj opštini nastanjenoj većinskim srpskim stanovništvom, nadomak Prištine, izaziva veliko interesovanje kulturne javnosti i medija. Uz Narodno pozorište u Beogradu, ono je danas jedino republičko narodno pozorište. Iako formalno ima stalnu scenu, zbog male sredine, ipak nastupa više kao pokrajinski ansambl, s obzirom na to da predstave redovno izvodi u više sredina na KiM-u, uz gostovanje po gradovima u centralnoj Srbiji i premijere u Gračanici. „Hotel Kosovo“ u režiji Nenada Todorovića, „Treći rajh“ Bobana Skerlića, „Banović Strahinja“ Nebojše Bradića, neke su od kultnih predstava ovog ansambla sa kojima beru aplauze i osvajaju priznanja. Pozorište će u oktobru obeležiti 70. godišnjicu postojanja. Novu energiju pozorištu dao je i novi upravnik, Predrag Radonjić. U emisiji „Slobodno srpski“ autora Budimira Ničića govorio je o pripremama za jubilej i samom pozorištu. Iako je posle Drugog svetskog rata osnovano kao višenacionalna institucija sa dramom na srpskom i albanskom jeziku, njen današnji upravnik je skeptik da bi Srbi i Albanci mogli da se ujedine i zajednički obeleže ovaj jubilej.
„Moja ideja je da okupim i bivše upravnike i stare radnike pozorišta, da napravimo nekakvu vrstu programa. Nadam se da ćemo i tu godišnjicu obeležiti sa novom premijerom koju pripremamo, a to je predstava ‘Ženidba’ po tekstu Nikolaja Vasiljeviča Gogolja, koju će režirati Milan Karadžić. Nadam se da će to biti jedan lep, skroman događaj, ali da se, ipak, na neki način, prisetimo vrlo važnih činjenica, ko je i kada osnovao pozorište,“ rekao je Radonjić.
Pozorište o kojem se priča
Istakao je i da je veoma retko da jedno pozorište bude proterano iz svoje zgrade, da se toliko puta seli i opet opstane toliki niz godina. Navodi i da se o pozorištu na čijem je čelu, mnogo više govori, nego o mnogim drugim.
“Nalazimo se u Gračanici koja je po srpskom administrativnom sistemu i dalje opština Priština, tako da se i to može relativizovati da smo i dalje u Prištini. Od 2014. godine, vratili smo se iz našeg privremenog sedišta u Mitrovici i prešli u Gračanicu. Nismo više u našoj matičnoj zgradi, jer smo smo iz nje proterani posle oružanih sukoba,” rekao je Radonjić.
Upravo je ta specifičnost jedan od razloga da pozorište koje je izmeštano više puta iz gradova, tokom ratnog i postkonfliktnog perioda bude predmet interesovanja i svetskih medija, podsetio je Radonjić.
„Oko 200 kosovskih Srba nedavno je gledalo predstavu u pozorištu u Gračanici, srpskoj enklavi odmah do kosovske prestonice Prištine. Oni su izrazili pomešana osećanja o njoj,“ pisao je nedavno Rojters sa premijere predstave „Lift – Slobodan šou“.
„Jedan moj prijatelj koji je direktor poznatog pozorišta u Beogradu mi je u jednom razgovoru uz kafu rekao da se o prištinskom pozorištu priča više nego o svim drugim pozorištima u Srbiji zajedno… To je jako dobra i lepa stvar i tu zaslugu ima moj prethodnik Nenad Todorović, koji je doveo ovo pozorište u fokus i mislim da i mi nastavljamo u tom pravcu da budemo prisutni u medijima,“ poručio je Radonjić.
Poslednje dve predstave, koje igra ovo pozorište, izazvale su veliko interesovanje i to stranih medija naročito – “Lift – Slobodan Show” i “Banović Strahinja” u režiji Nebojše Bradića.
Govoreći o predstavi o bračnom paru Milošević, Radonjić je rekao da ih je iznenadilo da strance itekako interesuje priča o nekadašnjem predsedniku Srbije, koji je kod njih i dalje tabu.
“Podržao sam ideju mog prethodnika (Nenada Todorovića) i očekivali smo da će predstava biti provokativna i izazvati reakcije. I jeste. O njoj su pisali New York Times, Washington Post, Reuters, Corriere della Sera je imala na naslovnici priču o nama i to je za nas bio šok,” istakao je Radonjić i dodao da je i dalje pominjanje Miloševića “svetska tabu tema”.
Počeci pozorišta
Kao nulta godina osnivanja ovog pozorišta uzeta je 1948. godina, iako je ono počelo da radi 1945. Ipak, tada je radilo oko godinu dana, da bi pod nazivom Narodno pozorište Priština bilo osnovano 1948. Prvi upravnik, dodao je Radonjić, bio je Milutin Jasnić.
On je istakao i da su do 1999. godine u okviru Narodnog pozorišta u Prištini funkcionisale dve scene – srpska i albanska, ali je naslednik kontinuiteta na srpskoj instituciji.
“Narodno pozorište u Prištini je bilo značajno i zbog toga što je bilo multietničko pozorište, što je imalo i srpsku i albansku dramu. Imalo je i povremeno uspehe i padove… Iako su 1948. godine njegovi osnivači bili Srbi oni su od samog starta insistirali da to pozorište bude multietničko, da ima i albansku dramu i praktično su obučavali albanske kadrove. To se radilo sistemski i kroz to pozorište i kroz slanje u Beograd na akademije i na obuke kako bi Albanci dobili tu svoju ulogu i kako bi to pozorište zaista bilo pravo multietničko. To je posle otišlo u neke sfere politike, mnogo pre ratnih zbivanja, to je već posebna priča,” ukazao je Radonjić.
Podsetio je da je prva drama koja je nakon osnivanja rađena na albanskom jeziku bila “Sumnjivo lice” Branislava Nušića.
Za Prištinu su ilegalci
Kosovo? Teatar apsurda
Na pitanje kuda ide Kosovo, Radonjić je rekao da mu deluje kao da je Kosovo „teatar apsurda“.
Poručuje i da je važno da se iz ruku srpske zajednice „ne ispuste fundamentalna pitanja“ poput prosvete, kulture i zdravstva, jer su prethodne godine pokazale da prištinske vlasti za njih ne mare.
„Prosveta, kultura, zdravstvo ne smeju se izmeštati iz ruku onih koji imaju moć da brinu, kako bi Srbi očuvali svoj kulturni identitet,“ rekao je Radonjić.
Na pitanje šta se dešava sa zgradom u Prištini u kojoj se nalazilo pozorište, Radonjić kaže da se u njoj sada nalazi Nacionalno pozorište “Adem Jašari”, te da oni, kako tvrdi, nisu legitimni naslednik Narodnog pozorišta Priština i da ne zna da li će obeležavati 70 godina od osnivanja. Kaže da su pokušavali da dođu do dokumenata koja su ostala u pozorištu, ali nikakav zvanični odgovor nisu dobili.
“Mi smo nastavili kontinuitet pozorišta, oni nisu naslednici. Tu nema dileme. Po našem Ustavu i zakonima mi smo jedini pravni naslednici institucije koja je nastavila da postoji od 1999. godine posle oružanih sukoba,” poručio je Radonjić.
Kaže i da im kosovske institucije osporavaju legitimitet, da su za njih “ilegalci”, te podsetio i da je nekadašnja predsednica Kosova Atifete Jahjaga u jednom govoru poručila da sve paralelne institucije Srbije na Kosovu treba ukinuti i da je poimence nabrajala koje i pomenula i ovo pozorište.
Na pitanje da li mogu srpske i albanske kolege zajedno da naprave nešto za 70. godišnjicu, Radonjić je ponovio da je to nemoguće, jer ih zvanična Priština ne priznaje, kao i da kontakata sa kolegama ima, ali samo na privatnom nivou.
„Kontakti postoje na privatnom nivou, kontakti postoje sa pojedinačnim ljudima. Imali smo kontakte sa raznim ljudima, čak sa nekima koji su bili bivši upravnici tog novog kosovskog pozorišta, kao što je gospodin Jeton Neziraj. Ti kontakti se mogu održavati na privatnom nivou, mogu biti dobri na privatnom nivou, ali na institucionalnom i zvaničnom nivou oni zapravo ne mogu da postoje ni sa njihove, pa i naše strane,“ poručio je Radonjić.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
