Momentum Velikog sporazuma

Ako bih sada pokušao da napravim rezime razgovora koji sam imao i u ovom obliku sa Dušanom Janjićem, a svakako uzimajući u obzir i njegov poslednji članak, mogao bih da izvedem sledeće zaključke, za koje verujem da su objektivni i ulivaju nadu.

Prvo, unutrašnji politički kontekst na Kosovu i u Srbiji, kao i regionalni i međunarodni (evro-američki), za sklapanje Velikog političkog sporazuma između Prištine i Beograda verovatno nikada nije bio lošiji od okončanja rata 1999.

Demokratija na Kosovu i u Srbiji je testirana u svim aspektima, populizam je tendencija koja beleži rast, ekonomski i socijalni problemi zahtevaju godine, ako ne i decenije kako bi se na njih odgovorilo na pravi način. Dok su političko i socijalno strpljenje pred istekom, kako na Kosovu, tako i u Srbiji.

Region kao takav je „zona“ uticaja i sudara između Zapada i Ruske Federacije.

Evropska uniju će, u najboljoj varijanti, tek nakon dve-tri godine znati na čemu je.

Sa druge strane, dugoročno rešavanje istorijskog i političkog albansko-srpskog spora (u kojem je ključni spor Kosovo-Srbija), kao što s pravom naglašava Janjić, zahteva posebnu ulogu EU i SAD-a. U ovom kontekstu, u potpunosti se slažem sa Janjićem da bi Unija trebalo da ima posebnog izaslanika za dijalog Kosovo-Srbija, a i da bi SAD trebalo da imaju posebnog predstavnika za Balkan i sam dijalog kao takav.

Visoka predstavnica EU Federika Mogerini bi ostala i u ovom slučaju konačna adresa dijaloga, ali, u međuvremenu, Specijalni izaslanik bi obavljao sve pripremne radnje za Veliki sporazum. Kasnije, ovaj Specijalni izaslanik bi bio odgovoran za stvaranje nadzornih mehanizama za sprovođenje političkog sporazuma između Kosova i Srbije. Poznati diplomatski „đavo“ sporazuma između Prištine i Beograda, u svakom slučaju, manje se krije u detaljima, a više izlazi na videlo javno kada dođe do napora za sprovođenje istog.

Drugo, vreme nije saveznik Kosova i Srbije u ovom procesu. Kao što sam naveo prošli put, „rezerve“ vremena su potrošene, uključujući ovde i „kreditirane rezerve“ (ako mi se dozvoli da se izrazim na ovaj način) iz obećane evropske budućnosti za obe države, prosto zato što nema kredibilnih znakova da će Srbija i Kosovo (kao i preostale četiri države na Zapadnom Balkanu) u srednjoročnoj budućnosti postati članice Unije.

U odsustvu „evropskog vremena“ i stabilnog unutrašnjeg političkog i ekonomskog napredovanja na Kosovu i u Srbiji, političke elite su sklone pozajmljivanju vremena iz istorije, što ne donosi ništa dobro za politike i građane obe zemlje. Naprotiv.

Dakle, u načelu smatram da Sveobuhvatni sporazum između Kosova i Srbije može i treba da bude sklopljen tokom 2018-2019, dok bi se potpuno sprovođenje istog moglo zaključiti do kraja 2021.

Treće, takođe je jasno šta bi trebalo da podrazumeva pravno i međunarodno obavezujući Sporazum između Kosova i Srbije. Sve, osim formalnog priznavanja između Kosova i Srbije, trebalo bi da bude završeno ovim sporazumom, kao i potpune jasnoće, ne ostavljajući dvosmislenost koja bi kasnije mogla da postane izvor velikih tenzija između dve države i međunarodnih posrednika u periodu sprovođenja ovog sporazuma.

Formalno priznavanje između Kosova i Srbije će verovatno ostati za onu etapu kada prvo Srbija, a nakon toga i Kosovo – postanu države članice EU.

U stvarnosti „materijal“ za izgradnju zgrade Sveobuhvatnog sporazuma između Kosova i Srbije je pripreman korak po korak, godinu po godinu – od Mirovne konferencije u Rambujeu, nakon toga Ustavnog okvira Kosova (u vreme UNMIK-a), Plana za decentralizaciju vlasti na Kosovu, Bečkog procesa za definisanje statusa Kosova, (na početku) tehničkih i (kasnije) političkih pregovora, koji se održavaju u Briselu, a na kraju je i pregovarački okvir Srbije i EU za učlanjenje Srbije u Evropsku uniju.

Dakle, nije veoma teško znati politički i pravni okvir za izradu Sveobuhvatnog sporazuma za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije. Janjić i ja smo već i dali nekoliko ideja za taj Osnovni politički sporazum, koji će svakako biti propraćen mnogobrojnim žalbama koje bi bile odraz dosadašnjih briselskih sporazuma, kao i onih koji će biti sklopljeni u međuvremenu – u finalnoj etapi pregovora.

Četvrto, bila bi napravljena velika greška ako bi se pokušalo izaći iz velikog političkog i pravnog okvira, koji predstavlja politički i istorijski kontinuitet međunarodne zaokupljenosti rešavanjem pitanja Kosova od 1999., pa do danas. Svakako, kao što se može pretpostaviti, ovde govorim o predlogu zamenika premijera Srbije, Ivice Dačića, o teritorijalnoj podeli Kosova, kao konačnom rešenju za Kosovo, tako da bi se određujuća granica odredila prema načelu „šta je albansko i šta je srpsko“.

Ovo je veoma opasno načelo, za ceo Balkan (a ne samo za Kosovo i Srbiju), koje je, u stvarnosti, neizvodljivo i svakako ne bi jednom zauvek zatvorilo albansko-srpski spor, već naprotiv – predstavljalo bi izvor neprekidnih problema.

Budućnost odnosa Kosovo-Srbija, ako se stvarno teži postizanju nivoa potpune normalizacije između ove dve države i naroda (Albanaca i Srba), podrazumeva odvajanje Kosova i Srbije od istorije i prošlosti, a ne teritorijalne podele.

Nekoliko puta tokom ovog dijaloga izrečeno je da momentum za velike događaje i sreću naroda, iznad svega, grade političari, a ne okolnosti.

Izgleda da ovaj momentum dolazi u razgovorima Prištine i Beograda u Briselu. Biće neoprostivo za obe strane ako se izgubi.

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.