Kosovsko društvo nije bilo šokirano 1999, 2000, 2001 i 2003. Otkud odjednom ovakvo licemerje?

Enver Robelli
Foto: Kosovo 2.0

Izvor: Gazeta Tema (Tekst je izvorno preveden sa engleskog jezika)

Piše: Enver Robeli (Enver Robelli)

Rat se završio ali užas se nastavio. Albanci su se ovog puta okrenuli jedni protiv drugih i protiv etničkih manjina. U zoni Dukađini (Metohiji) je nastao pravi građanski rat. Ljudi su ubijani usred dana ili noći u selima i gradovima. Pripadnici „oružanih snaga Republike Kosovo“ (FARK) su ubijani, a odmah zatim je, u vidu osvete, bio ubijen i brat Ramuša Haradinaja. Borba između Haradinajevih i Musajevih klanova godinama je popunjavala stranice međunarodnih medija. Jedanaestog novembra 2000. švajcarski časopis „Das Magazin“ citirao je Sadika Musaja: „Zgrabio sam bombu od jednog od tih momaka, odgurnuo njegovu pušku, neko je pucao u zid. Brzo sam skočio iza automobila i bacio bombu. Ramuš Haradinaj ranjen je tokom te eksplozije.”

Koliko članova porodice Musaj je preživelo, a koje su švajcarski mediji opisali kao „provalnici u spavaćim sobama?“ Direktor Psihijatrijske klinike u Konigsfeldenu, Mario Etzensberger, 1990-ih, govoreći o braći Musaj, rekao je: „Ovi kriminalci se bore protiv zapadnog sveta. Nakon otvaranja granica, oni mogu da vide prosperitet Zapadne Evrope. Oni upotrebljavaju njihovu brutalnost kako bi nas ponizili.” Da li su nekog ovakvi užasi šokirali? Da li je nekog šokiralo to kada su pripadnici FARK grupe ubijani na ulicama, a kada je rat za moć podsećao na ratove bandi u zloglasnim južnoameričkim prestonicama? 

Da li je neko bio zabrinut kada su se sudije u Haškom tribunalu žalile na to da su se svedoci iznenada povukli u procesu suđenja pripadnika OVK? Ljudi su poslati u Skandinaviju da bi ućutkali svedoke. Neki od njih čak su počinili samoubistvo. Savet Evrope je u to vreme upozorilo da su svedoci ugroženi, ali izgleda da javnom mnjenju do toga i nije baš bilo stalo. Da li je neko na Kosovu bio zabrinut kada su se haški zvaničnici žalili na to da su plemenske strukture kosovskog društva onemogućile da identitet svedoka ostane neotkriven? Izgleda da je malo koga zanimalo to što su ljudi istrčavali na ulice da otkriju u javnosti ime zaštićenih svedoka, obeležavajući ih kao izdajnike.

Kada je reč o slobodi Kosova, niko ne može da porekne zasluge Ramuša Haradinaja. Čak je dobio simpatije mnogih diplomata sa Zapada – s obzirom na to da on potiče iz konzervativne kulture, a da je istovremeno sposoban da pronađe svoj put i nauči pravila zapadnog sveta, kao i strane jezike i pokaže predanost na svom putu. Ali ovo je samo vedrija strana. Haradinajeva biografija je kontradiktorna. Haški sud je došao do zaključka da su u zoni kojom je Ramuš Haradinaj upravljao tokom rata postojali zatvori, a da su civili bili zlostavljani. Jedan od njegovih ratnih drugova je kažnjen sa šest godina zatvora. Što se posleratnog perioda tiče: Haradinaj je postupao na način koji vladavina prava ne toleriše, kao što je i slučaj sa većinom komandanata OVK.

Haradinaj je ranjen tokom ponoćne borbe u dvorištu porodice Musaj, a američki helikopter je pristigao u pomoć i evakuisao ga. Nakon toga je hospitalizovan u bolnici Landšut u Nemačkoj. Sada je došlo drugo vreme. Američki avioni i helikopteri mogu da slete na Kosovo samo prilikom hapšenja. Iako je sada došlo drugo vreme, komandanti OVK su ostali isti, uprkos različitim strankama u kojima su imali političke karijere. Gledali su na Kosovo kao na savršenu priliku da kradu i da se obogate. Svi oni imaju isti problem: međunarodnu pravdu i želju da sačuvaju nezakonito stečeno bogatstvo. Dakle, spektakularne ostavke, poput nedavne ostavke Ramuša Haradinaja, ne treba ozbiljno shvatiti. To je, naravno, ispravna odluka, ali iza nje se kriju razne političke kalkulacije.

Vratimo se na prve posleratne godine: Da li je neko bio zabrinut kada je automobil u vlasništvu srpske porodice zapaljen u sred Prištine, dok je ljudsko biće živo spaljeno, ili čak, kada je Bugarin ubijen samo zato što je nekog na svom jeziku pitao koliko je sati? A šta povodom toga što su srpski civili kidnapovani na sred ulice? U leto 1999. godine, list „Koha Ditore“ kao i časopis „Der Spiegel“, pisali su o tome kako je banda mladića čula da neko priča na srpskom u Prištini. Nakon potere, pretukli su ga i ostavili ga krvavog, smejući mu se. Njegov jedini zločin? To što je bio Goranac – pripadnik manjine na Kosovu. „Gde je albanski moral?“ – upitao je tada list „Koha Ditore“.

Dvadesettrećeg novembra 2000. Džemailj Mustafa ubijen je u centru Prištine. Ubice nikada nisu uhapšene. U to vreme, „ministri“ privremene vlade, grupa mladića, ubeđeni da su iznad zakona, a željni osvete, ubijali su svakog ko bi se našao na njihovom putu. Danas su oni članovi različitih stranaka na Kosovu. U regionu Drenica ubijen je građanin po imenu Haki Imeri. Pozivi na sastanak Demokratskog saveza Kosova (LDK) pronađeni su u njegovoj torbi. Poslanik u kosovskoj skupštini, Smajlj Hajdaraj, ubijen je na ulazu u njegovu kuću, držeći flašu mleka koju mu je majka dala za decu.

Da bi ućutkao potencijalne svedoke, sadašnji predsednik Kosova požurio je da ih odlikuje. Neki svedoci prihvatili su svoje medalje i nisu se oglašavali. Ovako izgleda pravda na Kosovu. Početkom septembra 2000. godine ubijen je arhitekta Redžep Ljuci. Trideset godina je radio u opštini Priština, boreći se protiv kosovske građevinske mafije.

Plašeći se suočavanja sa sumnjivim kriminalnim strukturama, kosovsko društvo je dve decenije ćutalo o zločinima kojima je posvedočilo. Društvo, kao i pretpolitičke elite tog vremena, smejali su se kada je švajcarski zvaničnik Dik Marti došao na Kosovo da istraži zločine vođa OVK. „Igramo se žmurke sa SAD-om, a nije nam stalo do Evrope“ – bio je tada slogan mnogih političara. Ali njihovo ludilo se nastavlja i dan danas. Ljudi dobijaju pretnje kada se usude da progovore o posleratnim ubistvima koja su se dogodila tokom borbe komandanata OVK za vlast. Kada su konačno došli na vlast, mogli su da kupe one koji su bili spremni da se jeftino prodaju, među njima je bila i klasa pohlepnih intelektualaca. 

Ukoliko se neko usudi da kaže da je pripadnik OVK možda ubio pripadnika nacionalne manjine – imao bi posledice. Bili bi proglašavani izdajnicima i isključeni iz društva zajedno sa njihovim porodicama. Zašto većina svedoka živi u zapadnim zemljama, daleko od Kosova? Zašto ove zemlje troše novac poreskih obveznika da ovim svedocima daju nove identitete? Jedne te iste poruke komandanata OVK o „čistom ratu“, „svetom ratu“ i „legendarnim bitkama“ pokazuju manjak njihove volje da se očiste greške OVK. Oružani otpor srpskom režimu bio je pravedan, jer je miroljubivi pokret izgubio kontakt sa ljudima, gušeći se u svojoj rutini i nedostatku vizije. Pošto rat nikada ne može biti čist, već je on krvav, težak i bolan, onda će uvek postojati ljudi koji krše zakone o ratu. Oni bi trebalo da se nađu pred sudom, a ne da budu deo političke scene. Samo tamo mogu da pokušaju da se oglase nevinim, a ako u tome ne uspeju, onda neka im je srećan put do zatvorske ćelije.

Na skoro kolektivno odbijanje kosovskog društva da kazni mali broj ljudi optuženih za ratne zločine prvo je ukazano izveštajem Saveta EU o zločinima OVK, a zatim izveštajem o zastrašivanju svedoka.

Šta je Kosovo očekivalo od međunarodne zajednice? Da se ​​povuče i prizna da je kosovsko društvo plemenito i pošteno, a naši politički lideri nevini? Zapadni svet ne funkcioniše na taj način. Zato se Kosovo suočava sa Specijalnim sudom, osnovanim samo za Albance. Kosovo nije uspelo da to izbegne jer bi to dovelo do rizičnog suočavanja sa njegovim saveznicima. Kosovo je moglo i trebalo da insistira da Specijalni sud istraži i ratne zločine počinjene od strane Srba. Očigledno, kada rade amateri, njima je samo do sebe stalo, dok cela zemlja mora da trpi posledice.

Ako ovo društvo nije bilo šokirano 1999, 2000, 2001, 2003, 2004, zašto bi bilo šokirano sada u 2019. godini? Društveno-medijski rat danas pokazuje svoje licemerje pretvarajući se da podržava „komandanta“. Ovo društvo je oduvek kontrolisano putem zločina i ubistva. Ne samo putem politički motivisanih ubistava, već i kroz plemenske sukobe između porodica Eljšani i Keljmendi iz Peći, u kojima je od 2000. godine 23 osoba ubijeno, a 38 povređeno.

(U prevod teksta unete su manje korekcije u odnosu na tekst objavljen na portalu Gazeta Tema, a na zahtev autora i napomenu da je njegov tekst izvorno objavljen na albanskom, na portalu Dialog plus)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.