(Tekst je izvorno preuzet)
Potresna životna priča majke i ćerke iz Mogile: Sa komšijama se slažemo, ali smo siromašne.
U potpuno oronuloj kući, među ostacima nameštaja, u stalnom strahu da će im se jedini dom srušiti, žive majka i ćerka.
“Živimo u prašini i prljavštini. Možemo čak i da se porazboljevamo. Sedimo bez lekova jer nemamo para da ih kupimo. U bašti ne možemo ništa da radimo, a njivu nemamo. Opasno je živeti u ovim uslovima jer plafon može u svakom trenutku i da padne”, pričaju Živka i Sepeta Aritonović, majka i ćerka iz Mogile.
One već dugo teško žive u kući od 20 kvadrata u kojoj nema vode, kupatila, a krov je oštećen i prokišnjava. Dugo nisu imale ni struju u kući, jer nisu bile u mogućnosti da plate prethodni dug.
Tražile su pomoć od opštine Klokot i jedino što su dobile je građevinski materijal za popravku krova. To je bila pomoć prethodnog gradonačelnika.
Međutim, kako kaže Živka pomoć je uvek bila polovična, a veća podrška je došla samo jednom.
“Nemamo ni za hranu, nemamo ništa, jedino što mogu da kažem da nam je krov napravljen, ali same smo morale da platimo majstora, štedeći od moje penzije”, priča sedamdesetogodišnja Živka.
Jedini prihod koji imaju je Živkina kosovska starosna penzija od 75 evra mesečno, kao i minimalna porodična penzija iz Beograda u iznosu od 9 000 dinara ili oko 80 evra.
“Imamo baštu ali ne obrađujemo zemlju jer nije za sađenje, a i stalno ulazi voda. Sa komšijama se slažemo dobro i do sada nismo imali problema. Pozdravljamo se i kad nam zatreba nešto uvek nam pomognu”.
“Što se ljudi tiče živi se dobro nije loše, ali smo siromašne”, priča Živka.
Živkina ćerka ima pedeset godina, nigde ne radi. Bila je udata za Albanca iz Kačanika sa kojim ima i ćerku. Ćerka se udala ali ni ona nije u mogućnosti da im pomogne.
“Tražili smo pomoć svuda, ali ništa. Nama je najpotrebnije da nam se kuća izmalteriše, šporet popravi, krevet, i plafon koji može da nam se sruši. Mi smo dve sirotice, o kojima se niko ne brine”, kroz plač opisuje i moli Sepeta.
Nemaština je Živku i Sepetu naterala da se već šest godina, ali samo radnim danima, hrane u Narodnoj kuhinji koja funkcioniše u okviru Eparhije raško-prizrenske i humanitarne organizacije “Majka devet Jugovića”.
“Hranu koju dobijamo za nas je dovoljna, šta ćemo moramo. Da nam nije taj hleb umrle bismo od gladi. Uzimamo po dva hleba dnevno i čorbu koju svakim radnim danom donose iz narodne kuhinje u naše selo”, priča Sepeta.
Sa teškim uslovima života majke i ćerke, aktuelno rukovodstvo većinski srpske opštine Klokot do ovog trenutka nije bilo upoznato.
Ovo je za Radio Kosovo 2 potvrdio šef kabineta predsednika opštine Klokot Nebojša Vesić, najavivši da opština može pružiti jednokratnu novčanu pomoć, u iznosu od stotinak evra.
“Teško je govoriti o ovom pitanju mada takva pitanja trebaju da isplivaju na površinu. Naša opština već sutra može da obiđe porodicu Aritonović i da zajedno sa gradonačelnikom pomognemo, iako nam je budžet veoma mali”, rekao je Vesić.
On je dodao da će gradonačelnik alarmirati centralne institucije, najpre ministarstvo za rad i socijalna pitanja i sve donatorske organizacije koje mogu da pomognu dvema ženama.
Živka i njena ćerka očekuju da se neko “smiluje i pomogne”. Sepeta poručuje da se tako ostavljene ničemu lepom ne nadaju.
“Nemamo gde da odemo. Zavisimo od pomoći drugih”, kaže ona.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
