Zaboravljeni zanat u srcu Mitrovice: Kad upornost pobedi

Na stare zanate srpske kulturne baštine polako, ali sigurno zaboravljamo. Ručnu izradu zamenile su mašine, brza i neretko – nekvalitetna proizvodnja. Malo je onih koji još uvek polažu na trud, upornost, a istovremeno i na očuvanje starih načina rada; na estetiku. Među tim malobrojnim našla se i jedna Mitrovčanka. Ljiljana Dražević unazad četiri godine tka na razboju. Ali, u čemu je uopšte lepota provesti sate na starinskom razboju, povijenih leđa, u ponavljajućim, istim pokretima? U proizvodu koji držite u rukama nakon mukotrpnog rada, u ponosu što ste uspeli na način koji je odavno zaboravljen – sa svojih deset prstiju – kaže Ljiljana. Ljiljana i njena porodica su poznati mitrovički intelektualci, filantropi, zaljubljenici u prirodu, ali to je tema koja zaslužuje posebnu priču.   

Zanat iz kuće predaka

Tkanje na razboju pamte uglavnom naše prabake. Generacije koje su se odevale tkanjem odavno su iza nas – i njih pamte naši stari. Ljiljana se sa zanatom susrela u kući svojih predaka takođe, gde se i probudila ljubav prema ovom vidu ručnog rada. 

"Odlazila sam u selo moje majke kao mala, u centralnu Srbiju, a njena strina imala je starinski razboj. Oduvek sam volela etno komade. Otac mi je bio slikar i valjda se još tada probudila u meni umetnička, rekla bih – nasleđena crta – i želela sam da tkam. Baka mi je pokazala kako se radi na razboju. Znala sam osnovu tkanja, ali ne više od toga," objašnjava u svojoj maloj radionici u centru grada.

"Inspiracija" za tkanje i sklopljeni razboji

Prošle su decenije. Ipak, Ljiljana nije odustala od tkačke ideje. Godinama nezaposlena, osnovala je svoju nevladi nu organizaciju "Inspiracija" i na konkursu USAID-a dobija dva razboja. 

"Vrlo su skupi i prilagođeni prostoru. Sistem rada je isti kao i na starinskim razbojima, ovi su samo manjih dimenzija," srećna pokazuje svoje, kako ih naziva "automobile".

Otišla je i korak dalje. Kao turizmolog sa višegodišnjim iskustvom, iako bez radnog mesta – postala je u međuvremenu – sertifikovan tkač.

Ali tkačka ideja naišla je na nove prepreke. Kao organizacija u iznajmljenom objektu, bez prodajnog prostora, troškovi su bili veći od onoga što bi se zaradilo od tkanih predmeta. 

"Morali smo da uložimo sopstveni novac da bismo kupili materijal. Napravili smo pauzu. Sklopili smo razboje," objašnjava Ljiljana. 

Ponovo početak: Nesebično ulaganje u ideju 

Došlo je do preokreta. Tokom leta ova energična Mitrovčanka, za svet sa sadašnjih mitrovičkih ulica – avangardno odevena, odlučila je da pređe u novi prostor – u jedan od lokala u blizini takozvanog crvenog solitera. Počela je da radi i kao instruktor tkanja u Romskoj mahali i, kako kao nezaposleno lice prima naknadu od 11.000 dinara, honorar koji zaradi u školi tkanja nesebično ulaže u kiriju i repromaterijal.

"Krenuli smo iz početka. Ne mogu da kažem da sam u potpunosti zadovoljna, ali me ovo pre svega ispunjava i čini srećnom. Pronašla sam se u ovome i ovde, na razboju, iskazujem i svoje zadovoljstvo i nezadovoljstvo," dodaje.

 Priča o Ljiljani Dražević prva je u novogodišnjem serijalu KoSSeva: Ovo su naši sugrađani


U Inspiraciju na druženje: Mitrovčanke vole da se osećaju korisno

Nove prostorije Inspiracije služe i za druženje. Ovde se u ranim večernjim satim okupljaju Mitrovčanke koje se bave ručnom radinošću.

"Dok radim na razboju, ostale pletu, rade dekupaž tehniku, svako se bavi svojim zanatom. Spojili smo lepo i korisno," kaže Ljiljana. 


Čep za hendikep

U istom lokalu, na drugom spratu, hiljade plastičnih čepova. One koje se okupljaju u Inspiraciji sakupljaju ih u okviru akcije Čep za hendikep. Za jedna kolica koja koriste slabo pokretni potrebno je oko 6 tona čepova.

"U gradu je oko 11 lica kojima su potrebna ili kolica, ili slušni aparat. Da ih više nas sakuplja, brže bi smo i došli do prvih 6 tona. Problem je i to što nemamo gde da deponujemo čepove. Značilo bi nam i prostor za tako nešto," kaže ova Mitrovčanka. 

Ljiljana sate, dane provodi u svojoj Inspiraciji. Tka šalove, krpare, ćebad, pončoe i sve to u raznim bojama,sa mnogo truda i ljubavi. I ta pozitivna energija se koncentrisano oseća u milimetrima malog prostora.

Tkanje nije tajna 

Ne krije zanat i rado odgovara na pitanje – kako se tka?

"Da bismo došli do finalnog dela potrebno je odrediti dužinu, širinu, izabrati šare, boje i napraviti osnovu. Posle toga se stavljaju niti na ekseriće, na kraj razboja – razdvajaju se. Protnu se kroz mećanice i postoji način na koji se uvode u razboj, a sve opet zavisi od mustre. Posle mećanice, konac se uvlači u brdo razboja i na kraju se vezuje za valjak, gde se kasnije namotava gotov proizvod," kaže sa osmehom, jer odgovara na omiljeno pitanje. 

"Protnu se niti i sledi gaženje pedala. Sada gledam šta gazim, ali čim odradim dva gaženja, više ne gledam, jer je to stvar prakse. Svaki put kada se protne nit, radi se gaženje pedala i ona se često razlikuju," dodaje.

Nastavlja da gazi pedale. Ovim svojevrsnim vozilom upravlja sa iskustvom višedecenijskog vozača. Ali i oseća da scena deluje nadrealno, pa ohrabruje, pojednostavljuje svoju lekciju.

"To su te pedale koje se gaze, izgledaju kao za vozače, kao da dodajate gas, ili dodirujete kvačilo, kočnicu, kao da vozite. Obično se šalim kad treba da počnem da radim, kažem – vežite se polećemo, a možda i nećemo. Videćemo dokle će to da traje," kaže ponovo sa osmehom. 

Niti se nižu i jasno je da je potrebno mnogo vremena da od kolutova vunice nastane bar jedan šal. 

Tri radna dana za jedan šal, omiljena mustra – komplikovana mustra 

Koliko je, na primer, potrebno vremena provesti na razboju za izradu jednog šala – pitamo Ljiljanu. 

Omiljeni radovi

"Volim predmete namenjene bebama, jer su one naša budućnost. Koleginica i ja smo posebno ponosne na ćebad za bebe. Jedno od tih ćebadi poklonjeno je pre dve godine prvoj bebi rođenoj u novoj godini. Sačekala sam mamu i bebu ispred bolnice, koja je bila iz jedne od enklava i poklonila ćebe."

"Radim i prostirke za stolove. Posebno volim da se bavim reciklažom, to mi je, kada imam vremena, i prioritet. Uradila sam krpare od ostataka konca, a pošto sam ljubitelj prirode i volim da učestvujem u tome da naš grad bude čistiji – i od plastičnih kesa. Za krparu je potrebno oko 300 kesa. Osnova je od vunice. Seku se kese, vezuju jedna za drugu i onda se njima tka."


Nisam proizvođač jeftine robe

"Radim po narudžbini i nisam proizvođač jeftine robe. Uvek ponavljam da je skup zanat. Neko će reći da je vunica jeftina, ali nemoguće je jeftinu vunicu staviti u razboj. Jedan moj šal, ovde u Mitrovici, košta od 20 do 28 evra. Šalovi koji mogu da budu i šal i pončo su oko 40 evra," priča Ljiljana o cenama. 


Nedavno je u njenoj Insipiraciji izbio i požar, pa su svi prethodno izrađeni pončoi izgoreli:

"Žao mi je što ne možete da ih fotografišete. Ipak, prebolela sam ih, nadoknadiću sve to."

"Tri puta po osam sati, jer je za jedan šal potrebno od 80 do 120 niti. Minimalna dužina osnove je 2.70 metara da bi bio dug dva metra. Dok se sve to postavi na razboj potrebno je vreme, a ako se tu pogreši nema popravke. Nekada to zavisi i od materijala i naravno od mustre, odnosno gaženja kojih ima bezbroj. Ima mustri koje manje volim i onih koje više volim," odgovara.

Kao nepopravljivi optimista voli komplikovanije:

"Što je više gaženja, odnosno promena gaženja pedala, meni je interesantnije."

Sreća, tuga i ponos za unikatni rad 

Objašnjava i šta je za nju posebna čar nakon rada na razboju:

"Stvarno je zadovoljstvo kad skinete sa razboja i vidite svoj gotov proizvod. Ja sam bar ponosna na ono što sam uradila, jer sam jako zadovoljna kad vidim kraj. Na početku nikad nisam zadovoljna. Ali kada obradim rese i kad obučem ono što sam radila, ili proba neko za koga je to rađeno – stvarno se osećam ponosno."

Uz to što su uloženi sati ručnog rada, njeni proizvodi imaju još jednu odliku, ističe.

"Uvek sam volela da nosim nešto što je drugačije, specifično unikatno i…"

…Takvi su i Vaši radovi?

"Jesu. Opredelila sam se da radim po jedan primerak šala, ponča, prostirke. Ono što uradim za nekog, volim da bude specijalno za tu osobu. Kroz te niti odslikava se i moja umetnost i slobodno formiranje šara."

Škola tkanja za mlade naraštaje 

Ljiljana svoje šare formira i u razgovoru sa nama, ne gledajući u razboj i bliži se kraj još jednom radu. Ali, ne i njenim idejama.

Volela bih, kaže, i da mlade naraštaje naučim šta su to njihove prabake nekada radile, da otvorim školu tkanja.

"Sopstvenim sredstvima i zalaganjem to ne mogu da uradim, jer je ovaj zanat jako skup. Razboje koje imam nisu za obuku, oni se lako kvare i imaju svoj vek trajanja. Imam jedan mali razboj koji bih ustupila za obuku, ali to je nedovoljno. Sa druge strane, znam da postoji veliko interesovanje dece. Moje prijateljice imaju kćerke koje su zainteresovane, a i dečaci su me pitali za obuku. Međutim, nemam dovoljno novca da bih to mogla samostalno da finansiram, kao što to sada činim. Kada bi to neko drugi učinio, odvojila bih svoje vreme. Volontirala bih naravno," dodaje.

Ljiljana sa žarom govori o svojoj ideji. Nada se, dodaje, da će neko razumeti njenu želju, koja je, u skladu sa njenim altruizmom, više želja za druge, nego za nju samu.

Hoće li joj se, pred praznike i još jednom novom godinom – ostvariti? Ostaje joj da se nada – u nečije razumevanje i volju – onako uporno kako je do sada radila na onome što zamisli. 

Nadajmo se mladim baštinarima. 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.