(Danas ekskluzivno za portal "kossev.info" moj sagovornik Slobodan Antonić i ja započinjemo razgovor o budućnosti odnosa Kosova i Srbije, bez obaveze da išta potpišemo. Ta naša glasna razmišljanja objavljivaćemo u rubrici "Sa druge strane barikade", te se nadamo obostrano da će to biti 'glas razuma' u odnosima između dva suseda)
Sve bi ovo trebalo valjda da liči na igru šaha. Važno je povući dobar prvi potez. Ono što budeš napisao na početku, to će ti biti sudbonosno za pobedu, rekoh samom sebi! A onda odjednom uhvatih sebe kako sam, podsvesno, krivo shvatio 'igru'. Zar se na pobedu igra, pomislih, i potom, u metežu koji se začas stvori u mojoj balkanskoj glavi, izgubih smisao igre.
Pa ko može pobediti na Balkanu? Ne može. Čemu onda igra…bolje ratovati. Uz to, izgleda više epski, a mi mu dođemo kao neki junaci. Pun junaka tribunal. Sa one i sa ove strane. A ispod ibarskog mosta, teče vreme. Vremena nema dovoljno, jer od otvorenih tema koje treba 'zatvoriti' u narednim godinama, svima nama zavisi evropska budućnost.
A ipak treba izabrati teme koje u svakom slučaju treba da budu neka od otvorenih pitanja između dva entiteta. Takvih tema ima napretek; prosto, promaja hvata od 'otvorenih' pitanja, a meni je dosta teško opredeliti se za bilo koju od njih. Ipak, možda je bolje da se ne opredelimo striktno za teme o kojima ćemo ubuduće debatovati, jer bi to više ličilo na pregovore, nego na prijateljski razgovor preko rovova…
Iako smo postigli neki mir, rovovi su još tu, i prete. Oni su puno dublji u podsvesti, nego što su u stvarnosti, ali…tu su! Tu je i most, preko kojeg se teško prolazi, koji bi po nečijoj kompromisnoj zamisli, trebalo da se pretvori u "park mira". Žalosna ideja, koja asocira na nemogućnost da prevaziđemo strah u nama. Ideja onog koji je smislio naziv – “park mira”, usred mosta, izgleda da je bila: "Nazovi kako hoćeš, samo neka niko ne prelazi preko njega." Dobro da se niko nije dosetio da predloži da to jednostavno preoremo i da tu posadimo krompire. Pa sve bi to prodali na evropskom tržištu, pod sloganom: Ovde raste … najbolje podzemlje. Lokalno i međunarodno!
Kako god, jedan park bolje izgleda nego par kamiona razbacanog peska i kamenja. Sad', oni koji budu insistirali da to bude prohodno – na ravnim i elegantnim belosvetskim ekranima, izgledaće moderno. Al', kad 'oni' navale na “Park mira”, to bi već izgledalo ružno! Srećom, sad već nema ni peska, a ni 'parka' usred mosta koji je tu nekada postavljen da bi život tekao preko njega, kao što reka teče ispod: živahno i neprekidno! Ali to ne mere biti, jer naš život je – politika!
Ipak, mi ne bi trebalo da se bavimo pregovorima, jer za našu ideju je veoma važno da se ne zameramo budućim nobelovcima. Zapravo, onaj ko bude potpisao srpsko – kosovski sporazum o normalizaciji odnosa, koji bi bio prihvatljiv za 'obe'- tri strane, (to jest – za nas, vas i za međunarodnu zajednicu), taj i zaslužuje Nobela. Samo treba paziti da sve to ne eksplodira u našim rukama! U ovo, bosansko, “oba tri” slobodno ubacite ono što se podrazumeva pod međunarodnom zajednicom, jer, kao što znate, ako oni ne žele, ne želimo ni mi! Oni bi, al' baš ne znaju kako.
Ni sam ne znam zašto baš monodrama, kako je ona dospela u moj naslov, ali zar to nije to? Neko bi rekao da se tu zapravo radi o drami! Bilo je svačeg između nas, a u toj ludoriji uvek ispašta – građanin! Strašno.
Međutim, više nego što je strašna drama, čini mi se da je monodrama još strašnija. Monolog, koji se razvija u nama samima, pun je straha, negativnih emocija prema drugoj strani, pa kad progovorimo, sve to drugoj strani izgleda čudno, nerealno, izrečeno u nameri da nas nasamari!
Što zbog nedostatka informacija, što zbog nepoverenja usled nekomuniciranja, nikad ne znamo težinu svojih reči. Nas ne ubi “prejaka reč”, što neko nekad reče. Nas ubiše naš strah, legende i mitovi koji još kruže kao vrane iznad bojišta. Od njih ne vidimo da preko mosta, jer sa bilo koje strane da gledaš – hodaju ljudi, obični ljudi, koje je srednjovekovna politika pretvorila u vojnike.
Nije više kako je nekad bilo! Znalo se sve: oni su loši, a mi smo dobri! Tada nismo morali čak ni da razmišljamo o katarzi. Pa naravno da su oni loši! U ušima mi 'zuji' ona stara pesma “rado ide Srbin u vojnike, ide, dva ga vuku, a trojica tuku” i nikako ne mogu da se setim koliko njih zapravo beše uvučeno u taj sveti čin dobrovoljačkog odlaska u rat.
Sad', šta je tu je. Tu smo gde smo, na obe strane jednog – politički neprohodnog mosta. Razume se, to ne važi za kontrbandu i sve svete nacionalne biznise, ali mi pričamo o nama, 'običnim' ljudima. Nije da ne znamo gde smo stigli, ali nismo ni sigurni kako smo tu stigli. Bio je to neki zanos, pijanstvo, sve to ojačano praiskonskim strahom onih koji su tu došli 'tek u IX veku', razume se – ove ere, te se plaše da će ih neko vratiti u Aziju! Tu je i strah onih koji su tu odvajkada bili, pa se boje da će im pridošlice uzeti ceo Balkan koji je nekada bio samo naš. Ilira je bilo, kažu, do Poljske!
Ma ljudi, ko se toga seća osim penzionera iz akademija nauka, koji uglavnom ne stižu ni da startuju svoj kompjuter bez neke lepe i 'pametne' sekretarice'?! A ima ideja da su baš sekretarice započele ratove, te da su im one namerno pogrešno i prepisale, znate,…one memorandume.
Kako god, tu smo, usred lavine koju smo sami stvorili i skoro svi smo nezadovoljni. Rekoh, 'ajd' ostavi se prošlosti, te bolje da pogledam napred. I napred je magla! Svetle samo zvezdice na plavoj zastavi EZ, sa obe strane mosta. Tik do njih, 'orlovi' – crni i beli, koji bi da polete! Samo da ne propuste zadnji let za Brisel.
P.S.: Pošto je ovo bila moja prva kolumna, te sam ja imao tu mogućnost da sam povučem prvi potez i da izaberem temu, ja bih Vas 'izazvao' da i Vi, poštovani sagovorniče, izaberete jednu od tema koje sam danas samo načeo, pa da pokrenemo ovaj projekat, metaforično nazvan “Sa druge strane barikade”.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
