Majka iz Metohije: Kad se deca njive i kad se kuća pravi, i Bog pomaže

Kako je jedna 27-godišnja Metohijka odlučila da se sa svoje dvoje dece i trećim na putu, u decembru 2004. vrati u svoju porušenu kuću u Brestoviku, na deponiju smeća, u istoj godini kada se dogodilo etničko čišćenje 17. marta? Da li je ispravna računica mlade majke da menja tuđu garažu u mirnom Petrovaradinu za hektare svoje zemlje u okolini Peći, tada okružena nesigurnošću i neprijateljstvom? Da li je to ludost ili hrabrost, nepromišljenost ili čestitost?

Slađana Dašić je danas majka četvoro dece – 24-godišnjeg Branka, 22-godišnje Marte, 17-godišnje Mire i 15-godišnjeg Miljana. Branko i Marta su rođeni u raseljeništvu, Mira i Miljan u svojoj povratničkoj kući u Brestoviku. Do njih nas je dovela upravo filmska priča o Branku i Marti, snimljena neposredno nakon njihovog prvog dolaska na svoje imanje sada već daleke 2005.

U čast svih majki i hrabrih žena koje istrajavaju u nedaćama i stub su svojih porodica, danas objavljujemo priču o Slađani Dašić.

Povratak na deponiju

Iz rodnog Brestovika otišli su 21. juna ’99. KFOR je uveliko već bio raspoređen.

„Mi smo se nadali do zadnjeg dana da će oni pristati da nas sačuvaju i obezbede. Međutim, nisu mogli da nam garantuju bezbednost“, kaže Slađana Dašić.

Objašnjava da je tri četvrtine stanovništva napustilo Brestovik i okolna sela, dok je preostalo stanovništvo utočište potražilo u Pećkoj Patrijaršiji.

„Njih 30-40 je tamo ostalo mesec dana i onda su otišli i oni za Srbiju, i oni“.

Nadali su se da će se vratiti odmah.

„Za mesec dva, eto, dok se te bezbednosne snage KFOR-a ne stabilizuju i organizuju. Međutim, nismo se vratili tada, već pet godina kasnije“, navodi Slađana.

Vratili su se pet godina kasnije, nakon martovskog pogroma, na spaljenim temeljima, svoje i tuđih kuća, ali i na novu deponiju.

U Brestovik se te jeseni vratilo šest muškaraca, među kojima i njen suprug Miodrag Dašić. Muškarci u septembru 2004, a potom u decembru i Slađana, tada sa dvoje male dece – Brankom i Martom i trećim na putu.

„Znali smo mi da je sve spaljeno i srušeno. Znali smo na šta se vraćamo. Vratili smo se bukvalno na deponiju, jer je selo Brestovik pretvoreno u gradsku deponiju“, opisuje Slađana prve prizore koje je zatekla.

„Sećam se da nisam znala gde sam. Nisam mogla da se orijentišem. Prolazili smo kroz tunele smeća. Kuće su bile porušene, jako malo ih je ostalo, par njih. Ostalo je odnešeno, kamen je odnešen. Što se kaže, vratili smo se da nismo našli kamen na kamen“.

Prvi Srbi povratnici u ovim metohijskim selima smestili su se u jednoj kući, koja nije bila do kraja porušena i koju su uz pomoć međunarodnih snaga adaptirali, očekujući potom obnovu domova.

„Ja sam došla u ovu kuću koja je dva dana pre mog dolaska 12. decembra, izmalterisana. U sred zime. Nije imalo vode, od 24 sata imali smo struju četiri sata“, priseća se prvih dana svog povratka.

Slađana je na izgradnju kuće čekala iz Petrovaradina gde su se privremeno i pod privatnom najamninom sklonili u garaži. U Petrovaradin su došli iz Velike Plane, a pre Plane bili su u Kragujevcu, pre Kragujevca u Kruševcu.

Novu kuću je upoređivala sa starom, kako opisuje – pravljenom od finog kvalitetnog kamena kojim su građene tipične metohijske kuće, ali grobovi.

„I sad često puta, kad kažem – ‘idem kući’, na momente proleti slika te moje kamene kuće. U toj kući sam rodila dete. U toj kući mnoge me uspomene vežu za tu kuću“.

Novi život i malo Italije

Slađana je novi život izgradila i u novoj, tipski izgrađenoj povratničkoj kući ali i darivala je novi život. U njoj je rodila još dvoje dece – Mirjanu i Miljana.

Na naša uporna pitanja koliko je bilo teško odgajati četvoro dece u Brestoviku, Slađa preskače konkretan odgovor. Tek kada je pitamo za strah, priznaje da ga ima, iako naglašava da zna da je donela dobru odluku. Naglašava da nije mogla da zamisli da ostanu raseljeni pored bogatstva metohijskog imanja.

„Plašila sam se i plašim se. Strah je uvek tu negde, on čuči, koliko god da kažem nije mene strah. Otiću ću ja tamo, otiću ću ja u Peć. Strah je uvek tu. A opet sa neke druge strane, koliko god da to zvuči paradoksalno, živeli su u jednom lepom okruženju“, polako izgovara dok govori i o svojoj deci.

Oseća da je decu sačuvala od ulice.

„Smatram da je bilo u jednom trenutku više rizika da smo ostali tamo tako nesnađeni u Beogradu, Novom Sadu, gde god. Nismo se mi snašli tamo“.

Povratnike u Brestovik, Sigu i Ljevošu, vratila je te 2005. godine italijanska vlada, koja je finansirala i izgradnju povratničkih kuća, naglašava Slađana, dok nam pokazuje tablu sa ispisanim donatorima na jednoj od, na žalost, skoro pa napuštenoj kući. Pored Vlade Italije, tu su Ujedinjene Nacije, IOM, Cooperazione Italiana, Bergamo per il Kosovo

Štaviše, Slađana ističe i da im je bezbednost garantovala upravo vlada Italije.

„Obilazili su nas, mi smo bili pilot program, bili smo im interesantni. Bili smo reklama za KFOR, za kosovske institucije. Mi smo potpisali kad su trebale da nam se rade kuće ugovor, da pristejmo da se vratimo, da nećemo da imamo pratnje KFOR-a, ček pointe i sve to. I onda kao reklama naravno da je svim bilo u interesu, da se prikaže kako je to jedan lep život, da nas niko ne dira i ne maltretira“. 

Ređala je i imena italijanskih generala i vojnih lica koji su ih obilazili, od komandanta KFOR-a Iva de Kermabona koji ih je dočekao i obilazio, kaže – barem jednom mesečno. Italijani su, potvrđuje, imali sluha i da im pomognu ukoliko bi se požalili na konkretne probleme, a bilo ih je dosta.

Dašići navode da ih je u početku bilo 10 porodica, da bi na proleće 2005, došlo još 10, sve do broja od 45 familija. A potom, odlazak. Nisu mogli da izdrže.

„Prve zime 2004, bilo nas je deset porodica. E onda sa proleća došlo još deset porodica. Bilo nas je 20 porodica da bi do 2010, 2012, imali 45 porodica. Sada trenutno imamo 14 porodica“.

Realnost i malo Srbije

Na pitanje zašto ljudi odlaze, odgovor koji dobijamo je „Država je zakazala“.

Koja država?

„Srbija – drugu nemamo“.

Na pitanje zašto, Slađana odgovara:

„Ja sve hoću da verujem da se nisu snašli da nisu dovoljno, obratili pažnju. Ali opet, ako su stranci sve vreme govorili da su povratnici najugroženiji, da najviše pažnje treba da se posveti povratnicima, ne znam kako nisu uvideli da smo mi najranjivija kategorija stanovništva na Kosovu“.

Kao jedan od primera kako se to Srbija „nije snašla“, je prizor nove školske zgrade na ulazu u selo. Napravljena je 2005, baš za male srpske povratnike ali oni u nju nikad nisu ušli kao prvi đaci, iako su se baš toj školi radovali i Branko i Marta u filmu.

U nju danas idu albanska deca, a sa prozora se kitnjasto pomaljaju u papiru izrezane male mape Kosova, i druge poruke, kojima su mali Albanci obeležili nedavno 17. februar.

Baš pored skromnih, nedovršenih i zapustelih kuća povratnika, štrči nestvarno lepa ova građevina.

Slađana se priseća kako su dobili podršku tadašnjeg ministarstva obrazovanja Srbije da deca krenu u školu koju je pravila vlada Italije, i to na svega par desetina metara od njihovih obnovljenih kuća. Dobili su podršku i predsednice tadašnjeg Koordinacionog centra za Kosovo Sande Rašković Ivić. Obišla ih je i pomoćnica nekadašnjeg ministra obrazovanja Slobodana Vuksanovića koja je ohrabrila srpske povratnike da aktivno učestvuju u saradnji sa tadašnjim međunarodnim vlastima i privremenim kosovskim institucijama a u vezi sa njihovim povratkom.

Kazala nam je da ćemo imati i još 7 radnih mesta tu, objašnjava Slađana. Ali: „Neko se setio iz tadašnje (lokalne) vlasti da je bolje da idu u Goraždevac u školu“.

I tu se umešala neka politika, prljavština, neki jad

Bio je to samo jedan od primera opstrukcije. Kada su imali podršku Beograda, nisu imali podršku lokalne vlasti.

„Umesto da idu u školu, daca su išla u privatnu kuću, da bi nekoliko godina kasnije ti isti političari ‘dozvolili’, da deca krenu tu, pošto su albanska deca već krenula u nju“, priseća se sa gorčinom Metohijka.

Sve imamo osećaj da je neko hteo da minira taj povratak, da ga nije hteo

„Nekome je sve vreme smetao povratak ova tri sela. ‘Što da vas vraća vlada Italije?! Što nas niste gospodo vratili vi?“, u zamišljenom dijalogu Slađana se priseća muka povratnika.

Nemojte da nam dajete socijalu, dajte nam posao u ruke

Tokom 18 godina povratničkog života, dočekivala je i ispraćala brojne zvaničnike iz Srbije koji bi ih obilazili. Kaže – sve osim poslednjeg šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju Petra Petkovića i svima je govorila da im nije potrebna socijala, već posao u ruke.

„Ja sam im govorila – nemojte da nam dajete. Napravite nam jedan mini pogon, to je lako i jeftino, uposlite nas, ja ću da zasadim 20 ari paprike pa ću da skuvam ajvar, a vi ako neće niko da kupi taj ajvar, neka ga kupi država Srbija, pa neka ga baci niz Ibar ako neće niko da ga konzumira“, prepričava svoje razgovore sa važnim gostima.

„Ja bih se osećala mnogo lepše da kažem, ja radim, imam 200 evra platu i ja radim u mini pogonu, pravim ajvar. A znate, kada dođe neko i pita od čega živite i ja kažem od socijale. Ne prija mi to uopšte, mnogo je ponižavajuće i degradirajuće. Sramota me je da kažem da živim od socijale. Stalno sam govorila tim ministrima, pomoćnicima, direktorima“.

Na naše pitanje, šta joj kažu na njene reči, odgovara: „To je dobra ideja – kažu, slože se i ostane na tome“.

Osim samog povratka, Slađana Dašić nije mogla da se seti dobrog primera da je za 18 godina, neka institucija, ili njen predstavnik u Srbiji istinski izašao u susret.

Međutim, zahvaljujući pojedincima i srpskoj dijaspori, bilo je i jeste više primera plemenitosti, od nesebične pomoći Radmile Mićić iz Kanade, njenih poseta i boravka u Brestoviku, preko organizovanja puta za Branka i Martu u Kanadu, do obezbeđivanja školskih stipendija preko donacija srpskih iseljenika u ovoj zemlji za male Dašiće.

101 prijava u policiji, nekoliko hiljada evra utrošak za vodu 

Dašići nisu imali veće incidente za sve ove godine, iako su svesni u kakvom teškom okruženju žive, posebno suočeni sa odlaskom svojih sunarodnika sa jedne strane, a sa druge, ubrzanom gradnjom i kupovinom zemlje u okolini.

„Pa nismo imali, osim po koje komšijske štete i svađe, ali ne kao što su imali neki povratnici da se pucalo na njih. Mi to nismo imali“, navodi Slađana.

Velike su muke povratničke. Osim samoće, bezbednosti i života na margini, tu su i oni problemi koji se na teškoće još više i nakaleme.

Tako su Dašići, kako svedoči dalje Slađana, bili tuženi za ogroman utrošak vode od nekoliko hiljada evra, koju nemaju i nisu koristili. Ona je, kako nam objašnjava, korišćena za vreme izgradnje serije novih kuća za Rome, koje je ministarstvo za povratak, kada je njime upravljao Dalibor Jevtić u jednom od svojih mandata, naselio u Brestoviku, dovodeći ih kao raseljena lica iz Crne Gore, priča dalje Slađana.

Ne obilaze ih ni iz kosovske opštine Peć, iako umeju da pomognu.

„Znate kako, da nas obilaze – ne obilaze nas, ali opet kada odemo u tu opštinu Peć, kosovsku, naiđemo nekad na razumevanje, znaju da nam izađu u susret“.

Kuće povratnika su danas delom opljačkane, delom prodate. To je preovlađujuća slika koju ćete zateći u povratničkim mestima u Metohiji.

„Imam 101 prijavu u policiji, ali bukvalno 101. Svaku pljačku sam prijavljivala i u jednom momentu mi je tadašnji komandir policije skrenuo pažnju da imam 101 prijavu i onda sam odustala. Tu se vidi neuspeh policije, jer ima previše prijava a premalo rešenih slučajeva“, objašnjava kako je došla do 101. prijave.

Ne kajem se, najveći poraz bi mi bio da mi deca odu odavde

Kad sve ovo čujemo, pitamo ovu majku četvoro dece, da li se pokajala vrativši se u Brestovik?

„Moja majka je govorila da kad se deca njive i kad se kuća pravi i Bog pomaže, i verovatno je tako“, kaže i odgovara dalje: „Stalno sam govorila, biće bolje i biće dobro i bude dobro na kraju“.

„Ne kajem se. Bude momenat kada kunem i psujem dan kad sam se vratila ali to prođe“.

Plodnu metohijsku zemlju njeni meštani i oni koji tu dođu, nazivaju rajem na zemlji. Semenka iz džepa da ispadne ima da nikne, kažu. Kad hoće da opišu pohlepnog čoveka, Metohijci imaju izraz – ni Peć ga nije mogla najesti.

Dašići se danas bave poljoprivredom, a Slađana je u međuvremenu prošle godine dobila i prvo zaposlenje – u Crvenom Krstu Srbije. Imaju tri hektara obradive zemlje, a 10 ha uzimali su donedavno pod zakup.

„Sada je to manje ali suprug sada im dvostruki bajpas“, objašnjava Slađana.

Šezdesetdvogodišnjeg Miodraga smo i zatekli u poslu, a bio je stidljiv da razgovara sa nama, ali je ipak pristao da se fotografišu porodično.

Deca, osim najmlađeg Miljana su se danas rasula na tri strane, u tri grada, školuju se. Pretpostavljamo da kao majka želi da deca budu na sigurnom, u razvijenim sredinama.

„Ono što bi za mene bio najveći poraz jeste to kada bi oni otišli odavde. Ja bih želela i volela da moja deca ostanu ovde. Branko je čekao i dočekao je – jako malo dece je bilo, ali i to malo dece što je – oni su srećni i zadovoljni“, podsetila nas je na malog Branka 2005, koji u filmu čeka na decu da se vrate.

Da bi deca ostala, i druga se vratila ili rađala, potrebno je da se „država uključi“. A država je?

„Majka Srbija“.

„Ja garantujem da kada bi se sada posle toliko godina država uključila, ne 100 posto i 50 posto, da bi ponovo bilo povratka“, energično kaže Slađana.

Na Severu kad vri, kod nas kipi

Na kraju ovog razgovora, pitamo je kako ona gleda na Sever:

„Od kud sad taj Sever?! Nekada je bilo Kosovo i Metohija, a sad Srbi severno od Ibra, Srbi južno od Ibra. To se tako lako primilo u narodu. Loše mi je kad čujem – Srbi sa severa i Srbi južno od Ibra, Kosovsko Pomoravlje. Podelismo se u sto tabora Srba. Samo ću još ovo reći: Na severu kad vri, kod nas ovde kipi“



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.