Kuda plovi brod sa anesteziranim Srbima?

 

LIČAN STAV: Rada Trajković

 

“Kosovo je Srbija!” Na talasu tih reči (i poziva na socijalnu pravdu), nekadašnji takozvani patriotski blok borio se protiv Vlade Borisa Tadića. Umiveni pro-evropskom ideologijom, lideri “druge Srbije” govorili su da će njihova vlada ostati na evropskom kursu, ali da će njihov pristup dati veći glas i više pravde onima koje je prethodna vlada, činilo se, zanemarivala. Narod im je tada poverovao.

 

Štaviše, samo dve godine kasnije, na parlamentarnim izborima 2014, ti isti lideri samouvereno su izašli pred glasače sa potpuno drugom izbornom agendom od one kojom su 2012.godine izvojevali pobedu nad Tadićem. Ohrabreni svojom punom kontrolom državnih institucija, sistematski etabliranom metodama koje Srbiju podsećaju na najtotalitarnije periode njene istorije, lideri nakadašnje “druge Srbije”, sada su narodu nudili onu platformu protiv koje su se samo par godina ranije borili. Tako, oni isti glasači, koji su nekada histerično protestvovali protiv DS-a, danas anestetizirano glasaju za njenu politiku, sada zavijenu u SNS-političku oblandu.

 

Podrška SNS-u je po starom srpskom običaju nabrekla od kad se partija nalazi na vlasti. I nakon skoro 25 godina višestranačja, Srbi i dalje po inerciji i partijskom poltronizmu, glasaju za one najveće i najmoćnije. Onaj stereotipni ratoborni Srbin danas je u potpunosti pacifikovan, anestetiziran i retko se odlučuje za otpor bilo koje vrste. A ono Kosovo zbog kojeg je Beograd nekada ratovao, danas niko više ni ne spominje. Radnike i pojedince, željne socijalne pravde, koji čine originalno glasačko telo ove vlasti, vlast dodatno pritiska novim Zakonom o radu. Štaviše, ironično je da baš onaj predstavnik vlade, Aleksandar Vulin, koji je 'odbranio' Srbe na Kosovu, sada 'brani' srpske radnike. Vulin je postao neka vrsta neumoljivog vladinog implementatora drastičnih zaokreta srpske politike, koji sprovodi sve kontraverzne srpske političke izlete: od skorašnje iznenadne srpske romanse sa Haradinajem u kosovskoj skupštini, do sindikalnih reformi i oštrog kursa prema tzv. gubitnicima tranzicije.

 

Stoga, ne čudi da je nama na Kosovu teško proceniti šta je zapravo politika sadašnjeg Beograda prema Kosovu. Verujem da su i građani ostatka Srbije u sličnoj konfuziji kada počnu da analiziraju pravac u kojem 'plovi' ovaj brod. Razlog za konfuziju je očigledan i jednostavan: trenutna vlada u Beogradu nema svoju autentičnu politiku. Srbija se nalazi u jednom ideološkom vakuumu, sa vladom koja je izdala svoj originalan pravac, i obezglavljenom opozicijom, koja, malo iz konfuzije, a malo iz koristoljublja pojedinih lidera manjih partija, još uvek ne nalazi svoje mesto u javnom diskursu.

 

Razlog za trenutnu srpsku konfuziju nalazi se i u specifičnom geopolitičkom trenutku u kojem se Srbija nalazi. Neosporno je da aktuelna ukrajinska kriza polako i konkretno ulazi u našu političku svakodnevicu. Rusija, svojim insistiranjem na širenju svog političkog i bezbedonosnog uticaja na sve teritorije, na kojima žive etnički Rusi, polako gura Evropu u sopstveno geopolitičko prestrojavanje. Da bi izbalansirala pan-ruski pokret koji joj se suprostavlja sa istoka, Evropa mora da pronađe jaču centripetalnu silu od one koja je trenutno ujedinjuje.

 

Evropska unija, kao originalna idealistička ideja, i dalje predstavlja jaku osnovu za evropsko jedinstvo. Ipak, populistički anti-evropski pokreti, čije jačanje najviše ide u prilog Rusiji, oštetili su političko jedinsto EU. Zemlje članice se polako okreću same sebi i svojim unutrašnjim političkim agendama, a zaboravljaju svoju širu, stabilizujuću ulogu balansa između nekadašnjih hladno-ratovskih protivnika, Rusije i Amerike. Amerika, sa druge strane, svojim preuranjenim odmakom od trans-atlantske saradnje i okretom prema Pacifiku, rizikuje da izgubi svog najboljeg tradicionalnog saveznika – evropski kontinent.

 

Činjenica je da u ovom geostrateškom kontekstu, Nemačka, kao najjača evropska ekonomija i jedna od politički stabilnijih članica EU, svojim uticajem polako postaje ta nova evropska centripetalna sila. Nemačka postaje nevoljni evropski hegemon, koji, nakon decenija provedenih u političkom 'čistilistu' i suočavanja sa svojom problematičnom prošlošću, konačno može punopravno i sa integritetom da učestvuje u strateškom oblikovanju Evrope. Da li će se ovaj trend nastaviti, zavisi od puno činilaca, a naročito od ostalih zemalja članica EU i Amerike. Ipak, Nemačka se ne sme zaneti svojom novom popularnom ulogom i mora biti svesna da, na žalost, mnogi u Evropi još uvek imaju direktno sećanje na njen prethodni neslavni pokušaj da se silom establira kao evropski hegemon.

 

Tu u priču dolazi Srbija, ona prethodno spomenuta Srbija u ideološkom vakuumu, sa liderstvom čiji integritet, od njihovih fakultetskih diploma, do autentičnosti njihovih političkih stavova, često deluje poprilično okrnjeno. Ta i takva Srbija, nesigurna u sopstvene sposobnosti i bez zdravih autentičnih vrednosnih temelja, sada oportunistički traži svog patrona u velikim silama. Nespremna da se odrekne Rusije, Srbija pokušava da se provuče kroz trenutnu Ukrajinsku krizu kroz svoju asocijaciju sa Nemačkom. Srbija nema svoj stav: njen stav je nemački stav.

 

Sadašnja vlada kaže da je posvećena evropskim integracijama. Ipak, čini se da je ona samo posvećena svojoj servilnosti prema Nemačkoj. Ostale zemlje Evropske unije retko figuriraju u javnom diskursu Srbije, a i kada ih ima, kao da su im određene sporedne uloge. Srbija zaboravlja da je Evropa i civilizacijska, a ne samo političko-ekonomska zajednica: ne možete biti Evropljanin, a ne promovisati raznolikost i uticaj svih njenih zemalja članica. Ipak, srpska vlada je ispravno ocenila da je igra na 'nemačku kartu' najprofitabilnija u trenutnoj geopolitičkoj konstelaciji u Evropi. Ali postavlja se pitanje: da li mi sa Nemačkom sarađujemo, ili joj samo služimo?

 

Uzmite za primer Kosovo: da li mi danas imamo definisanu srpsku politiku prema Kosovu? Na žalost, odgovor je negativan. Trenutna politika srpske vlade prema Kosovu je nemačka politika. Srpska Vlada je ništa više nego njen implementator na Kosovu. Setićete se sa kako malo finese je nemačka kancelarka Angela Merkel saopštila nemačke zahteve za Kosovo nekadašnjem srpskom predsedniku Tadiću. Ako uporedite tu sliku sa skorašnjim slikama premijera Vučića u poseti Berlinu, razlika je očigledna i zaključak je neosporan: Nemačka je danas mnogo zadovoljnija Srbijom. A zašto i ne bi bila, kada otpora njenoj viziju u Srbiji više nema čak ni u tragovima.

 

Ovaj pristup srpske vlade mnoge podseća na neka traumatična istorijska vremena. Srbija je prošla mnoge izazove u svojoj istoriji, ali nikada nije u ovoj meri gušila mišljenje sopstvenog naroda da bi implementirala politiku spoljne sile. Čak i one optužbe, koje su pratile politiku nekadašnjeg DOS-a, o 'izdajničkoj' i 'NATO-ovskoj' politici, deluju smešno kada se uporede sa razmerom današnje srpske servilnosti. Na Kosovu se ono malo preostalog srpskog naroda hapsi, tuče, lažno optužuje, tretira kao intelektualno nesposobno da dâ i najmanji doprinos odlučivanju o sopstvenoj budućnosti. Sve zarad implementacije nekog plana koji čak nije ni napisan u Beogradu.

 

Srpska vlada se lako prilagodila nemačkoj politici prema Kosovu: srpsko javno mnjenje je prezasićeno patriotskim temama i samo nominalno brine o budućnosti južne srpske pokrajine. To je trenutnom Beogradu dalo dovoljno slobode da kosovsko pitanje rešava po željama Nemačke i uz minimalnu pažnju javnosti. Ipak, pitanje je kako će se Srbija postaviti kada nemačka kancelarka Merkel i američki predsednik Barak Obama konačno budu usaglasili svoje stavove o Rusiji. Harmonizovanje evropskog, tj. nemačkog stava sa američkim je neizbežno. Aktuelne vesti nagoveštavaju veći stepen koordinacije između zapadnih lidera u određivanju konstruktivnog, ali decidnog evro-atlantskog stava prema Rusiji. Srbija, koja je koristila nemačko oklevanje da se suprostavi Rusiji uskoro će biti prisiljena da se konačno odluči između svoje evropske i slovenske porodice. Ta odluka će, čini mi se, trenutnoj srpskoj vladi teže pasti od odluke da se odrekne Kosova. Odricanje od Rusije nosi mnogo veće rizike po trenutno srpsko liderstvo, koje je i pored svoje nominalne pro-evropske orijentacije, svoje metode vladavine i svoj ideološki koren vuče sa istoka. Da li će Ukrajinska kriza, pre nego Kosovo, biti konačni evropski test srpskog liderstva? Možda će, na iznenađenje Evrope, Krim pre nego Kosovo, ponovo izmamiti anti-evropsko lice srpskog liderstva na površinu.