Možda je Kosovo zaista drugi Jerusalim

miljana dunđerin
Foto: Vladimir Gogić

Već dugo smo lutke na koncu kojim upravljaju političke elite iz Beograda i Prištine, a pre svega iz velikih svetskih prestonica: Brisela, Londona, Berlina, Vašingtona, Moskve.

Mi već više od dve decenije ne odlučujemo o svojim sudbinama. Zato će se sudbina onih ljudi koji zaista ovde žive (nebitno da li su Srbi, Albanci, Bošnjaci, Goranci, Romi, Jevreji) odlučivati u nekim drugim centrima moći koji uopšte ne poznaju ni mentalitet, ni kulturno i duhovno nasleđe, niti realne muke ljudi koji ovde vekovima, jedni uz druge, žive i opstaju. Čiji je ovo prostor nikada nije zavisilo i nikada neće zavisiti od toga ko vlada teritorijom, već koliko ko od nas u duši nosi svaki pedalj ove zemlje. Onaj ko ima genetički kod kulturno-duhovnog nasleđa, i sposoban je da ga prenosi iz generacije u generaciju, vlasnik je ove zemlje. Možda je Kosovo zaista drugi Jerusalim – smatra Miljana Dunđerin, likovna umetnica i direktorka Privatnog kulturnog centra „Akvarijus“.

Dunđerin nakon završenih studija psihologije, upisuje Fakultet umetnosti u Kosovskoj Mitrovici. Iza sebe ima 13 samostalnih izložbi i preko 50 grupnih izložbi u zemlji i u inostranstvu (Italija, Francuska, Austrija, Bosna i Hercegovina, Slovenija).

Slike su joj uvrštene u mnoge selekcije savremenog stvaralaštva Srba na Kosovu i Metohiji. Učesnica je više likovnih kolonija u zemlji i u inostranstvu. Objavljivala radove u mnogim publikacijama i u međunarodnim tematskim zbornicima iz oblasti psihologije i umetnosti. Nagrađivana je za likovno stvaralaštvo.

Ona je osnivačica i umetnička direktorka u Privatnom kulturnom centru „Akvarijus“ koji u Kosovskoj Mitrovici radi od 2015. godine. Osnivačica i direktorka kreativne škole slikanja „Mali atelje“. Urednica je likovnog programa „North city jazz & blues“ internacionalnog festivala. Saradnica i organizatorka mnogih kulturnih manifestacija u regionu.

Živi i radi u Kosovskoj Mitrovici.

Dunđerin govori za Danas, u okviru projekta „Druga strana Kosova“ koji ima za cilj da približi kosovskoj i srpskoj javnosti informacije koje nisu plasirale političke elite, ni s jedne strane, već nezavisni građani, kao i povezivanje kosovske i srpske kulturne scene koja je nedovoljno zastupljena u medijima.

miljana dunđerin
Foto; Danas

Šta bi, prema Vašem mišljenju, trebalo najpre i prioritetno učiniti kako bi se odnosi Srbije i Kosova normalizovali?

Kosovo i Metohija nije nikada bilo dnevno-političko pitanje, već pitanje koje zadire i u istorijsko, duhovno, kulturološko biće više naroda koji, vekovima, na ovoj teritoriji žive. Vremenom, na ovoj teritoriji, može se zapaziti nekoliko različitih slojeva kulture, jezika, identiteta – pre svega srpski, pa potom turski, i, u novijoj istoriji albanski – koji su pokušavali da izbrišu jedan drugi, nadvladaju, ali uvek bezuspešno: svi oni se, međusobno, prepliću i čine bogatstvo i lepotu ovog prostora. Tu nije reč o mitu – Bogorodica Ljeviška i Sinan Pašina džamija mogu se  rukom opipati, oni su stvarni i realni, jedni do drugog, u istom gradu (Prizrenu).

Suviše smo mali da bismo mogli da budemo slobodni. Već dugo smo lutke na koncu kojim upravljaju političke elite iz Beograda i Prištine, a pre svega iz velikih svetskih prestonica: Brisela, Londona, Berlina, Vašingtona, Moskve. Mi već više od dve decenije ne odlučujemo o svojim sudbinama. Zato će se sudbina onih ljudi koji zaista ovde žive (nebitno da li su Srbi, Albanci, Bošnjaci, Goranci, Romi, Jevreji) odlučivati u nekim drugim centrima moći koji uopšte ne poznaju ni mentalitet, ni kulturno i duhovno nasleđe, niti realne muke ljudi koji ovde vekovima, jedni uz druge, žive i opstaju.

Čiji je ovo prostor nikada nije zavisilo i nikada neće zavisiti od toga ko vlada teritorijom, već koliko ko od nas u duši nosi svaki pedalj ove zemlje. Onaj ko ima genetički kod kulturno-duhovnog nasleđa, i sposoban je da ga prenosi iz generacije u generaciju, vlasnik je ove zemlje. Možda je Kosovo zaista drugi Jerusalim.

Šta mislite o procesu normalizacije koji trenutno sprovode vlasti u Prištini i Beogradu?

Ovo je vreme u kome političari nikada više nisu pričali, a manje se gledali u oči. A posle 20 godina situacija je mnogo gora – ljudi su još više podeljeni, još veću mržnju osećaju među sobom, broj umrlih od raka je mnogo veći od broja poginulih u ratu, gradovi su ružniji nego što su bili, narod živi u zamrznutom konfliktu; a zlo, i duh rata, i dalje opstaje u svima nama, okruženi smo još gorim političkim nasiljem. „Proces normalizacije“, o kojem se toliko priča, dug je, mnogo dug i naporan proces, za svakog čoveka koji je odlučio da ostane živi na Kosovu, pogotovo ako je pripadnik srpske zajednice.

Da li je moguće da će proces normalizacije okončati političke elite koje su bile aktivne tokom sukoba 1990-ih?

O Kosovu i Metohiji ne mogu odlučivati ljudi sa ograničenim rokom trajanja, a naročito ne duhovi prošlosti. Nažalost, svim elitama (političkim, kulturnim, naučnim), koje uglavnom ne žive na Kosovu, odgovara stanje „zamrznutog konflikta“, a narod koji tu živi – ispašta.

Kojim temama se bavite, šta obrađujete ili kritikujete kroz Vašu umetnost i stvaralaštvo?

Ako ste srpski umetnik sa Kosova i Metohije, od vas se očekuje da se bavite pre svega tradicionalnim, istorijskim, religijskim temama. Tom „zadatku“, nadam se na savremen i originalan način, odgovorila sam u prošlosti svojim ciklusom portreta „Nemanjići“, koji su proputovali svet, nažalost veoma često bez mene, budući da imam pasoš koordinacione uprave za koji ne važi bezvizni režim, kao što važi za druge građane Srbije.

Kontekst u kojem se prepliću i prelamaju mnogi identiteti, u tradicionalnom značenju te reči (etnički, religiozni, pre svega), a gde je sukob i nerazumevanje drugog, istorijska konstanta i dominanta, inspirisao me je da ga sagledam i interpretiram iz psihološkog i umetničkog ugla, o čemu svedoči moji najnoviji ciklusi „Ja sam sa sela“ i „Ja sam kosovka devojka“. Predmet moga višegodišnjeg interesovanja i proučavanja jeste akcentovanje relacije ruralno-urbano u dehumanizovanim društvima na Balkanu, srpsko-albanski odnosi, kao i preispitivanje (savremenog) ženskog pogleda na svet.

Kažite nešto više o kreativnoj školi slikanja „Mali atelje“, kao i o likovnom programu internacionalnog festivala „North city jazz & blues“ koji uređujete.

„Mali atelje“ je moja duša, rad sa decom je po meni najsmislenija stvar. Dečija psihologija je na drugom mestu mog životnog interesovanja zbog toga sam i završila najpre studije psihologije, pa tek onda uplivala u polje umetničkog obrazovanja. „Mali atelje“ pod tim nazivom postoji od 2015. godine, i predstavlja za mene najvažniji segment našeg kulturnog centra. Do sada je kroz ovu radionicu prošlo više od 200 dece različitih uzrasta.

Rad članova „Malog ateljea“ prezentuje se svaka tri meseca u izložbenom prostoru galerije, a često i gostujemo u drugim mestima. Nedavno su radovi „Malog ateljea“ prezentovani i u Rusiji.

Ova školica nastala je na osnovu plana i programa koji je osmišljen u saradnji sa profesorom dr Velimirom Karavelićem, našim istaknutim vajarem, univerzitetskim profesorom i jednim od retkih metodičara likovne nastave na ovim prostorima. Njegov rad i njegovu ličnost veoma cenim i poštujem. Radionice su zamišljene tako da svako dete ima priliku da se likovno i umetnički izrazi, u skladu sa svojim interesovanjima, potpuno slobodno, te da svoju kreativnost razvije, bilo da je reč o formi ili sadržaju. Takođe, nenametljivo, deca dobijaju i osnovne informacije o slikarskom zanatu, a stiču i osnovna saznanja o istoriji, teoriji umetnosti i biografijama likovnih umetnika.

U radu sa decom uključeni su i gostujući predavači, poznati umetnici i stvaraoci koji se, između ostalog, bave i metodikom nastave.

Na kraju svake godine polaznicima ove edukativno-kreativne umetničke radionice, koji su redovno pohađali nastavu, dodeljuju se diplome koje osmišljavaju i crtaju sami članovi „Malog ateljea“. A kolektivno deca odlučuju o tome kome će pripasti godišnja nagrada.

„North city jazz & blues“ je internacionalni muzički festival koji traje već 17 godina. Zvuči pomalo nestvarno, ali je upravo Kosovska Mitrovica maja svake godine glavno središte džeza i bluza u čitavom regionu, zahvaljujući ovom festivalu koji okuplja najveća svetska imena iz ovih muzičkih oblasti. Ponosna sam što sam deo te priče i teško je napraviti pandan u likovnom programu, ali se trudimo da svake godine kao prateći program festivala posetiocima prikažemo i druge oblasti umetnosti.

Da li postoji saradnja između albanskih i srpskih umetnika u polju kulture i umetnosti u kojima aktivno delujete?

Većina saradnje između umetnika na Kosovu zapravo je rezultat pojedinačnih interesa određenih NVO struktura koje dobijaju, a potom dodeljuju ogromne sume novca, da bi se stvorio privid pomirenja, privid Kosova kao multietničkog i multikulturnog društva. Iza te saradnje kriju se politički koncepti i ideje koje diktiraju donatori, i koje žive u teoriji, a ne u praksi. Takva „saradnja“ veća je između umetnika iz Prištine i umetnika iz Beograda, nego između ljudi koji žive i stvaraju na Kosovu i Metohiji. Iskrene i prave saradnje, koje bi podrazumevale istinsku umetničku razmenu, retkost su.

Priština je dobro razvila sva polja savremene umetnosti i kulture, postoje i određeni rezultati, ali uglavnom je reč o projektima koji su finansirani iz inostranih budžeta. Pitanje je da li bi to bilo tako da nema tih donatora. Ostali gradovi na Kosovu u izuzetno su teškom položaju kada je reč o kulturi, u širem ili užem smislu te reči.

Pitanja Borke Božović, direktorke Galerije “Haos”

Da li imate ikakve subvencije od lokalne samouprave, resornog Ministarstva kulture i informisanja ili nekog pojedinačnog donatora? Privredno odgovornog preduzeća/firme ili pojedinca? Ako imate u kojem je to procentu?

Uglavnom ne. Naš kulturni centar je samofinansirajuće, ekonomski samoodrživo privatno preduzeće, koje saradnju sa donatorima iz zemlje i inostranstva ostvaruje samo u izuzetnim slučajevima, kada potencijalni projekti ne narušavaju zacrtani programski koncept. Verujemo da sloboda govora i umetničkog izražavanja može da se ostvari jedino potpunom finansijskom nezavisnošću. Bilo da su donatori domaći ili iz inostranstva, kada je kultura u pitanju, da bi dobili finansijska sredstva morate se uklopiti u unapred zadatu političku, ideološku agendu, a mi to ne želimo. Pogotovo sada, i ovde, na Kosovu i Metohiji. Jer ovde se gotovo sve dešava uz političko nasilje, sa svih strana. Izvorne prihode ostvarujemo na mnoge načine: prodajom ulaznica za neke umetničke programe, prodajom slika i ostalih umetničkih dela, članarinom od škola slikanja i glume, prodajom sezonskih karata, radom kafe-kluba…

Da li je vaš kulturni centar Akvarijus specijalizovan za određene programe ili ih pravite ad hoc, prema zahtevima trenutka, mogućnostima ili traženjima pojedinih umetnika?

Pre svega, mi ne živimo u Beogradu, a pogotovo ne u Berlinu ili u Parizu, nego u Kosovskoj Mitrovici. Ne bi trebalo da zaboravite da severni deo ovog grada broji svega 30.000 stanovnika. Osim toga, svi objekti institucija kulture ostali su u južnom delu Mitrovice. Državni (opštinski) kulturni centar koristi kapacitete infrastrukture severnog dela grada, i snalaze se kako umeju. Takve okolnosti, pogotovo činjenica da su Srbi posle 1999. godine, izuzev severnog dela Kosovske Mitrovice, proterani iz urbanih sredina, uslovljava i kvantitet, i kvalitet, i programsku koncepciju bilo koje organizacije koja želi da se bavi kulturom i umetnošću. Ono zbog čega smo mi opstali toliko godina u ovom poslu jeste, sa jedne strane, nasleđe kulturnog miljea stare Mitrovice (ovaj grad nekad je bio značajno središte, pre svega muzičke kulture), a, sa druge strane, što srpski deo Univerziteta u Prištini danas funkcioniše upravo u Kosovskoj Mitrovici, sa više od 10.000 studenata. Te činjenice uslovljavaju naš programski koncept. U određenoj meri mi vršimo i funkciju studentskog kulturnog centra, pa su studenti proizvođači više od 50 procenata programa u „Akvarijusu“, njihove pozorišne predstave su na našem stalnom repertoaru, prve samostalne izložbe otvaraju upravo kod nas, prve objavljene knjige promovišu u našem prostoru, kao i prve solističke koncerte, itd. Drugi segment rada tiče se rada sa decom i omladinom, kroz školu slikanja „Mali Atelje“ i pozorišnu trupu „Mali teatar“. Tek je treći segment rada posvećen zrelim i ostvarenim stavaraocima, bilo da su sa Kosova i Metohije, iz regiona, ili iz sveta. Naravno, često smo prinuđeni da programe prilagođavamo adekvatnom trenutku, zbog nestabilne političke situacije. Ali, i pored toga u „Akvarijusu“ su do sada gostovali umetnici iz Nemačke, Francuske, Velike Britanije, Sjedinjenih Američkih Država, Italije, Belgije… Pri tome, jedan deo programa realizujemo u sopstvenoj produkciji.

Pretpostavljam da pored likovnih/vizuelnih projekata imate i književne večeri, muzičke kamerne programe ili neke radionice, s obzirom da ste Akvarijus nazvali Kulturnim centrom. Kako onda planirate program? Na godišnjem nivou? Za duži period ili po kvartalima? Dodala bih na ovom mestu da je jako važno imati dobar program i to unapred za bar dve godine, jer onda se možete posvetiti traženju subvencija da biste ih realizovali.

Ne trošimo vreme na traženje subvencija. Ako ih i ima, oni koji su zainteresovani za saradnju, sami nas pronalaze. Moto „Akvarijusa“, od samog početka, je da „nema umetnosti bez slobode i pobune“, a svesni da ni umetnost, kao ni život, nisu mogući bez ljubavi, mi želimo pre svega da ostanemo mesto stvaralačkog susreta (afirmacije, preispitivanja, polemike), prostor gde se, u vremenu jednoumlja i zaglupljivanja, stvara i održava kritičko mišljenje, i prenosi i neguje ljubav. Zbog toga je, uostalom, i prva sezona nosila naziv „Sloboda.“, druga „Umetnost.“, a prethodna, treća po redu, „Ljubav.“ Ova nosi naziv „Vizija“. Budući da je vreme u kojem živimo obeleženo dominantnim ateizmom, amoralnošću, plutokratijom, političkim i ekonomskim totalitarizmom, nestajanjem gotovo svih humanističkih vrednosti u koje je čovek nekada verovao, uredništvo „Akvarijusa“ odlučilo je da ove godine, u svojim programima, afirmiše pre svega stvaraoce čiji život i delo, između ostalog, pokazuju da kategorije slobode i ljubavi, i ideje humanosti i dalje, kao ključne, egzistiraju u kulturnom, umetničkom, naučnom i filozofskom diskursu. Prednost su, tako, prilikom odabira i selekcije, ove godine dobile ličnosti koje su svesno odlučile da svoj život provedu u naoko skromnim odajama umetnosti, umesto naoko raskošnim dvorcima zabave, koje su se opredelile za stvaranje umetničkih dela koja su temelj budućnosti, a ne za proizvodnju umetničke robe koja zadovoljava trenutne zahteve tržišta i ideologije novca. Uverena sam da je takvo stvaralaštvo, zapravo stvaralaštvo budućnosti.

Sarađujete li sa sličnim institucijama, galerijama, kulturnim centrima iz regioma ili sa onima iz Prištine? Znate, ubeđena sam, da kultura najpre uspostavlja mostove među različitim etničkim grupama i narodima. Volela bih kada bi se takva želja i tendencija osećala među poslenicima kulture i umetnicima.

Umetnost je univerzalnog karaktera, kakav bih ja stvaralac bila i kako bih vodila ovaj kulturni centar, ako bih bila ograničena etničkim, konfesionalnim ili bilo kojim drugim podelama u društvu. Ali od mene ne zavisi da li i drugi umetnici razmišljaju na ovaj način. Pojedine kulturne institucije prepoznale su naš koncept i žele da sarađuju sa nama. Između ostalog sarađivali smo i sarađujemo, i sa Domom kulture Gračanica, Književnim društvom Kosova i Metohije, ali i sa Teatrom La MaMa iz Njujorka, pozorišnom trupom Tulumus iz Pariza…

Imamo odličnu medijsku podršku, a naše programe najavljuju i prate medijske kuće od Leposavića do Prištine, ali i Beograda, te inostrani mediji. Nama nije potrebna pres konferencija, jer novinari svakako dolaze na naše programe, i na licu mesta prave priču, razgovaraju sa gostima i izveštavaju javnost o tome. Naravno, imamo i našu internet stranicu, kao i fejsbuk stranicu.

Pitanja sa društvenih mreža:

Da li je umetnost ograničena u ograničenom okruženju ili je upravo ovakvo okruženje pogodno tlo za bujanje umetnosti?

Ograničenost je uvek uslov za prekoračenje, bar kada je u pitanju umetnost. Prirodni tok jednog umetnika je da, ukoliko mu se postavi granica, tu granicu želi da sruši. Ko to meni može da odredi tri kvadratna metra i pet kubika vazduha na zemlji? Pa prirodno je da mi pripadaju, pitanje je samo izbora. Problem je u tome što danas imamo sve manje umetnika, pa nema ko gore pomenute granice da ruši.

U kojoj meri neizvesnost po pitanju egzistencijalnog opstanka, pozitivno ili negativno utiče na likovno ali i bilo koje drugo umetničko stvaralaštvo?

Vrelo inspiracije, suština je esencijalne potrebe stvaralaštva, potrebe da preživljenu prošlost kroz sadašnji jezik pretočiš u budućnost. Zbog toga smatram da su neizvesnost i adrenalin, kao i sva ljudska gorčina življenja, dobar okidač za svakog stvaraoca.

Kako da bolje upoznamo kosovsku kulturu i umetnost?

Potrebno je, za početak, doći na Kosovo, jer ovde mnogo toga ima da se vidi. Uostalom, doživljaj umetničkog može se izazvati i primiti, najpre golim okom.

Danas

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.