Ljiljana Dražević ženama koje se nisu ostvarile kao majke: Smognite hrabrosti da ispunite svome srcu želju!

Dražević Ljiljana
Foto: KoSSev

Nije se ostvarila kao biološka majka, ali je igrom sudbine majka ipak postala. Posle 16 neuspelih pokušaja vantelesne oplodnje, hrabra žena, a naša sugrađanka Ljiljana Dražević je zajedno sa svojim suprugom, uspela da odgaji prelepog romskog dečaka Š.N., kojeg su od milošte oni i prijatelji nazivali Šećerko, a koji za dva meseca postaje punoletan. Nije bilo lako, ali je uspela čeličnom voljom i upornošću. Svoju priču o borbi sa birokratijom i dva sistema u raskoraku, osudi okoline i podršci porodice, podelila je sa nama.

Svog prvog radnog dana, pre skoro 14 godina, na putu do posla u norveškom Roma Camp-u, Ljiljana je pronašla napuštenog dečaka. Zapamtila je datum – 8. avgust, dan male slave koju slavi njena porodica.

„To je bila ljubav na prvi pogled. Našla sam ga na mestu gde se danas nalazi naša opština. Kako je bio lošeg zdravstvenog stanja, neuhranjen, odmah sam ga odvela u Dečiji dispanzer. Tamo je bio naš poznati, sada već pokojni, doktor Mesko, koji mi je pritekao u pomoć. Uradio je sve što je bilo neophodno i smestili su dečaka u bolnicu,“ kaže Ljiljana.

Ubrzo se dečak, Š.N., vratio da živi kod svog oca i svoje braće i sestara. Uslovi u kampu za njegovo odrastanje su bili teški. Kako ga je majka napustila, ni život sa ocem alokoholičarem nije donosio ništa dobro. Ljiljana se mnogo vezala za dečaka i pokušavala je da mu pruži svaku pomoć, prvenstveno zdravstvenu. Posle nekoliko meseci, dečak je prešao da živi kod Ljiljane i njenog supruga Dragoljuba, sa kojim je u braku već 25 godina.

Ljiljana je želela da pomogne dečaku da stane na svoje noge, jer posle mnogo godina u braku nisu uspeli da dobiju svoju decu. Nije odustajala ni kada se Šećerko uselio kod njih. Međutim, tek kada se poslednji put ozbiljno razbolela i tri meseca provela u bolnici, gde su se lekari borili za njen život, odlučila je da „digne ruke“ i da se ozbiljno i punim srcem posveti Š.N., kome će biti i roditelj i savetnik i staratelj, kome će da pruži svu svoju ljubav i o kome će da „brine dok ne postane svoj čovek“.

Upisala ga je u O. Š. „Desanka Maksimović“, za romsku decu, koja je posle bombardovanja prebačena u severni deo grada.

„Kada je pošao u prvi razred, bio je najmanji đak i imao je samo 11 kilograma. Njegov ranac je bio teži od njega. Bio je malo zaostao u razvoju, kako fizičkom, tako i psihičkom. Nije govorio ni srpski, ni romski, ni albanski jezik i bilo je teško komunicirati s njim, kaže Ljiljana.

Ubistvo, kriminal, nasilje, teška politička situacija, negativni događaji, urušeno tržište, nezaposlenost, siromaštvo, slabe institucije, odlazak mladih, pritisak, stres, i protekle godine dominirali su ovi problemi. U ovom negativnom nizu, postoje ljudi koji se radom, etičnošću, kreativnošću i pozitivnim delima bore sa svakodnevnim i dugogodišnjim problemima. U želji da svojim čitaocima ponudi lepšu, a stvarnu sliku našeg grada, KoSSev objavljuje priče o našim sugrađanima. Oni su jedni od nas, stvaraju svoje svetove u kojima može da se radi pošteno, proizvede, ostvari rezultat i da se bude srećan – sa malim, a velikim uspesima. O njima čitajte u rubrici Naši sugrađani

Na svu sreću, naišla je na razumevanje učiteljice i onda su ona i suprug, udruženim snagama, radili sa njim, tako da je i jezik tog leta savladao. Bili su veoma zadovoljni njegovim vrlo dobrim uspehom u narednom trećem i četvrtom razredu. Problem je nastao u petom razredu kada je Ljiljana želela da svog štićenika upiše u „jaču školu“ i kada je naišla na otpor direktora. Nije gubila ni vreme, ni nadu i preko interneta se obavestila o svim pravima romske manjine, pravima dece i njenim pravima i uspela da dečaka upiše u školu „Branko Radičević, u Mitrovici.

U međuvremenu je radila na tome da dobije starateljstvo nad dečakom, zajedno sa Centrom za socijalni rad iz Mitrovice, za koga ima samo reči hvale. „Papirologija“ je trajala dosta dugo i trebalo je puno strpljenja, volje i upornosti.

Prvo razdvajanje sa Šećerkom se desilo kada nije imala još završenu dokumentaciju da bi mogla svog štićenika da vodi sa sobom na odmor. Iako veoma voli more, vratila se posle nekoliko dana kući. Dečak je tada još uvek bio kod oca, a o njemu su brinule Ljiljine kolege iz kampa. Posle četiri godine, uspela je da postane staratelj, ali samo ona – ne i njen muž.

„Mnogi su me pitali zašto to radim. Moja okolina nije razumela i nisam naišla na njihovo odobravanje. Meni je to bilo najteže. Ja sam ipak samo žena. Imala sam želju da brinem o nekome. Ako već nisam uspela da postanem biološka majka, zašto ne bih pružila nekom detetu sigurnost, dom, ljubav? Ne vidim razliku niti u boji, niti u veri. Najteže mi je padalo kada su me pitali „Pa zašto to Ciganče? Zašto ne neko belo? Moj odgovor je bio da razumom ne možeš srcu da narediš,“ teško priča Ljiljana.

Usledile su godine rada sa njim i ubrzo je došao i dan kada je dete trebalo da krene u srednju školu. Ljiljana nije imala dileme – upisaće srednju medicinsku školu, smer za fizioterapeuta, što je bila Šećerkova želja.

„Ja sam u razgovoru sa njime verovatno njemu nametnula takav način razmišljanja gde on mora da shvati da posle mene o njemu nema ko da brine, da on mora da se brine o sebi samom i da mora za nešto čvrsto da se uhvati i od čega može da zaradi, da preživi.“

Iako je, na iznenađenje svih, a najviše Ljiljanino, prijemni položio sa veoma velikim brojem poena, ipak mu je nedostajalo dva i po poena za upis. Kao staratelj je odmah reagovala i otišla na razgovor sa direktorom, koji ju je „fantastično primio“ i objasnio dalje korake. Prilika je pronađena u „afirmativnim merama“ propisanim od strane Ministarstva za prosvetu Republike Srbije, namenjene nacionalnim manjinama. Trebalo je samo dostaviti još „preporuku“ regionalnog načelnika školske uprave Ministarstva prosvete Republike Srbije. Međutim, on nije imao sluha dok se Ljiljana nije obratila samom Ministarstvu i Savetu za Rome, u Beogradu, posle čega je Šećerko primljen u prvi razred medicinske škole.

„Zanimljivo je da sam tada tražila pomoć od Nacionalnog saveta Roma u Mitrovici, ali ih nisam našla. Shvatila sam kasnije da su oni aktivni samo pred izbore.“

Pored silnih peripetija, bilo je i problema oko vađenja srpske dokumentacije, s obzirom na to da je bio registrovan samo u administraciji UNMIK-a, odnosno u kosovskoj administraciji, jer je tada to bilo za njega jedino i moguće. U Raški se opet suočila sa neznanjem praćenim diskriminacijom i opet su usledile žalbe Beogradu, koje su rešene u njenu korist. Danas je zahvalna službenicima u Beogradu i Aleksincu (gde je Šećerko inače i rođen, u raseljeništvu sa Kosova i Metohije 2001. godine).

Nažalost, nije uspela da ga usvoji, jer usvajanja dece na Kosovu i Metohiji nema, ali Ljiljana kaže da ne žali za tim, jer papir ne čini porodicu. Šećerkova želja je oduvek bila da se zove Nikola.

„Kada smo bili u Vrnjačkoj Banji, on se igrao sa decom u parku. Posle igre mi je prišao i upitao da li može nešto da me zamoli. Odgovorila sam potvrdno, naravno. Njegova želja je bila da ga posle podne, kad izađemo u šetnju i on ode da se igra sa decom, ja pozovem imenom Nikola, a on se odazove sa Molim, mama?. To je bio trenutak kada vam srce zadrhti, suza bi da krene, a vi treba da ostanete čvrsti zbog tog deteta kog volite,“ kaže Ljijana.

Detetu je još sa devet godina dozvoljeno da se zakonski izjasni o promeni imena i prezimena, ali Ljiljana nije htela da mu menja ime i prezime, niti da ga uvodi u veru ili slično.

„Kao dete on, po mom mišljenju, ne može da bude svestan šta tačno želi, a ja ga nisam uzela zbog vere, niti zbog njegovog imena i prezimena, niti da meni produži ime i prezime. Imala sam tu želju da usvojim neko dete, iz Zvečanske ulice ili odavde, i da mu pružim dom. A onda je naišao on, kao da je bilo predodređeno.“

Kaže da nju i supruga Šećerko prihvata kao deo porodice i za nju će uvek biti njeno dete. Vrata će mu uvek biti otvorena, bez obzira na to gde god da reši da živi.

„On je slobodan građanin, može da ide gde god hoće. Može i da se vrati svojoj biološkoj porodici, ako misli da treba da se vrati. Ja protiv toga nemam ništa protiv. To je njegovo pravo. Jedino mislim da ću da utičem na njega da napusti naš ‘divni grad’ i ove naše ‘divne uslove za život’,“ kaže Ljiljana.

Za Šećerka kaže da mnogo voli sport, probao je nekoliko vrsta i bezmalo u svakom bio najbolji: to su prvo bili fudbal, košarka, rukomet, parkour, a sada i crossfit. Veselo je dete, nije problematičan, ne voli alkohol i cigarete, ali voli muziku i svira bubnjeve. Pošto ona i muž spadaju u ljude koji su duhoviti i duhovitost je poprimio od njih, pa voli da se našali. Prihvaćen je i do drugova u razredu i od strane profesora i „tu se vidi da medicinska struka nema predrasuda“. Najponosnija je kada joj na ulici kažu da je veoma lepo i kulturno dete.

Ljiljanin muž je uvek bio uz nju.

„Moj muž ima jednu širinu. Nikada o tome nismo razgovarali, ali smo prećutno znali da imamo želju da nekome pružimo dom, jer smo imali mogućnosti. Sve smo sami stvorili. Niko nam nije pomogao. Kada smo Šećerka prihvatili, bilo je neposredno.“

Poziva građanstvo da pokrene humanitarne akcije u vezi sa veštačkom oplodnjom, u kojima će rado učestvovati, jer smatra da su nam samo deca budućnost.

„Kada smo se lečili i pokušavali da dobijemo dete, tehnologija nije bila razvijena i niko o tome nije govorio. Danas je medicina napredovala i mladi bračni parovi treba to da iskoriste. Moraju da budu elektronski pismeni, da se informišu. Na sajtu ministarstva zdravlja ili na sajtu opština. Neka se od hiljadu, 10 veštačkih oplodnji ostvari, to će biti veoma veliki uspeh.“

Poziva ljude da slede njen put, jer svuda ima ostavljene dece.

Dražević Ljiljana
Foto: KoSSev

„Mene je moje iskustvo naučilo da i tuđe dete može da se voli kao svoje. I da možeš tuđem detetu da pomogneš. Kada bismo probudili naša osećanja koja imamo u sebi, možda bismo mogli da naučimo da pomažemo drugima, bez ikakve nadoknade. Trebalo bi da se organizuju skupovi i da se vodi polemika o tome, jer je tema teška. Ali zarad dečje sreće, neke stvari treba promeniti, krenuti korak napred. Nije samo stvar u tome da se bude muško. Budi žensko! Budi žensko u pravom smislu te reči,“ kaže Ljiljana.

Kaže da nije samo uspeh ostvariti se kao intelektualka, kao žena na položaju ili u politici. Žena treba da pronađe ženu u ženi i majku u ženi, kako bi se ostvarila na pravi način. Ženama, koje se nisu ostvarile kao majke, uputila je savet:

„Smognite hrabrosti i ispunite svome srcu želju! Ja sam se preporodila i druga sam osoba u odnosu na to vreme. Ovo su slatke brige. Želela sam da ih imam. Znate, uvek su mi govorili ‘Eh ti imaš jednu brigu što nemaš dete, a ja imam sto’. Ja bih im odgovarala ‘ja bih baš tu tvoju 99-tu’. Da vidim kako to izgleda. Pokušajte žene, jer mi žene sve možemo, samo ako hoćemo. Jedino ne možemo da napravimo dete, ali da ga podigne može svaka od nas! Znam da vam neće biti lako. Izborite se sa primitivizmom i krenite hrabro napred. Neće biti nimalo lako, biće mnogo bolno. Ali na kraju ćete biti srećne i zadovoljne. To je činjenica. Ja sam zbog mog Šećerka presrećna, jer sam preko njega i ja uspela. Zahvaljujući njemu sam uspela i ta ljubav se ničim ne meri. Ta ljubav nema granice, videćete. Žive bile, pa videle!

Ljiljana je pre 20 godina ostala bez posla i snalažljivost ju je naterala da otvori svoju NVO organizaciju u kojoj se bavi tkanjem. Niko joj za to nije pomogao već se za to, kao i za sve u svom životu, sama izborila. Iz lokalne samouprave je zovu samo pred izbore, a ona im odgovara da nije samo broj na spisku.

Dražević Ljiljana
Foto: KoSSev

„Ja sam kroz ovaj moj poduhvat, u ovom vremenu veoma teškom i komplikovanom, ne samo za ženu nego i za sve nas, generalno, uspela da se izborim za moje pravo, za detetovo pravo, za ljudsko pravo bez pomoći sredine, bez pomoći institucija, bez pomoći vlasti.“

Na pitanje koji joj je nateži, a koji najlepši trenutak u njenoj borbi do sada, odgovara:

„Bilo je mnogo teških trenutaka. Svi su emotivno loše uticali na mene. Svi ovi problemi na koje sam nailazila što se tiče administracije. Ipak, jedan od najtežih momenata je bio kad sam bila u bolnici, a kad je Šećerko ostao sa Bubetom kod kuće, sam. Najteže mi je bilo kad je došao da me poseti, posle tri nedelje, i doneo crtež na kome sam ja u krevetu, a on me mazi.

Najlepši trenutak – najlepši trenutak je kad me on zagrli i kad ja objavim njegovu fotografiju na Fejsbuku sa komentarom koliko sam ponosna na njega. Nema lepšeg kraja dana kad dođeš umoran s posla, i posle raznoraznih frka i događanja koja nas prate svakodnevno, kada uđeš u topli stan, pogotovo sada zimi, pa te jedan glasić pita „Matora, jesi li se umorila, jesi li se smrzla?“ i priđe da te zagrli i poljubi – vrh osećanja! Sve se zaboravlja, sve ostaje iza i posvećuješ se svojoj porodici, jer mi smo porodica.

Ljiljana je do sada odbijala razgovore u medijima na ovu temu.

„Želela sam da pričam sa vama, zato što sam htela da neko iz mog grada prvo prepozna moju borbu. A pošto je ovo žensko uredništvo, ja sam osetila potrebu, solidarnost i želju da sa vama podelim moju životnu priču koja uopšte nije bila laka, ali sam je sa lakoćom vama ispričala.“

O ovoj plemenitoj i kreativnoj ženi pisali smo i prošle godine, drugim povodom. O tome čitajte u: Zaboravljeni zanat u srcu Mitrovice: Kad upornost pobedi

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.