Melanija

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU


Melanija je naša predsednica. Ona drži teg dobrote za naš balkanski svet, ali i sopstvene nemoći da pokaže kakvi su naši narodi. Ona može da kaže još jednu istinu o svima nama. Kod naroda koji su još uvek razdvojeni sećanjima na ratove stvarno možeš da promeniš mnogo stvari, ali samo ako im govoriš jezikom koji oni razumeju i deluješ sredstvima koja oni poznaju.

Šta će se desiti sa malim Kosovom, ili šta će se desiti sa Albancima nakon pobede Trampa? Ipak, ovo pitanje nije toliko važno. Važno je šta će se desiti sa Balkanom nakon pobede Trampa. Ovo je izgleda ono što interesuje Ljiljanu. Da sazna da li će možda ova rokada američkih predsednika uticati da Balkan postane drugačiji.

Odgovor mogu dati u jednoj rečenici: onog dana kada Balkanom počnu da upravljaju samo ovi prepotentni ljudi, desiće se albanska istorija, za koju se iz šale kaže da smo dve hiljade godina ostali sa istim brojem stanovnika.

Pre 2000 godina, naši preci, Iliri i Epiroti, zajedno sa našim susedima, Makedoncima i Tračanima, vladali su polovinom sveta. Njih je svakako bilo nekoliko miliona. Bilo je potrebno 2000 godina da pojedu jedni druge sve dok nisu došli do brojke da su jedva preživeli.

Kada proučavaš i nepristrasno posmatraš stariju i noviju istoriju Balkana, ne možeš a da ne priznaš da žitelji poluostrva, kao retko gde drugde u svetu, nestaju u svakoj istorijskoj epohi zbog samoubistava, odnosno ubijanja jedni drugih, proterivanja jedni drugih i pražnjenja i deformisanja njihovih etnosa, kultura sa neviđenom eutanazijskom surovošću; i s nadom da će se jednog dana prosvetliti – čineći nešto za sebe i zauvek preokrećući život u smeru koegzistencije, u skladu sa humanošću, a ne sanjajući kao sado-mazohisti i očekujući sa strepnjom da će im ova, ili ona nova, ili stara sila pomoći da konačno unište drugoga.

Naše potpuno uništenje nije moguće, ali jeste postepeno. Dovoljna je samo jedna socijalistička partija (SPS) i jedan lider poput Miloševića, koji, kao što nam je sa politikom nasilja pomogao da postanemo nezavisni da nastavimo sa jednim drugim liderom ai istom politikom, i koji bi nam pomogao novim ratom – pa da točak istorije, kako je uvek tekao, nastavi ka samo-željenom paklu. A za to nam je uvek potreban samo fitilj, ostalo ćemo sami da uradimo. Potrebno nam je da nam neko samo pomogne, čak i samo retorički, pa da neprijateljstva preokrenemo u ubistva s predumišljajem i planom. Jer ni ovo poslednje ne znamo da uradimo kako treba: loš plan protiv drugoga, koji, na kraju, uništava i nas same.

No, istina je malo drugačija.

Vraćajući se iz Beograda gde sam bio da ispratim posetu premijera Albanije – Rame, u selu Kastrat (veoma lepo prezime na Kosovu), na nekoliko kuća u srpskim selima u blizini granice sa Kosovom, postavljeni su interesantni natpisi: „Prodajemo zemlju i kuće samo Albancima“. Izgleda da niko od Srba nije bio zainteresovan da proda svoje primetno razarajuće siromaštvo, uz desetinu kilometara samoće i praznine – jednom drugom srpskom siromaštvu. Sela su izgledala veoma lepo, sa zastarelim kućama koje je vreme nagrizlo zbog činjenice da nema života.

Na desetine kilometara puta videli su se samo usamljeni starci, koji su izgledali kao zombiji u napuštenim kućama. Odavno nisam video ništa bolnije. A putem, primećujući siromaštvo i nemar države, zamišljao sam šta traže Srbi iz Mitrovice i šta srpska država čini za nekoliko hiljada Srba kako bi stvorila iluziju povratka države Srbije na Kosovo. Kakva perverzna prevara. Ali će izgledati 'normalno' za balkanski mentalitet. I ta prevara dogodila se na severu Kosova. 

Mitrovica se u sredu, posle američkih izbora, probudila sa posterima novog američkog predsednika.

Na severu Kosova se dogodio drugi događaj. Srbi na Kosovu su imali čudnu želju –  da pobedi Tramp kako bi se Kosovo, možda, uz "Novog Miloševića“ vratilo Srbiji. Postoji li veća fatalnost za um od one gde se spas traži sa druge strane okeana jer je kastriran duhom da ne prizna realnost tamo gde se nalazi, da gradi život tamo gde živi? Za mene nema!

Istog dana kada je pobedio Tramp, a o čijem izboru su se Albanci izjasnili negativno, prirodno i ja, punog srca, dogodile su se dve stvari. 

Za mene lično, razlog bola povodom pobede Trampa nije bio zbog činjenice da se Srbi raduju njegovoj pobedi, nego zbog činjenice da svet zalazi u svoju vekovnu nejasnoću.

U malom svetu svakodnevnog čoveka, u kojem se stvari posmatraju crno-belo, postojala je prosta podela: Srbi su se radovali, dok su se Albanci ljutili i patili. I to je u potpunosti istinito.

I vratiću se na početak članka: zašto se mi smanjujemo u ovih dve hiljade godina?

Koja je u stvari srž svađe ovih godina između Albanaca i Srba, dva naroda koja su već jedan vek u neprijateljskim odnosima? Na ovo pitanje sam Ljiljani odgovorio u prošlom članku. I ne želim čak ni da se vraćam na taj odgovor. Kao da se tokom jednog veka između nas nije ništa dogodilo. 

Prema njoj, novi život se rađa dolaskom predsednika Trampa. Nije čudno i može da se dogodi?!

Ali, šta nas danas goni da se mrzimo i da li treba da nastavimo sa mržnjom? Sa ili bez Trampa?

I da li znate gde sam primetio povratak mržnje: u velikoj želji Srba da Tramp pobedi, kao i u njihovoj želji da povrate Kosovo. Dakle, radovali su se zbog Trampa jer se nadaju da će povratiti nešto što ne samo da su izgubili, nego što nikada nije bilo njihovo, ili samo u uslovima divlje okupacije nad tuđom zemljom i ljudima. Važi ona izreka „Shpirti në trup të huaj“, koja u prevodu znači „Duša u stranom telu“. Ova izreka je namenjena onoj velikoj srpskoj frazi, koju izgovara svaki srpski sveštenik i političar: „Kosova është shpirti i popullit serb“ – „Kosovo je duša srpskog naroda“, kada je Matija Bećković 1989. godine pokrenuo rat slovima u bivšoj Jugoslaviji.

Ja se vraćam na tačku početka velikog gubitka. U Cankarjevom domu. U Ljubljani. Tamo gde je Milan Kučan rekao da se u Trepči i na Kosovu brani Jugoslavija. A priču šta se nakon toga desilo, znamo svi.

Ivica Dačić je u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija bio isto toliko trampista kao i Bećković u svom rečniku. On je rekao: „Trepča je srce Srba“. Ali ovu rečenicu je i Milošević izgovorio na Gazimestanu. Zašto ovaj povratak jezika i javnog ubijanja mira? Zašto?!

Velika želja kosovskih Srba za velikom pobedom slovenačkog zeta i patnjom Albanaca za gubitak Klintonovih pokazuje drugačiju priču o nama. Mi se i dalje mrzimo. Mi i dalje tražimo veliku pomoć kako bi uništili drugoga. To je loša vest.

Ali ja polažem nade u dobrotu Melanije. Ona je lepa i ona je Slovenka. Potrebna nam je Melanija. Kao što su nam potrebni i ljudi i tamo odakle dobijamo samo signale netrpeljivosti, čak i danas, u 21. veku. Da li postoje tamo ljudi koji misle drugačije od politike? 

Melanija je naša predsednica. Ona drži teg dobrote za naš balkanski svet, ali i sopstvene nemoći da pokaže kakvi su naši narodi. Ona može reći još jednu istinu o svima nama. Kod naroda koji su još uvek razdvojeni sećanjima na ratove stvarno možeš da promeniš mnogo stvari, ali samo ako im govoriš jezikom koji oni razumeju i deluješ sredstvima koje oni poznaju. Zar nismo takvi na Balkanu. Melani.

A moje pitanje za Ljiljanu ove nedelje: Kada ćete mi uvažena koleginice odgovoriti na pitanja?

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)



KoSSev je, uz podršku Ambasade SAD u Prištini, pokrenuo novu rubriku "Razgovor bez povoda" u okviru naše nove stranice "Dijalog", koju čini i već poznata rubrika "S druge strane barikade", a koja će se takođe uskoro ponovo nastaviti da objavljuje.

Razgovoru bez povoda, svoje nedeljne kolumne u narednim mesecima objavljivaće doskorašnja urednica Politike iz Beograda, novinarka Ljiljana Smajlović i direktor TV Kljan Kosova (Klan Kosova) iz Prištine, novinar Baton Hadžiu (Baton Haxhiu).

Njihove kolumne se objavljuju i na albanskom jeziku, na portalu "Klan Kosova". 

Kolumna 2 Batona Hadžiua (Baton Haxhiu): "Katarzis" Srpski Shqip

Kolumna 2 Ljiljane Smajlović "Kad Srbi likuju, a Albanci tuguju" Srpski Shqip

Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove  samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove donatora.



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.