„Ljubim knjigu moje majke“

U prostorijama Skupštine Beograda, juče su tradicionalno uručene godišnje nagrade za najplemenitiji podvig godine, a među dobitnicima, našla su se i dva naša sugradjanina i predavača – Ivan Radić i Boško Milovanović.

Ova dva mlada nastavnika sa našeg Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici su priznanje za humanost dobili zbog višegodišnje brige o uroševackoj izbegličkoj porodici Nikolić – nedavno preminuloj majci Danijeli i njene dve kćerke Ksantipi i Lilijani, a zapravo za svo prijateljstvo koje su negovali prema preostalim malobrojnim Srbima, raštrkanim po zaseocima i bazama južno od Ibra, još od 1999.

Tri jake i pre svega dostojanstvene žene iz nekada jedne od najuglednijih i najbogatijih uroševačkih porodica,  uspele su da ostanu u svojoj kući, u samom centru Uroševca, sve do pogroma 18. marta 2004. Nakon nove golgote i ranjavanja jedne od sestara, američki vojnici su ih evakuisali u vojnu bazu nadomak Uroševca, gde su ostale i nakon što su vojnici napustili bazu 2012. Ivan i Boško su ih obilazili sve vreme, čak i kada se njihovo poslednje utočište pretvorilo u sablasnu ledinu, odakle su ih konačno, početkom ove godine,  iscrpljene i bolesne, izvukli  i prebacili na VMA-u u Beogradu, gde je majka Danijela i preminula posle nekoliko meseci. Danijela, inače Slovenka, sahranjena je na beogradskom groblju Lešće, a njene ćerke ostale su da žive u iznajmljenom stanu u Beogradu. Nekadašnji ugledni arhitekta Ksantipa i njena sestra, novinarka Ljubljanskog dela, Lilijana, koje su radile u Prištini, u sadašnjoj tragediji dostojanstveno su odbile svu pomoć vlade Kosova, ali i Srbije, i odlučile da svoj život nastave u iznajmljenom stanu u Beogradu.

Ivana Radića zatičemo u trenutku kada je dolazio sestrama u posetu. I on sam je 1999. izbegao kao momak iz Uroševca, ali mu je srce svih ovih godina ostalo u svim malim i malobrojnim domovima Srba južno od Ibra, a nemir usled naglog napuštanja doma, terao ga svih 15 godina da gotovo svakodnevno putuje i obilazi svoje sunarodnike ispod reke.

"Upoznao sam ih bolje pre šest godina u grčkom kampu kod Uroševca. Obilazio sam ih često. Proterane su iz svoje kuće marta 2004. Sada su u Beogradu, u jednom stanu koje same plaćaju. Razočarane u sve". Na pitanje šta mu kao čoveku i lekaru znači ovo priznanje, Ivan je odgovorio, "najviše od svega mi znači prijateljstvo koje sam ostvario sa njima".

Ivan je skroman i odbija da priča o svom podvigu.

Boško je pričljiviji. Zatičemo ga u Kraljevu, u kojem se odnedavno, zbog porodice, preselio iz Kosovske Mitrovice.

"Ja sam sve ovo uradio Ivanu iza leđa, jer nije hteo da se promoviše naša borba za sestre Nikolić i druge za koje nisu ni naveli. Naime, to sve traje od 2001. godine, od kada je Ivan na nesebičnoj pomoći i usluzi sestrama Nikolić i njihovoj pokojnoj mami. A ja sam se priključio kasnije. Ivan je nadljudskim snagama istrajavo u tome da redovno odlazi u kamp grčkih vojnika, gde su sestre Nikolić i njihova mama živeli", za naš portal govori mladi doktor nauka.

"Znate i sami kako je bilo teško da se uđe u kamp neke vojske i da se unesu neke kese, pa makar to očigledno bile i namirnice. Ivan i ja smo uspostavili dobar kontakt sa vojnicima i tako smo obilazili sestre. Pored njih išli smo i kod bake Smilje u selo Plešina kod Uroševca. Starica je povijene kičme i ograničenog je vidnog polja. Sama živi u ovom selu od 1999. god.".

Boško je uglađen mlad čovek, vrlo sofisticiranog izgleda, ponašanja i govora. Predaje na Učiteljskom fakultetu u Leposaviću. Dolazi iz velikobrojne i vesele porodice.

Otkud motiv i snaga da saučestvuje u nesreći, mizeriji drugog čoveka?

"Ako me pitate šta me je motivisalo, ponoviću misao koju sam rekao kada smo primali plaketu u Skupštini grada Beograda. Poslužio sam se mišlju Sv. Jovana Lestvičnika: Dela roditelja su knjige iz kojih uče deca. Ljubim knjigu moje majke koja me je rodila kao deveto od dvanaestoro dece".

I nastavlja o dobroti: "Prefiks SA, u rečima saosećanje, sabesednik, sagovornik, sapatnik, sabrat jesu sastavni deo jedne reči DOBROTA. To se ili dobija od roditelja, ili ne dobija. Dobrota se nasleđuje kao model života. Nema tu bilo kakvih očekivanja kada nekom pomažete. U ovom slučaju kada sam ja želeo da prikažem Ivana i njegova dobra dela, našao sam se i ja, ne sluteći da i meni neko to radi iza leđa. Tako me je novinarka uvrstila znajući za moje akcije".

"Ono što budete šaputali u podrumu među zidovima proricaće se sa krovova vaših". Tako da nije ni ovo delo ostalo neobjavljeno, naš mladi učitelj citira iz Jevanđelja. "Ivan je mnogo više zaslužan i ja mu odajem veliko priznanje", naglašava Boško.

A Ivan bi radije da priča o povijenoj baka Smiljki, koja se približava osamdesetoj i koja već 15 godina sama živi u seocetu Plešina, nadomak Uroševca, ili o nedavnom povratku sveštenika Živojina Kojića i njegove supruge u parohijski dom u Uroševcu. Sada su jedina srpska porodica koja živi u samom gradu. Ili o malobrojnim srpskim povratnicima u uroševačka sela Babljak i Babuš. "…Od nekadašnjih 11000", dodaje mladi lekar Ivan.

Večerenje Novosti o podvigu našeg sugrađanina:

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:473627-Dvojica-prijatelja-brinu-o-nemocnim-sestrama-sa-Kosovahttp://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:473627-Dvojica-prijatelja-brinu-o-nemocnim-sestrama-sa-Kosova

Film Borisa Malagurskog "Can you imagine" o stradanju porodice Nikolić:

https://www.youtube.com/watch?v=9nHWsWOgtiw

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.