Lavirint do “istorijskog” sporazuma

Milivoje Mihajlović
Milivoje Mihajlović, rođen je 1958. godine u Prištini. O događajima na Kosovu izveštavao je za prištinsko „Jedinstvo“, Tanjug, Radio-televiziju Beograd, BBC, APTN, Agenciju Frans Press, CBS… Bio je glavni urednik Radio Prištine, osnivač Media centra, urednik informativnog programa YU-info televizije, direktor Radio Beograda.

Poštovani prijatelju

Potresi na kosovskoj političkoj sceni još jednom su nas podsetili da, u našoj prepisci često pominjana, “balkanska pravila” ruše sve demokratske, pravne i elementarne logičke norme. Tehnologija vladanja, najsavršenija disciplina političke monstruoznosti, još jednom je izvela “slalom” izbegavajući sve etičke “prepreke”, demokratske norme i volju birača. Koalicija gubitnika je “pobedu” krunisala desetominutnim vatrometom u Prištini. “Smisao” je pronađen u “istorijskom” sporazumu Beograda i Prištine. U traganju za alibijem navođeni su : “prijateljstvo i neprijateljstvo Kosova sa Vašingtonom”, “takse”, “nova obećanja”… 

Pojam “istorijski” u ovdašnjem političkom novogovoru navodi na zaključak da ovaj deo Evrope nema drugu istoriju od one koja se “piše” na “putu do Brisela i nazad”. 

Kakve su šanse za dogovor? I naveći optimisti ne veruju u brza rešenja. Ni najveći pesimisti ne veruju da improvizacija može dovesti do rešenja. Dok evropski zvaničnici “upozoravaju” da se “pregovarački proces mora odblokirati”, a iz Vašingtona poručuju da “ smo sve bliži dogovoru”, realnost je znatno drugačija. 

Politička nestabilnost čitavog regiona upozorava na nedostatak kapaciteta za dogovor. Ko na Kosovu može da garantuje da će bilo kakav dogovor moći da se sprovede? Nestabilna vlada sa minimalnom većinom u parlamentu – sigurno nije ozbiljan žirant eventualnog dogovora. Kosovski predsednik, kome pretnja iz Specijalnog suda za zločine OVK u Hagu, kao “Damaklov mač” visi nad glavom, dok strahuje od mogućnosti da mu se desetine hiljada građana, nezadovoljnih i besnih zbog korupcije i izigravanja izborne volje, ne okupi pod prozorom – ne može da sa potpunom sigurnošću potpiše bilo kakav “sporazum”. 

U Beogradu je situacija “nešto povoljnija”. Ali, predsednik Srbije, iako ima potpunu vlast i “uspavanu” opoziciju, zna da bi potpis na “papir” koji znači i formalni gubitak Kosova, ili dela Kosova, fatalno uzdrmao njegovu vladavinu. Jer, najveći deo opozicije, kao da jedva čeka da on “reši Kosovo” – da bi na tom talasu krenuli da ga ruše. 

S druge strane, razjedinjena Evropa, na kolenima posle pandemije korona virusa, kosovsko pitanje tretira kao marginalno. Evropski osećaj za Kosovo kao da se svodi na logiku: “Tamo imamo problem, ali nećemo rešenje koje će stvoriti još veći poblem”. Uostalom, odnos Evrope prema Kosovu najbolje ilustruje čvrst stav da ne daju viznu liberalizaciju. 

Vašington na ovaj naš problem gleda iz ugla sopstvenih interesa. Po nekad, možda, i ličnih interesa američkih činovnika zaduženih za ovaj region. Iluzija koju vlasti u Beogradu i Prištini šire preko medija da je “kosovski sporazum najvažniji adut američkog predsednika za pobedu na izborima”, je potpuna besmislica i pokušaj da u tome nađu alibi za rešenja koja bi im omogućila da i dalje vladaju. Američki posrednik u dijalogu je “dobio” sporazume o avio i železničkom saobraćaju, iako avioni još ne lete, niti vozovi saobraćaju. A kad će – ne zna niko. Amerika “beži” iz Evrope, ali želi da rešava evropske probleme. 

Rusija, izgleda, svojim stavom da će prihvatiti svako rešenje koje obe strane dogovore, otvara prostor da “legalizuje” svoje intervencije u bivšim sovjetskim republikama. Dok, podrškom međunarodnom pravu, gradi branu širenju NATO-a. 

Kosovski tamni vilajet je središni deo balkanskog političkog lavirinta. Mesto gde sve počinje i sve se završava. Ulaz i izlaz iz problema ili rešenje jednačine bez nepoznatih. 

Logika lokalnih lidera je da je njihov opstanak na vlasti važniji od svakog sporazuma. Oni najbolje znaju da ako reše problem i potpišu sporazum – više nikome nisu potrebni. Ako ne reše problem – svetski centri moći će se okrenuti protiv njih, pa će potražiti flksibilnije i manje grešne vođe. Njihov recept za opstanak je da održavaju sukob niskog intenziteta i da stvaraju utisak da bez njih nema alternative. Dovoljno mali za velika rešenja, dovoljno veliki za ozbiljnu nevolju.

Sada, kad Srbiju očekuju izbori, pa formiranje vlade, pa letnji odmori, nije realno očekivati ozbiljan nastavak pregovora. I Kosovo verovatno čeka nemirno političko leto i nevreme za otvoren dijalog. Jesen je vreme kada će čitav svet, po običaju, biti opsednut američkim izborima, tako da će kosovski pegovori biti daleko od fokusa interesovanja. 

Znači, nema ništa od “istorijskih pregovora”, niti od “istorijskih rešenja”. Niti je to istorija. To je virtuelna istorija, na TV ekranima i u novinama. Pravu istoriju čine događaji i procesi koji utiču na budućnost. Istoriju pišu stotine hiljada mladih koji beže sa ovih prostora, pretvarajući Balkan u “starački dom”. Sramne stranice istorije pišu oni koji dopuštaju da kriminal i korupcija razjedaju ovdašnja društva. Samo njih spasavaju “istorijski sporazumi”. A kako spasiti budućnost?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.