Na raskršću između Srbije i Kosova

Vučić, Mali, Đurić u Vašingtonu
FOTO: Instagram/buducnostsrbijeav

Izvor: Israel Hayom (Tekst je izvorno preveden sa engleskog)

Piše: Boaz Bizmut (Boaz Bismuth)

Srbija danas traži porodicu, dok Kosovo traži priznanje, a Izrael se nalazi tačno na raskršću između njih dvoje.

Nepunih mesec dana od potpisivanja Abrahamovog sporazuma (13. avgusta) – o normalizaciji odnosa između Ujedinjenih Arapskih Emirata i Izraela – u petak smo sa zadovoljstvom primili još neke diplomatske vesti – očekuje se da će Srbija i Kosovo otvoriti svoje ambasade u Jerusalimu, pored ambasada Sjedinjenih Država i Gvatemale.

Ovo je istorija u nastajanju: Srbija će biti prva evropska država, a Kosovo će biti prva država sa većinski muslimanskim stanovništvom koja će to da učini. A kao što je bio slučaj i sa UAE – Donald Tramp, predsednik Sjedinjenih Država, je pokrovitelj. Da li se sećate diplomatskog cunamija koji nam je Ehud Barak obećao 2011. godine? Možda je zapravo mislio na talase ljubavi?

Trampov tvit objavljen u petak bio je optimističan i ohrabrujući: „Još jedan sjajan dan za mir sa Bliskim istokom – Kosovo, koje ima većinski muslimansko stanovništvo, i Izrael dogovorili su se o normalizaciji veza i uspostavljanju diplomatskih odnosa. Bravo! Uskoro će to učiniti još islamskih i arapskih nacija!“

Nešto dobro se dešava na Bliskom istoku pod Trampovim pokroviteljstvom i u Netanjahuovoj eri. Međutim, ne možemo da zaboravimo da će u SAD u novembru biti održani izbori. Trampova pobeda postaje izuzetno značajna. Dvojac Tramp-Netanjahu već je realizovao veliki deo svog potencijala, ali treba postići još puno toga. Netanjahuov govor pred Kongresom u kojem se usprotivio iranskom nuklearnom sporazumu i Trampovo povlačenje iz ovog sporazuma zapravo su poboljšali sposobnost dvojice saveznika da diplomatski manevrišu na Bliskom istoku – suprotno načinu razmišljanja koji su zagovarali Barak Obama i njegova grupa stručnjaka.

Uprkos tome što su sporazum sa UAE i najave, objavljene u petak, o otvaranju ambasade i priznanju nezavisnosti Kosova od strane Izraela došli jedno za drugim, dve priče se međusobno prilično razlikuju.

Novo prijateljstvo sa UAE, koje je u središtu pažnje u međunarodnim krugovima, ukazuje na novu bliskoistočnu realnost kojoj se očekuje da će se pridružiti i druge zemlje, poput Bahreina, Omana i Sudana, kada im Saudijska Arabija da – a ako Bog da, na kraju i sama sebi – zeleno svetlo da to učine.

Priča o Srbiji i Kosovu je mnogo složenija, sa značajnim međunarodnim implikacijama. Iako je Kosovo nova zemlja (proglasilo je nezavisnost 2008. godine), ono nije član Ujedinjenih nacija zbog veta Rusije, a priznalo ga je samo oko 100 država članica UN i samo 23 države članice Evropske unije. Španija, Grčka, Kipar, Rumunija i Slovačka odbijaju da priznaju Kosovo zbog strahova od separatista u njihovim zemljama. Ovo je takođe Izrael upotrebio kao argument kada je 2008. odbio da prizna Kosovo. Politika Izraela bila je da igra za obe strane: Ne „odbiti“, ali takođe i ne priznati nezavisnost. Logično je da je Izrael razmatrao posledice jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, što je moglo da inspiriše lidere Palestinske uprave. U međuvremenu, možda je ponašanje lidera PU postalo predvidljivo i Izrael je spreman da preduzme rizik, ili pak raskol između PU i Gaze jednostavno onemogućava Palestincima da donesu takvu deklaraciju.

Vratimo se na Balkan. Nešto se dešava u našem svetu koji se menja. Ako Srbija i Kosovo mogu da potpišu ekonomski dogovor posle dvodnevnih pregovora u Vašingtonu, onda se stvari u svetu zaista menjaju – i to u pozitivnom smeru. Prisetimo se 1998-1999: Kosovo sa većinski albansko-muslimanskim stanovništvom gori. Čitav svet se plašio da će srpska vojska izvršiti invaziju. Predsednik Srbije, Slobodan Milošević, bio je rešen da uništi albanski otpor. NATO i SAD, plašeći se da će doći do masakra i zločina, pokrenuli su kampanju koja je trajala 78 dana u kojoj je srpska prestonica Beograd bombardovana s neba. Sećam se da sam izveštavao o tom ratu, putujući kroz različite zemlje koje su učestvovale u njemu. Mržnja i gađenje Srba prema Kosovarima bila je duboko ukorenjena. Ideja o nezavisnom Kosovu bila je nezamisliva jer Srbi na Kosovo, zbog njegove istorije, gledaju kao na kolevku srpskog nacionalizma. U tom kontekstu, jedan od najistaknutijih istorijskih događaja bila je „Kosovska bitka“ u junu 1389. godine između srpskog vođe, kneza Lazara, i vojske Osmanskog carstva. Iako su Srbi bili poraženi, ta bitka na Kosovu iznedrila je srpski nacionalni identitet. Ja sam lično bio rastrzan. I Srbi i Albanci pomagali su Jevrejima da pobegnu od nacista u Drugom svetskom ratu.

Otuda proizilazi moje radovanje zbog toga što su predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti potpisali ekonomski sporazum u Vašingtonu. Iako još uvek ne priznaju jedan drugog, sa sigurnošću možemo pretpostaviti da se stvari kreću u ovom pravcu. Ipak, dok Srbi uslovljavaju premeštanje svoje ambasade u Jerusalim do jula 2021. godine time što će Izrael morati da „poštuje“ Srbiju, nama ostaje da se zapitamo: Da li to znači da Izrael ne sme da prizna nezavisnost Kosova? Da li će ovo Izrael dovesti u diplomatsku dilemu? Teško je poverovati da su strane sedele u Beloj kući i nisu razumele implikacije sporazuma koje su potpisale. Međutim, izgleda da je Trampovo prisustvo presudno za sprovođenje sporazuma.

Srbija je važna zemlja, koja traži svoje uporište u međunarodnoj areni još od rata na Kosovu. Za razliku od Hrvatske i Slovenije, ona nije postala članica EU. Čak i u prošlosti, pod Titovom upravom, ona je nastavljala da zauzima nezavisan kurs u svetskoj politici, odbacujući uticaj i zapada i istoka. Jugoslovenska vojska održavala je dva zvanična odbrambena plana, jedan protiv invazije NATO-a i jedan protiv invazije Varšavskog pakta. Danas, međutim, Srbija traži porodicu, dok Kosovo traži priznanje – a snažni Izrael se nalazi baš na raskršću između njih dvoje.

U januaru 2017. godine pozvan sam u Vašington da prisustvujem svim događajima organizovanim povodom Trampove inauguracije, a koji su trajali nedelju dana. Bilo je uzbudljivo. Prvi događaj kojem sam prisustvovao bio je sastanak predsednika sa diplomatskim osobljem u Vašingtonu. Strpljivo sam čekao svoj red. U redu ispred mene stajala je jedna vrlo elegantna ambasadorka. Obratila se predsedniku i rekla mu da se nada da će posetiti njenu zemlju. Bila je to ambasadorka sa Kosova, Vljora Čitaku, koja je tokom rata živela u glavnom gradu – Prištini. Predstavio sam se i tada mi je rekla da moramo da budemo prijatelji. Nisam mogao da zamislim da će pre kraja Trampovog prvog mandata ona postati glavni igrač i da će Izrael biti umešan. U danima poput ovih, u kojima se toliko stvari menja, možemo samo da čekamo sledeće iznenađenje. Nije stvar u tome da li će do njega doći, već kada. Talasi ljubavi.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.