„Danas se obeležava 11 godina od kada je Međunarodni sud pravde zapečatio legalnost nezavisnosti Kosova. Manje od dva meseca kasnije, UN je usvojio rezoluciju kojom se poziva na mir i napredak između Kosova i Srbije“, podsetio je kosovski premijer Aljbin Kurti danas na 22. jul 2010. godine kada je Međunarodni sud pravde doneo Savetodavno mišljenje o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova, i to na zahtev Srbije da se ova institucija izjasni.
„Dijalog u Briselu je o statusu odnosa između dve zemlje“, piše sada Kurti.
Na datum svake godine podseća i sadašnja kosovska predsednica Vjosa Osmani-Sadriu:
„Pre 11 godina, MSP presudio je da naša nezavisnost nije prekršila međunarodno pravo. Vreme je da zemlje koje to još uvek nisu učinile, priznaju ovu nepovratnu realnost. Republika Kosovo ostaće: suverena, nezavisna, demokratska i miroljubiva. To će ostati zauvek tako“.
Ovakav stav o tome šta je odlučio Međunarodni sud pravde je takođe zacementiran kod ostalih kosovskih političara i javnosti već godinama unazad, a slično razmišljaju i srpska javnost, kao i vlast na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem.
Oni, pak, ovaj događaj ističu iz drugačijeg ugla – kao izuzetno nepovoljnu vest za Srbiju i sa posebnim isticanjem „krivaca“ – a to je prethodna vlast i bivši srpski ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić.
U prošlogodišnjem autorskom tekstu za KoSSev, izvorno pripremljenim za lični blog, „Zašto mišljenje Međunarodnog suda pravde nije zapečatilo kosovsku nezavisnost“, docent na međunarodnopravnoj oblasti na Fakultetu političkih nauka – Univerzitetu u Beogradu, Miloš Hrnjaz, tvrdi suprotno.
Na pitanje da li je Savetodavno mišljenje MSP o Deklaraciji o nezavisnosti Kosova zaista stavilo pečat na kosovsku nezavisnost kako se u medijima često može čuti, kao i da li je ono predstavljalo pobedu ili poraz spoljne politike Srbije u tom trenutku, odgovor je jednostavan, piše autor, iako je dalje objašnjenje, kako navodi, složeno:
„Savetodavno mišljenje nije stavilo pečat na kosovsku nezavisnost, ali jeste poraz spoljnopolitičkog delovanja Srbije u pogledu očuvanja KiM u sastavu Srbije“, naveo je ovaj stručnjak za međunarodno pravo.
„Postojala su dva čvorišta, dva ključna mesta Savetodavnog mišljenja. Prvo je bilo pitanje pitanja, odnosno da li će Sud usko shvatiti postavljeno pitanje ili će dati odgovor na pitanje da li je secesija (ili pokušaj secesije) Kosova bila u skladu sa međunarodnim pravom, kao i da li su države koje su priznale Kosovo time prekršile norme ovog pravnog sistema. Sud je odlučio da usko tretira postavljeno pitanje, odnosno da se bavi isključivopitanjem legalnosti Deklaracije kao pravnog akta, a ne (eventualnih) posledica koje je taj akt proizveo. Sud je izričito naveo da se pitanjem državnosti Kosova neće baviti, tako da formalno gledano nisu u pravu svi oni koji tvrde da je Sud rekao da je nezavisnost Kosova u skladu sa međunarodnim pravom. Sud se, još jednom da ponovim, time uopšte nije bavio“.
„Drugo čvorište Savetodavnog mišljenja se ticalo pitanja autora Deklaracije. Naime, iako se u samom pitanju GSUN navodi da su to privremene institucije samouprave na Kosovu, Sud je došao do zaključka da to nije bio slučaj. Relativno složenom pravnom gimnastikom Sud je došao do zaključka da Deklaraciju nisu donele institucije koje su delovale pod okriljem Ustavnog okvira i Rezolucije 1244, već demokratski izabrani lideri naroda na Kosovu. Ova činjenica je važna jer upućuje na to da je odluka doneta van pravnog sistema uspostavljenog Ustavnim okvirom i Rezolucijom 1244“.
Takođe je istakao, objašnjavajući pravne posledice ovakvog zaključka, da deklaracije o nezavisnosti ne prave od nekog entiteta državu, što je prema njegovom tumačenju, i sam Sud potvrdio, a međunarodna praksa jasna po tom pitanju.
„Neke deklaracije su dovodile do osnivanja država, neke ne. Nije, dakle, Sud zaključio da nepostojanje zabrane Deklaracije o nezavisnosti od 2008. godine automatski dovodi do postojanja kosovske države. U tom smislu ni predsednik Srbije, ni predstavnici Albanaca sa Kosova nisu u pravu“, objasnio je Hrnjaz.
Međutim, on je istovremeno protumačio i da je jednostrana Deklaracija o nezavisnosti ipak predstavljala prvi, simbolički korak, ka uspostavljanju države.
„Odnosno ona, uz podršku određenih država, može u krajnjem, dovesti do ispunjenja i pravne potvrde tri elementa državnosti Kosova. Tom procesu lagane legalizacije svi prisustvujemo“, istakao je ovaj profesor u autorskom tekstu.
Sedamnaestog februara 2008. godine Kosovo je usvajanjem deklaracije u skupštini jednostrano proglasilo nezavisnost Kosova.
Srbija formalno ne priznaje Kosovo, kao ni pet članica EU i dve svetske sile – Ruska federacija i Kina, uz više drugih zemalja. Priznaje je većina u EU, vodeće svetske sile na čelu sa SAD-om i drugim državama.
U toku je primena jednogodišnjeg moratorijuma iz tzv. Vašingtonskog sporazuma na obostrano vođenje kampanja lobiranja – Srbije da poveća broj zemalja koje povlače priznanje Kosova, a zvanične Prištine da poveća broj međunarodnih organizacija koje priznaju Kosovo.
U međuvremenu ispunjena je još jedna odredba Vašingtonskog sporazuma – Izrael je priznao Kosovo, i ujedno prekinuo dužu pauzu u zadobijanju novih priznanja, istovremeno dok je Srbija bila aktivna u diplomatskoj kampanji da se povuku priznanja Kosova.
Trenutno srpska i kosovska vlast nisu usaglašene ni oko broja država koje se priznale Kosovo – Srbija tvrdi da je taj broj ispod 100, čime se posebno hvalio bivši ministar spoljnih poslova Ivica Dačić, koji je to i najavio. Kosovske vlasti tvrde da se radi o brojci od 117. Iz Beograda ih opominju da je priznanje povuklo čak 19 zemalja.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
