Majstorović: Evropski partneri sada vide Prištinu kao odgovornu za zastoj u dijalogu, razočarani su u vlast

Poruka ka regionu veoma je jasna i veoma glasna, a ona glasi – ili ste s nama ili ste protiv nas. Strpljenje za neodlučne je sve manje. Utisak je da su poruke iz EU i SAD sada mnogo snažnije, ocenio je za KoSSev politikolog Srđan Majstorović iz Centra za evropske politike. Smatra da je EU ponovo pronašla interes za proširenje i za integraciju Zapadnog Balkana.

Ono što trenutno vidimo u Evropi su efekti šoka sa napadom Rusije na Ukrajinu. U takvim situacijama dešava se ujedinjavanje i mobilizacija protiv stranog agresora i to je ono što se danas dešava u sferi međunarodnih odnosa, kaže Majstorović u intervjuu za KoSSev.

Da li se i koliko promenila evropska, odnosno američka politika prema Zapadnom Balkanu ili je ona sada samo jasnija i glasnija i koji pravac ona trenutno ima? 

Čuli smo Olafa Šolca koji je izjavio da je vreme za integraciju Zapadnog Balkana u EU. Odpočinje pregovore sa Albanijom i Severnom Makedonijom. Brojni drugi zvaničnici EU i predstavnici članica sve snažnije zagovaraju ubrzanje proces stupanja Zapadnog Balkana u EU. Takođe, veoma značajno je da je EU počela da s reči o značaju geopolitike za njenu budućnost, sada prelazi na dela i unija se zaista menja.

EU postaje ono što je do juče bio san mnogih evropskih lidera, a to je ozbiljan globalni politički igrač. To više nije isključivo trgovinska sila broj jedan ili kako se to kaže – regulativna sila koja svojim pravilima i standardima utiče na svetske tokove, već polako pokazuje obrise jednog globalnog geopolitičkog aktera koji se više ne ustručava da priča otvoreno o jačanju i stvaranju vlastitih bezbednosnih kapaciteta – od upućivanja vojne opreme Ukrajini, od obezbeđivanja finansijske pomoći Ukrajini za potrebe vođenja odbrambenog rata, što je bez presedana u njenoj istoriji. To je do nedavno bilo nezamislivo i pomalo cinično možemo zaključiti da je gospodin Putin doprineo ovoj dramatičnoj promeni razmišljanja unutar EU i pomogao njen izlazak iz ‘balona sapunice’, pravo na međunarodnu političku scenu. EU počinje da promišlja i o zaokruživanju svog teritorijalnog intergriteta na pragmatičan način.

Utisak je da je EU ponovo pronašla interes za proširenje i za integraciju Zapadnog Balkana. To je vidljivo i ne samo po izjavama već i konkretnim predlozima. Izdvojio bih one koji su možda najavažniji za građane ovog regiona a tiču se odluke od petka, da se zemlje Zapadnog Balkana uključe u zajednički mehanizam nabavke gasa na svetskom tržištu. To znači da će zemlje Zapadnog Balkana, pod istim uslovima, potpuno ravnopravno, kupovati gas kao i druge članice EU. Ovo je važan i rekao bih – konkretan korak koji odlslikava solidarnost EU sa građanima Zapadnog Balkana i ukazuje na sve one prednosti nekog budućeg članstva ovih zemalja u Uniji.

Na kraju mora da bude jasno da ova saradnja nije motivisana emocijama ili nesebičnošću, već je posledica obostranog interesa i EU i zemalja Zapadnog Balkana i to je prirodno. Zemlje Zapadnog Balkana moraju da prepoznaju ovaj istorijski trenutak, tačku raskida sa prošlošću i nekave potpune preorijentacije ka onim partnerima koji međusobnu saradnju temelje na vladavini prava a ne vladavini sile, koji daju prednost procedurama a ne politčkoj samovolji, koji grade svoja društva na dijalogu unutar demokratskih institucija, a ne u kabinetima i van nadzora javnosti.

Kad spominjete tu probuđenu evropsku solidarnost prema Zapadnom Balkanu, koliko je to zapravo samo kozmetika, jer sve do izbijanja ukrajinskog rata bili smo svedoci razočaranja širom Zapadnog Balkana u ono što se percipira ne samo kao EU, već kao evropske vrednosti. Da ne spominjem očigledne primere poput Severne Makedonije, koji to najbolje pokazuje. Kako se to odjednom budi solidarnost u trenutku kada Evropa shvata da je pretnja njenoj bezbednosti rat u Ukrajini?

Ja bih rekao, nažalost, upravo je bilo potrebno da se ovakvo jedno zlo desi, da jedna supersila napadne jednu nezavisnu državu istočne Evrope, odnosno da Rusija napadne Ukrajinu, kako bi EU ponovo prepoznala značaj integracija Zapadnog Balkana, odnosno pronašla novi interes za širenje Evropske Unije na ovaj region. Do 23. februara, vi ste u potpunosti u pravu, taj interes je nekako izostajao.

Postojala je simbioza između dve strane, niti je EU imala preterani interes da integriše zemlje Zapadnog Balkana, imajući u vidu sve njihove probleme i otvorena međusobna pitanja, strukturne probleme poput problema sa kojima se suočava recimo BiH. A s druge strane, prepoznajući da Evropska unija u ovom trenutku ne žuri sa širenjem i države, tačnije političari koji vode Zapadni Balkan, su takođe uživali u ovoj simbiozi, apstinenciji od potrebe da iskažu bilo kakav interes, da se ozbiljnije pozabave onim reformama i rešavanjem otvorenih pitanja koja su veoma jasno, glasno, javno nominovana i definisana kao uslov za pristupanje ovih zemalja Uniji. I zato ponavljam još jednom, pomalo da kažem cinično, ali gospodin Putin je taj kojem treba zahvaliti što je EU ponovo pronašla interes za dalje širenje na Zapadni Balkan i integraciju Zapadnog Balkana“.

U odgovoru na moje prvo pitanje spominjali ste da nema mesta neopredeljenjim državama u ovom trenutku – kada je u pitanju Zapadni Balkan, misleći na Srbiju. Gde je zaista Beograd u novom talasu dešavanja? I kako je moguće da EU, sa druge strane, ne prepoznaje legitimno pravo država da ostanu neutralne, a posebno države, kao što je Srbija, koje se nalaze u specifičnom odnosu sa Rusijom, da ne spominjem kulturnu povezanost višedecenijskog isticanja takvog narativa kao predominantnog, preko ekonomske zavisnosti, pitanja Kosova, odnosno podrške koju Srbija u Savetu bezbednosti ima za kosovsko pitanje od Rusije?

„Ovde se ne dovodi u pitanje proklamovana neutralnost Republike Srbije kada je u pitanju njeno bezbednosno pozicioniranje u regionu i Evropi. Ovde je prevashodno pitanje opredeljenja i svrstavanja uz onu stranu koja se zalaže za pravo svih država u Evropi, rekao bih i šire, da njihovi građani na osnovu demokratskih principa odlučuju o svojoj sudbini, sudbini svojih država. Rusija je agresijom na Ukrajinu uskratila praktično pravo građanima Ukrajine da na demokratskim principima upravljaju vlastitom državom i njenom budućnošću i iz te perspektive od Srbije se ne očekuje ništa manje do podrška i svrstavanje uz one koji smatraju da se problemi među državama moraju rešavati mirnim putem. To je dakle razlog zbog kojeg se Srbija nalazi, zbog kojeg će se verovatno nakon izbora još intenzivnije nalaziti, pod pritiskom članica EU koje će zahtevati jasnu i nedvosmislenu poziciju Srbije kada je u pitanju kažnjavanje odgovornih za rusku invaziju na Ukrajinu.

Kada pričamo o sankcijama, one su ciljane i svakako se odnose prvenstveno na Putinov režim i ne bi ih trebalo ni na koji način povezivati sa nekakvom antiruskom histerijom ili dovoditi u pitanje odnose srpskog naroda ili bilo kojeg drugog naroda sa ruskim narodom. Ovde je u pitanju jedan korumpirani politički režim koji želi ratom, agresijom da prepravlja karte Evrope i to je prosto nešto u vezi s čim se očekuje vrlo jasan stav Srbije. Zalažući se za teritorijalni integritet Ukrajine i poštujući teritorijalni integritet Ukrajine uključujići Krim, Srbija na neki način se zalaže za poštovanje ovih principa kada su u pitanju njeni nacionalni interesi.“

Kad već spominjete odnos Srbije, kakva je u najkraćem srpska politika prema regionu, našem susedstvu i prema Evropi?

„To je komplikovano pitanje jer je teško definisati šta je konkretno cilj nekih spoljnopolitičkih poteza koje vuče odlazeća vlada, odnosno predsednik države. Kada pogledate neke ključne strateške dokumente videćete da je članstvo u Uniji glavni strateški cilj Srbije, odnosno njene spoljne politike. S druge strane, ako analizirate kako se ova politika sprovodi, u praksi pojavljuje se dosta nedoumica šta je zaista cilj spoljne politike Srbije.

Rekao bih da se radi o višestranom pristupu spoljnoj politici a la cart – u zavisnosti od partnera sa kojim se razgovara. Važno je napomenuti da spoljnu politiku najmanje vodi Ministarstvo koje je za to nadležno. Mnogo su vidljiviji javni nastupi predsednika države, predsednice vlade i pojedinih ministara koji su u određenoj nesrazmeri sa strateški definisanim ciljevima spoljne politike, posebno u regionalnim okvirima.

Nejasna pozicija Srbije

Ideje koje promoviše ministar unutrašnjih poslova u vezi sa stvaranjem srpskog sveta su direktno u sukobu sa onim što predsednik Republike želi da ostvari promovišući ideju Otvorenog Balkana, kao i sa obavezama koje je Republika Srbija preuzela u okviru Berlinskog procesa. Ovakvi šumovi u komunikaciji neminovno dovode do porasta nepoverenja prema Srbiji u regionu. Tome treba dotati i nejasnu poziciju Srbije prema ruskoj agresiji u Ukrajini, koja je osuđena u skladu sa stavovima u EU od strane svih zemalja u regionu izuzev Srbije i posledično BiH, čija spoljna politika na neki način odslikava nefunkcionalnosti Vlade koja je uzrokovana ponašanjem srpskog člana predsedništva BiH.

U Uniji se pažljivo prate spoljnopolitički potezi Srbije, imajući u vidu njenu želju da postane članica Unije i istina je da Srbija u ovom trenutku nema obavezu da u potpunosti usaglasi svoju spoljnu politiku sa merama EU. Možda bi se ovakav pristup i dalje tolerisao da živimo u vreme mira, međutim nakon ruskog napada na Ukrajinu, u trenutku kad se stvara spoljnopolitička i bezbednosna dimenzija EU, dosadašnji stav Srbije nije dovoljan, nije održiv, ukoliko se ne promeni, i izvesno je da će imati posledica po dalji tok pregovora o pristupanju uniji i daljem padu poverenja.

Takođe, pitanje je i da li Srbija ima luksuz da ostane ili čak opstane van ovih okvira evro integracija. EU je naš najveći trgovinski partner, najveći investitor u razvoju Srbije, najveći donator. To je ujedno i klub koji nudi brojne povlastice svojim članovima i čije članice pretenduju da postanu sve susedne zemlje koje okružuju Srbiju, a koje to već nisu. U takvim okolnostima potrebno je da se svako od nas, hladne glave, bez upliva emocija, zapita da li realno postoji neka alternativa u okviru koje Srbija može na bolji način da ostvari svoje potencijale i ciljeve od onoga što nudi EU. Mislim da tako nešto ne postoji i iz tog razloga je veoma važno da nova vlada na neki način krene ispočetka, okrene list i jasno iskaže svu političku volju, da preuzima obaveze koje proističu iz ovog procesa i pokaže da Srbija može biti funkcionalna i u potpunosti demokratska buduća članica EU, odnosno zemlja koju će članice želeti da prime u svoje članstvo što je pre moguće, jer znajući da će njeno članstvo ojačati otpornost na uticaje, a ne zemlja u koju nemaju poverenja i koja svojim pristupanjem može ugroziti otpornost Unije.

Kad spominjete budućnost, a na početku Vaših odgovora kazali ste „odlazeća vlada“, mislite u formalnom mandatu pre izbore?

„Tako je. Ne znamo kako će izgledati buduća vlada u ovom trenutku“

Uz ovaj rat se u našem regionu istovremeno vodi pojačana kampanja u Prištini u vezi sa sopstvenim zahtevima kada je u pitanju ono što se u Prištini formalizuje kao potvrđivanje nezavisnosti sa jedne strane, i opravdanje za takve zahteve. U najkraćem, to je 6 zahteva od ukupno 12 koje sadrži rezolucija o solidarnosti sa Ukrajinom izglasana 3. marta u kosovskom parlamentu i kada se pročitaju zahtevi od 7 do 12, radi se o učlanjenju Kosova u NATO, u Savet Evrope, u ostale međunarodne organizacije, lobiranje kod pet država članica koje ne priznaju nezavisnost Kosova. Sa druge strane, kao opravdanje za te zahteve su snažne prozivke na račun Srbije kao remetilačkog faktora na Balkanu i kao neposrednog i budućeg agresora na Kosovo. Koliko je EU upoznata sa ovim?

„EU vrlo pomno prati šta se dešava na ovim prostorima i sama je preuzela obavezu posredovanja u dijalogu o normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine. Naravno da ima jasnu sliku o tome šta se dešava u regionu. Reagovanje prištinske strane u smislu potenciranja rizika koji Srbija navodno predstavlja po mir i stabilnost u regionu je možda očekivano s obzirom na perspektivu Prištine i njen cilj koji se tiče priznanja od strane pet članica Unije koje još uvek ne priznaju njen međunarodni subjektivitet. Nastup kosovske strane možda je bio očekivan u datim uslovima kada se Evropa jasno svrstava, a Srbija istovremeno odbija da se pridruži zajedničkim restriktivnim merama protiv Rusije. Međutim, mislim da su ovo veoma rizični potezi kojim prištinske vlasti podgrevaju situaciju koja je osetljiva i podložna eskalaciji usled i najmanjih provokacija, čemu smo bili svedoci prošle godine.

Prema mom iskustvu i kontaktima koje sam u ovih mesec dana imao, mišljenje je da Priština u ovom trenutku predstavlja stranu koja nije naklonjena iznalaženju zajedničkog osnova za saradnju. U velikoj meri to dele i brojni partneri u institucijama EU i uticajnim članicama EU. Ovo više nisu devedesete godine prošlog veka, region se promenio a i odnosi između zemalja su umnogome unapređeni. Nažalost, imidž koji prati Srbiju iz tog perioda, kao i činjenica da su na vlasti isti oni akteri iz devedesetih, u regionu se često i sa lakoćom koristi da se odgovornost prebaci isključivo na srpsku stranu, a svi znamo da je za ples potrebno barem dvoje.

Što se tiče odnosa Srbije i Kosova, proces normalizacije i dalje traje, dakle nije završen, odnosno rekao bih da je zakočen i to s predumišljajem, bez obzira na ove šumove.

Utisak je ovoga puta, posle mnogo vremena, da je kosovska strana ta koju evropski partneri smatraju za odgovornu za ovaj zastoj. Postoji veliki stepen razočaranja u novoj vlasti u Prištini koji odbijaju da prihvate činjenicu da diskontinuitet vlasti u jednoj zemlji ne znači diskontinuitet preuzetih obaveza u okviru dijaloga sa Beogradom.

Pitanje poštovanja obaveza iz Briselskog sporazuma i nalaženje načina da se formira ZSO i dalje je otvoreno zbog prištinskog odbijanja da se ova obaveza ispuni. U klimi apsolutnog nepoverenja, nažalost, ni EU i ni SAD nisu u prilici da svojim posredovanjem na neki način daju novi impuls ovom procesu normalizacije. Odbijanje da se opšti i izbori za predsednika Srbije održe na osnovu istih principa kako se to radilo u slučajevima prethodnih izbora, takođe je dovelo do pada akcija kosovske strane i velikog razočarenja među zapadnim partnerima.

Mislim da je izuzetno važno u ovom trenutku da i Beograd i Priština, umesto što podgrevaju situaciju koja je opterećena i širim geopolitičkim kontekstom naprave radikalan zaokret i prepoznaju ovaj istorijski trenutak i pokažu dozu državničke ozbiljnosti i spremnosti da se situacija promeni na bolje, jer Albanci i Srbi žive vekovima na ovim prostorima i tako će da bude i ubuduće. Na našoj generaciji da pokažemo da li smo spremni da se opredelimo za budućnost ili ćemo zajedničkim radom doprineti postepenom nestanku obeju zajednica čiji će mladi nastaviti da se iseljavaju iz revolta što nismo uspeli da im obezbedimo normalnu perspektivu i nadu u bolju budućnost“.

Da li je Evropa do Urala ili je Evropa sa Rusijom?

„Evropa danas predstavlja mnogo toga i u zavisnosti od toga s kim pričate, svako će vam dati različitu definiciju iz vlastite perspektive. Mislim da su za nas ovde tri aspekta izuzetno značajna. Prvo, veoma je važno da prepoznamo da EU ulazi u jednu novu fazu vlastitog razvoja. Ona želi da se ostvari kao geopolitički akter i želi da ostvari određeni stepen autonomije u smislu ekonomske samodovoljnosti pod kojom se podrazumeva i privlačenje proizvodnih kapaciteta, recimo iz daleke Azije, u koju su godinama investirane mnogo bliže centru tržišta i tu zaista postoji jedna ozbiljna šansa za zemlje Zapadnog Balkana – da te proizvodne kapacitete na neki način preselimo u region. Zatim, strateška ulaganja u moderne tehnologije takođe je nešto na čemu će se mnogo raditi u budućnosti. Zatim, snaženje digitalne povezanosti među članicama EU i na taj način stvaranja autonomnog digitalnog okruženja u odnosu na ono što se naziva trećim stranama i mogućim uticajima koji dolaze bilo iz Kine, bilo iz SAD-a ili Rusije. Posebno je važno prepoznati da EU postaje sve više bezbednosno orijentisana organizacija.

Druga tačka koju je važno imati u vidu kada se definiše šta je to Evropa u budućnosti jeste da će ona biti još više zasnovana na ključnim demokratskim principima. To što je geopolitika postala kontekst i izuzetno značajna stvar za sve evropske zemlje nakon 24. februara, to ne znači da su prestali da važe ključni principi na kojima je Unija počiva. Rekao bih čak naprotiv, i napomenuo da će značaj poštovanja demokratskih institucija poput recimo, parlamenta i nezavisnih institucija – Institut vladavine prava, dakle borba protiv korupcije, protiv organizovanog kriminala, poštovanje ljudskih i manjinskih prava kao i sloboda medija u budućnosti dobiti još veći značaj u ovom novom geopolitičkom okruženju. Prozor ka EU, ka članstvu neće biti ostvariv bez poštovanja ovih osnovnih demokratskih principa.

Treće, ono što je po meni možda i najvažniji aspekt šta je Unija u budućnosti jeste potreba da mi na Zapadnom Balkanu veoma jasno promislimo koja je uloga Zapadnog Balkana u budućnosti EU, jer mislim da nemamo taj luksuz da propustimo još jednu istorijsku priliku i propustimo voz koji nas vozi, ipak u jednu sigurniju, stabilniju i mnogo održiviju budućnost za sve zajedno. Naposletku, sasvim je legitimno pitanje koje ste postavili – gde je granica Evrope. Svedoci smo da su tri zemlje istočne Evrope, Ukrajina, Gruzija i Moldavija podnele zahtev za članstvo u EU, vrlo jasno i u skladu sa postojećim pravilima i procedurama koje im to omogućavaju. Gužva u čekaonici na neki način postaje veća, društvo je raznorodnije, raznolikije i u toliko je postao veći značaj da države Zapadnog Balkana koje imaju izraženiju evropsku perspektivu još jednom prepoznaju ovaj trenutak i mnogo više se okrenu ispunjavanju neophodnih uslova jer rizik postoji da oni koji ne budu uspešni ostanu napolju. A napolju će biti veoma hladno i neprijatno“.

Sve do februara ovo je bilo razmišljanje evro skeptika ali nažalost, od izbijanja rata u Ukrajini verujem da ste čuli brojne analize uticajnih intelektualaca, geo stratega, stručnjaka za bezbednost, eksperata koji se bave ruskim i evropskim pitanjem koji vide Evropu kao drugog gubitnika posle Ukrajine i njenog naroda, s čijom tragedijom, naravno, ne može ništa da se poredi. Šta Vi kažete na to i zašto bi Zapadni Balkan jurio, ako je to tačno, na brod koji tone?

Ja bih rekao da je drugi najveći gubitnik u ovoj tragediji ipak Ruska Federacija koja će za dugi niz godina trpeti posledice ove nepromišljene Putinove avanture. Meni je žao građana Rusije koji će poput nas, građana Srbije svojevremeno, trpeti naposletku posledice ove pogubne politike Kremlja.

Ponovio bih, mislim da je upravo gospodin Putin doprineo jačanju Evrope. Evropa se trgnula iz ušuškanosti, iz atmosfere samodovoljnosti, udobnosti u kojoj se zadovoljavala da snagom svoje trgovine i svoje ekonomije učestvuje u nekim globalnim procesima. Međutim, nikada nije imala snagu da, na neki način, postane taj globalni politički igrač. Ona sa krizom u Ukrajini upravo postaje mnogo ozbiljniji bezbednosni i geopolitički igrač. Ono što se desilo recimo u Saveznoj Republici Nemačkoj, gde po prvi put izvozi oružje jednoj od strana u sukobu, u kojoj se značajno redefiniše budžetska politika u smislu neophodnih davanja za naoružvanje, upravo govori suprotno od te tvrdnje da Evropa tone, mislim da se Evropa probudila i da postaje sve značajniji partner.

U toj nekoj globalnoj podeli rekao bih da će Evropa morati da nađe način za saradnju, ne samo sa SAD-om posle Trampa koja je sada ipak malo jednostavnija, već prevashodno sa silom koja u ovom trenutku pretenduje da bude svetska sila broj jedan, a to je Kina. Kina i Evropa dele brojne zajedničke stavove – od pitanja nuklearnog razoružanja, recimo Irana, do klimatskih promena. Očigledno je da Evropa i Kina imaju dosta toga zajedničkog u smislu mogućih tema oko kojih će biti moguće sarađivati tako da ne bih se složio sa time da je Evropa u opadanju. Ona jeste bila, slažem se, veoma uljuljkana u svoj komfor, međutim gospodin Putin je učinio to da se Evropa probudi, da shvati u kakvom okruženju, u kakvom svetu živimo.

I iz toga mislim da je i za Zapadni Balkan i za Srbiju posebno važno da prepozna da će to biti jedno okruženje u kojem ćemo rešavati sva naša otvorena pitanja, na kraju krajeva i ovo pitanje normalizacije odnosa između Beograda i Prištine će biti rešavano isključivo u okviru projekta koji ima za cilj budući suživot, saradnju, uklanjanje fizičkih i vidljivih barijera između dveju zajednica i omogućavanje slobodnog kretanja bez bojazni po vlastitu bezbednost i investicije Srba na Kosovu ili obrnuto. To je nešto čemu treba težiti i bio bih srećan ukoliko bi srpski i kosovski zvaničnici krenuli da razmišljaju na takav evropski način i da prepoznaju sadašnji trenutak u kojem je potrebno krenut putem kojim se možda teže ide, jer podrazumeva suočavanje i sa nekim bolnim pitanjima, a koji zahteva i nedvosmislenu hrabrost na obe strane i sposobnost da se takva politička klima objasni i prenese građanima jer bez njihovog prihvatanja onoga što će biti ishod sporazma o normalizaciji, taj sporazum će ostati mrtvo slovo na papiru. Mnogo je bitnije pripremiti građane i Srbije i Kosova da shvate da je normalizacija u interesu svih nas jer bez toga budućnost će biti izazovna“.

Hvala što ste govorili za KoSSev.