"Kosovski vitezovi" branili Umku!

Nemaju veze sa Kosovskim bojem, a jesu vitezovi sa Kosova. Nemaju veze sa desničarskim političkim radom, a na svakom potpisu u svom radu ostavljaju žig “Kosovski vitezovi”, obožavaju Vladimira Putina i rusku braću. Brend su urbanog duha Kosovske Mitrovice, izbirljivi su koga primaju u svoje redove. Osim braće po ljubavi za svoje skupocene igračke, malo ih ko drugi poznaje u regionu. “O tome ne razmišljamo. Mi smo samo obični momci, koji vole motore, slobodu, daljinu i ljude,” kažu Kosovski vitezovi.

Oni su motociklisti, ili za grad jednostavno – ‘bajkeri’. Ove momke okuplja pre svega ljubav prema točkovima, slobodi i putovanjima, najviše prema motorima. Odlični su u brzoj mobilizaciji zajednice i pružanju civilne humanitarne pomoći. Brojne su humanitarne akcije koje su organizovali i u kojima su učestvovali. Posebno su ‘slabi’ na mališane. Trenutak kada bolesnom detetu i njegovoj porodici  pomognu, a oni im uzvrate osmehom, najvredniji je deo dana za njih. Prošle godine su sakupljali pomoć za bolesnu devojčicu iz susednog sela Srbovac, raširili su akciju i uključili bajkere iz Srbije, Makedonije, Banja Luke i Noćne vukove. Pakovali su novogodišnje paketiće za decu sa posebnim potrebama. Svake godine, 15. decembra, tradicionalno daju krv zajedno sa svim ostalim bajkerima iz regiona. 

MOBILIZACIJA SRPSKOG NARODA NA KiM-u ZA POMOĆ SRBIJI I SRPSKOJ: Pratite sa nama događaje iz sata u sat OVDE

U subotu 17. maja, branili su Umku – mestašce nadomak Obrenovca. Sava je pretila da se izlije, kao i u ostalim mestima. Njih desetorica, sa stotinama drugih, pre svega – građana Umke, punili su džakove i “pojeli brdo peska” za jedno poslepodne i veče. Nasip nije nijednom popustio. Na potezu Ostružnica-Makiš-Umka-Barič, ispostavilo se da je talas poplave zaobišao samo Umku.

Tokom poplava, prikupili su pomoć za Srbiju u dva navrata. Možda su i prvi u Srbiji koji su se setili da u poplavljena područja odnesu i veću količinu čarapa. "Znamo šta znači bežati iz kuće bez ičega. Bili smo pribrani. Znamo šta je poplava i šta je tada potrebno. Suve noge." Pomoć prikupljaju i dalje.

Još uvek su pod utiskom – o strahoti koja je zadesila Srbiju, ali i veličini malih Umčana – sićušna zajednica koja se za par sati pretvorila u gorostasa i odbranila svoje mesto od pomahnitale Save.

Sa Vladom Jakšićem, Vladimirom Jovanovićem, Vojkanom Božovićem i Rašom Bulatovićem, razgovarali smo u prostorijama naše redakcije. Nećkali su se za intervju. Nisu za “eksponiranje”, “obični su ljudi”, "nisu ništa posebno uradili." Ubedili smo ih da je važno za mlade ljude da uče od njih dok budu čitali ovaj tekst, da motori ne budu jedino što mladi prepoznaju kao vrednost; da Srbija vidi da se čitava zajednica ovde podigla na noge i da se saoseća sa njima.

Na zakazani intervju došli su disciplinovano, uljudni i ozbiljni. Malo neuobičajena atmosfera za našu redakciju u smeni – tri žene dočekuju ekscentrične momke koji nose upadljive kožne prsluke sa svojim i amblemom braće iz Rusije – Ruskih vukova. Jak bat muških koraka po laminatu prostranog hodnika odzvanja, kao da odzvanja zgrada. Na prvi pogled – okrutni momci, sa urbanim licima i pokretima, neka čudna mešavina džezera, metalaca i sofisticiranih likova – to su ipak samo gradski momci.

U javnosti je malo poznato da ste bili među prvim građanima sa Severa koji su se organizovali i krenuli u pomoć poplavljenoj Srbiji?!

Vladimir: Vesti koje smo pratili od četvrtka, kada su poplave počele, pogodile su nas. Razgovarali smo o tome i već u petak je svima bilo jasno da nećemo sedeti skrštenih ruku i gledati u vesti. U petak uveče nije imalo potrebe da se dogovaramo. Znali smo da ujutru krećemo. Počeli smo da prikupljamo pomoć, a ortaci koji nisu bili u prilici da u subotu ujutru krenu sa nama, od ranih sati nastavili su da munjevito sakupljaju novac i kupuju potrepštine koje su evakuisanom stanovništvu falile, što će i doneti nekoliko sati nakon što smo mi krenuli.

Šta ste sakupili?

Raša: Pa mi smo odmah uveče sakupili garderobu koja je stala u jedno vozilo, koje su Vojkan i ostali ortaci ujutru odvezli na Filozofski fakultet, gde su studenti počeli da sakupljaju pomoć. Vojkan i ostali, koji nisu odmah mogli da krenu sa nama, od subote ujutru su bili na nogama. Od prijatelja, rođaka, vlasnika kafića i restorana, prikupili su novac i kupili hranu i opremu za bebe i higijenska sredstva.

"Kosovski vitezovi"

Udruženje ima 15 članova i postoji od 2008. godine. Iako udruženje iz Kosovske Mitrovice, ono nije teritorijalno ograničeno i ima članova iz drugih gradova. Ovo neprofitno udruženje je formirano sa ciljem obrazovanja mladih o saobraćaju, prvenstveno se misli na motocikliste, ali i humanitarni rad. Posebno sarađuju sa Noćnim vukovima iz Rusije, sa kojima su već tri godine u formalnom bratstvu i oni svake godine dolaze u Kosovsku Mitrovicu, tokom trajanja bajk-rok misije “Vidovdan”. Noćni vukovi su u Srbiji posebno popularni jer je njihov najpoznatiji član Vladimir Putin.

Vojkan: Mi smo tu pomoć u garderobi odneli na Filozofski fakultet, a onda nastavili da čitav dan pripremamo novu pošiljku. Ljudi su se u velikom broju odazvali ovoj akciji, išli smo od kafića do kafića, od trgovine do trgovine. Svaka čast ljudima! Davali su i robu i novac i od tog novca smo kupili dodatnu pomoć. Imali smo sreće, pa smo sakupili sve što je ljudima trebalo – hranu za bebe, pampers pelene, higijenska sredstva, čak smo i ogroman broj čarapa odneli, što se, recimo, niko nije setio da je ljudima potrebno. Kombi je bio krcat i u subotu, kasno popodne, uputio se ka Sportskoj hali na Tošinom bunaru u Beogradu. U tim trenucima se posebno tražila takva vrsta pomoći, pa nam je utoliko bilo još i draže.

Vladimir: Da, bili smo stvarno brzi. Naša prednost kao motociklista jeste što smo dobri u mobilizaciji zajednice. Naša udruženja pokrivaju širu teritoriju i u regionu, ljudi se brzo odazivaju kada je potrebna pomoć. Imamo široku mrežu ljudi.

Vojkan: Na primer, kod nas motociklista, važi pravilo da kada je nekome potrebna pomoć, bilo gde i kada, istog trenutka reagujemo i organizujemo se. Sećam se perioda barikada, naši drugari iz ostalih moto-klubova su nas tada veoma često posećivali, a bilo je nekoliko situacija kada im nije bilo dopušteno da  pređu administrativnu liniju. Došli bi dotle, pozdravili bi se sa nama i vratili nazad. Srce nam je bilo puno.

Krećete na put u subotu ujutru. Koliko vas i šta se događa?

Raša: Krenuli smo u subotu 17. maja, rano ujutru, nas četvorica – ja, Vladimir, Dimitrije Milovanović i Vlada. Četvorica drugara će nam se pridružiti kasnije, u Umci, gde budemo stali – Jovica Jovanović i Ivan Bogosavljević, koji su takođe iz Mitrovice, kao i Branislav Maletin i Goran Aćimović iz Surčina. Nismo krenuli motorima, jer vreme to nije dozvoljavalo. Kada smo krenuli, nismo tačno znali kuda idemo. Čuli smo da se traže dobrovoljci za Sremsku Mitrovicu, znali smo da su Šabac i Obrenovac takođe najugroženija područja. Kasnije su nam se pridružila još trojica drugara koja su dovezli pomoć – Petar Mirković, Slobodan Radovanović i Aleksandar Jakšić. 

Šta ste viđali dok ste putovali? Je li bilo poplavljenih područja?

Vladimir: Na Ibarskoj magistrali je bio srušen jedan most, a na putu ka Rudniku je bilo veće klizište i već su ekipe sklanjale zemlju i čistile put, a tu, na jednom mestu, bilo je i dosta vode pored puta. Taj put je inače bio poplavljen, ali je voda u međuvremenu opala. Viđali smo poplavljena mesta. Kako smo se kretali ka Umci, okrećući se sa puta od Beograda, videli smo mnogo vode. Reke su bile nadošle.

Kako ste stigli u Umku?

Vladimir: Pa mi smo krenuli tamo gde god nas zaustave policijske patrole i usmere na tačke koje imaju potrebe za ljudstvom. Tako smo se i obreli na potezu Barič-Umka, ka Obrenovcu.

Vlada: Policijske patrole koje smo usput sretali i pitali kuda da se uputimo, nisu znale da nam kažu. Ti policajci su slegali ramenima, sve tako do Umke – dalje se  nije moglo. Put za Beograd je bio zatvoren da se dalje ide.

Vladimir: Na putu smo čuli da je u toku hitna evakuacija u Bariču. Kako se do Bariča nije moglo, stali smo na prvom mestu gde smo videli da je ljudima potrebna pomoć i to je bila Umka.

Šta se u Umci događalo?

Raša: U Umci je bio jako loš prizor. Pre svega, policija nas nije baš dobro koordinisala, jer nisu bili upućeni u potpunosti u situaciju da bi znali kuda tačno da nas usmere, tj. na koje mesto. Evakuacija ljudi je bila u toku, autobusi su odlazili jedan za drugim iz pravca Obrenovca ka Beogradu. Podsetilo nas je na ono što smo mi doživeli posle rata. 

Vladimir: Ja sam inače iz Prištine, stvarno je podsećalo na ‘99. godinu, kada smo napuštali svoje domove i odlazili ka nekom nepoznatom pravcu, znajući od čega bežimo i ne znajući ka čemu idemo, ne baš svesni čitave situacije. E taj način na koji smo mi bežali i način na koji su nas smeštali u hale i ostale kolektivne centre, ne razlikuje se od onog što smo videli oko Obrenovca.  

Da li je među stanovništvom koje se evakuisalo bilo možda ljudi koji su poreklom sa Kosova?

Raša: Inače su ta mesta naseljena ljudima koji su poreklom sa Kosova, pre svega sa onima koji su ‘99 izbegli iz naših krajeva.

Jeste li razgovarali sa ljudima koji su bežali i bili evakuisani?

Vlada: Uglavnom su bili izbezumljeni. Zapravo nisu bili svesni cele te situacije. A mi smo to već svi prošli i u tom smislu smo bili pribraniji. Naravno, mi smo se kretali da pomognemo, oni da se spašavaju.

Raša: Evo jednog primera. Zadesili smo se na autobuskom stajalištu u Umci, kada je vozač jednog autobusa počeo nerazumno da nam govori “Škola, ljudi čekaju, invalid!” Govorio je nepovezano i zahtevao pomoć. Nekoliko puta sam ga pitao o čemu se radi dok nije ponovio da traži neku školu. Objasnio sam mu da nisam odavde, ali on je ponavljao sve iz početka. Prišla mu je žena iz Umke i pitala ga o čemu se radi, i tek onda je rekao da treba da odvede neku ženu koja se nalazila u autobusu i bila nepokretna do škole u Umci. Pritom je autobus bio pun muškaraca i žena, ali niko nije reagovao. Svi su bili u šoku.

Vladimir: Žandarmerija je prethodno gospođu iznela iz stana i uvela u autobus koji je evakuisao stanovnike iz Umke. Ona je vozaču rekla da je odveze do škole, gde joj se nalazila porodica. Mi smo se odmah pokrenuli, ušli u autobus, izneli invalidska kolica. Gospođa nije bila stara, ali nije bila pokretna. Nikada neću zaboraviti njeno lice – bilo je prestravljeno i bledo. Osećala je bolove u nogama i bio je to zaista jeziv prizor u autobusu – njen strah i nemoć i dezorjentisani ljudi u panici oko nje. Izneli smo je, namestili kolica i onda ju je preuzela druga gospođa, meštanka, zajedno sa svojom ćerkom, uz još neke ljude koji su se tu zatekli, organizovali i odvezli je u školu gde joj je bila, kako smo shvatili, porodica.

I gde ste se konačno zaustavili?

Vlada: U Umci. Kada smo stigli u Umku, videli smo da je velika akcija u toku. Bilo je puno ljudi u jednoj šljunkari, na separaciji peska. Velike količine šljunka su velikim bagerom istovarane sa barže na kopno, a ljudi koji su se tamo nalazili – pakovali su pesak u džakove. Manji kamioni su se tu non-stop okretali, tovarili su već napunjene džakove sa peskom i odvozili do bedema, koje je druga grupa ljudi pravila. Kao na filmu.

Vladimir: Čim smo stigli, otvorili smo prtljažnik automobila, presvukli se, izvadili kabanice i lampe koje smo kupili na putu do Umke. Počeli smo da pakujemo pesak u džakove.

Je li vam neko rekao šta da radite?

Raša: Ne. Nama je pomoć trebala na putu dok nismo znali kuda da se uputimo, ali čim smo stali u Umci, bilo je potpuno jasno. Ljudi su bili fantastično organizovani, svako je bio koristan i imao posla. Jedni su istovarivali pesak, drugi su pakovali, devojčice su vezivale džakove, četvrti su utovarivali, a da ne pričamo o onim ljudima koji su slagali po nasipu. Devojke, žene, devojčice, donosile su nam osveženje. Svi oni su bili stanovnici Umke i dobrovoljci koji su neprestano pristizali iz raznih krajeva. Nije imalo potrebe da pričamo između sebe, svi smo znali šta radimo, a nismo imali organizaciju. Dakle, kad kažem da su svi bili fantastično organizovani, pre svega mislim na lokalno stanovništvo koje je samoinicijativno pokrenulo ovu akciju, nevezano od države, nevezano od kriznog štaba.

Vladimir: Vadili smo pesak iz separacije koja je privatno vlasništvo. Koliko smo čuli, privatnik u jednom trenutku nije dao da se uzima pesak, ali je  naša domaćica, Ljiljana Tomić, samoinicijativno pozvala ljude da vade pesak odatle.

Vlada:  To je bilo more ljudi i more peska u jednom velikom brdu, a taj pesak je nestajao, čini mi se, minutima pred našim očima. Bukvalno – kako smo stigli, tako smo zaronili u taj pesak. Čini mi se, za četrdesetak minuta, kada smo okrenuli, videli smo more ljudi i pesak koji je neverovatnom brzinom nestajao. Ljudi su non-stop pristizali kao i mi. Niko ništa ne pita, svi već znaju šta treba da rade. A između sebe bismo pričali kao da se poznajemo godinama, a ne da smo se prvi put sreli. Fantastična energija.

Vladimir: Da je bilo zlato ispod peska, mislim da ne bismo tako zdušno kopali.

Raša: Bilo je preko 500 ljudi koji su punili džakove.

Vladimir:  Mi bismo takvom brzinom punili džakove da bi u jednom trenutku bilo toliko džakova oko nas, da kamioni koji su cirkulisali sve vreme, nisu stizali da ih pokupe, a i mi nismo imali mesta da punimo nove džakove, dok se ne odnesu ovi. Ne bismo imali mesta da se okrenemo!  

Raša: Ali znate šta je tu bitno?! Kada se ljudi bave nekim sličnim poslom, na primer, ako kopaju nešto, u uobičajenim okolnostima – ljudi stanu da se odmore, zapale cigaretu. E ovde nije bilo odmora i niko nije na to ni pomišljao. Zamislite da smo za pet minuta punili po 20 džakova, ne znam ni ja koliko. Nemate mesta ni da se uspravite, toliko ste okruženi džakovima sa peskom. Morate da sačekate kamion da to utovari i odnese, a kamion je sve vreme išao u krug i sakupljao napunjene džakove i istovarivao. E to bi nam bila cigaret-pauza.

Kako su se građani Umke ponašali prema vama?

Raša: Čudili su se od trenutka kad smo krenuli na put. Ja sam još na početku puta pozvao svoje prijatelje koje imam u Sremskoj Mitrovici, da vidim kako su, jer sam znao da je Mitrovica ugrožena. Čuli smo na vestima da se hitno traže dobrovoljci za Sremsku Mitrovicu i rekao sam im da krećem, da hoću da pomognem, da ne znam šta možemo da očekujemo na putu i kuda će nas policija uputiti, te da je moguće da ćemo doći u Sremsku Mitrovicu. Drugarica mi je na to rekla: “Pa vi odozdo šta preživljavate, a vi ipak krećete ovamo da pomažete!” I ljudi na putu su se čudili, čak i policajci koje smo sretali na putu do Umke, bili su začuđeni. Čestitali su nam na rešenosti da odemo i da pomognemo.

Vladimir: Raša je inače razgovarao sa svakim policajcem na putu do Umke, jer smo tražili smernice, a oni, iako nisu imali instrukcije kuda da nas upute, ipak je svaki od njih odgovarao sa blagim osmehom kada bi čuli odakle smo i zašto smo krenuli.

Vlada: Stanovništvo nas je odmah prihvatilo, donosili su nam hranu, piće, kafu. Čak nam je i lokalno stanovništvo pevalo kosovske pesme. Kada smo se vraćali iz šljunkare, mi smo bili na prikolici jednog traktora, dok su ljudi iz prikolice traktora ispred nas, pevali kosovske pesme.

Raša: Pa bilo je mnogo ljudi sa Severa Kosova koji su tamo pomagali. Bilo je dobrovoljaca sa svih strana. Ljudi su jednostavno dolazili, laćali bi se posla bez da mnogo pitaju. Upoznali smo Crnogorce koji su radili tu. Ljudi fantastično pozitivnog duha.

O Ljiljani Tomić i Slovencima…

Vladimir: Tu je bila i naša domaćica, Ljiljana Tomić, gospođa u zrelim godinama. Delovalo je kao da je vođa. Organizovala je stvari na nasipu, u šljunkari. Žena je i nama pomogla čim smo stigli – da odvezemo auto u njeno dvorište. Uspela je i da brine o nama, i radila je sve vreme sa svima nama. Carica! Pričala nam je kako je videla da ništa u Umci nije bilo organizovano i samoinicijatvno se obratila ljudima, upozorila ih šta ih čeka, te da ne treba da čekaju ikoga, već da stvari uzmu u svoje ruke. Pozdrav za Ljiljanu ako ovo čita.

Raša: U momentu kada su stigli Slovenci, eeee, koja je to tek sreća bila među stanovništvom! Zamislite 10-12 kamiona sa vrhunskom opremom koja dolaze, maksimalno disciplinovani. U trenutku kada su Slovenci dolazili, mi smo bili na traktoru i vraćali se sa nasipa. Slovenci su išli, mislimo, prema TENT-u u Obrenovcu. Bile su to prave spasilačke ekipe, krajnje opremljene. Kakva je to slika bila – narod koji vršti od sreće oko njih, maše im. Bio je to lep prizor u tom haosu.

Kada ste završili?

Vlada: Pa nemamo pojma. Bio je odavno mrak. Možda ponoć. Možda pre ili posle. Ko to zna. Završili smo kada je stvarno nestalo peska, a takođe naređeno je i da se ide u Ostružnicu. Nasip u Umci je bio dovoljno čvrst i mogli smo da krenemo dalje.

Raša: Dok smo se mi spremali da krenemo za Ostružnicu, do nas su došla dvojica momka koji su radili na izgradnji nasipa u Ostružnici, misleći da pomognu dalje u izgradnji nasipa u Umci. Kada su videli da je u Umci bilo sve završeno, a da smo mi krenuli za Ostružnicu, onda su nam rekli da nema potrebe da tamo da se ide.

Vlada: Svi onda prelaze u Makiš. A Makiš je na 5-6 kilometara od Umke. Ljudi su išli autobusima, automobilima, traktorom, kako je ko mogao. Bilo je i momaka koji nisu imali prevoz, pa su razmišljali da li odmah da se vrate kući, ili da pokušaju da odu u drugo mesto i nastave da rade i dalje.

Kako ste znali kuda treba dalje da se ide? Da li je tu neko izdavao instrukcije ili naređenja?

Raša: Jednostavno se pronese glas da se ide dalje u Makiš.

Vlada:  Pa sem naše domaćice Ljiljane i par lokalaca, niko nas nije organizovao, niti izdavao ikakva naređenja.

Šta se dešavalo u Makišu?

Vlada: Tamo nije bilo ni vreća, ni peska. Sve je već bilo završeno. Uputili smo se, mislim da je bila ponoć, ka Ostružnici, ali nas je saobraćajna policijska patrola vratila odatle, rekavši da imaju dovoljno ljudstva.

Vladimir: Policijske patrole koje su tu bile, videle su da smo spremni i voljni da radimo. Policajci su pozvali nekoliko brojeva, raspitujući se treba li još dobrovoljaca. Na kraju je ljudstva imalo više nego dovoljno, a mi smo ostavili svoj broj telefona, kako bi nas kontaktirali ukoliko pomoć zatreba. Odlučili smo da ostatak noći provedemo u Beogradu.

Vlada: Mi smo ipak krenuli za Obrenovac, međutim, policija više nije dopuštala da se priđe Obrenovcu, te je tako vratila i nas, kao i ostale ljude koji su u tom trenutku hteli da se upute tamo. Ljudstva je bilo više nego dovoljno, ali je koordinacija službi bila loša.

Da li je Umka bila potopljena? Je li voda probila nasip?

Vlada: Nije. Kad smo se vraćali iz Beograda, eto, barem nam je to bilo posebno milo i toplo oko srca da nasipi koje smo mi pravili sa svim tim ljudima su izdržali. Umka se odbranila!

Raša: Još na povratku u Mitrovicu, dobili smo informaciju da je nasip u Makišu probijen. A Umka je u tom potezu Ostružnica-Makiš-Umka-Barič. Ispalo je da je talas poplave zaobišao samo Umku i bio je odličan osećaj znati da smo uspeli nešto da uradimo. Nasip u Umci nije popustio i nadam se da im nikada više neće zatrebati oni džakovi koje smo mi napunili peskom.

Kakav vam je bio povratak? Je li vam bilo žao sto ste se vratili?

Raša: Povratak je bio nikakav. Hteli smo da uradimo još nešto, ali je more dobrovoljaca bilo svuda.

Vladimir: Vratili smo se u nedelju, a ponedeljak u Mitrovici je bio nikakav. U prvim danima prošle nedelje, bilo nam je posebno žao što nismo ostali još. Svi smo pod nekim utiskom da smo mogli još nešto da učinimo.

Kakav je vaš lični utisak, sada kada je taj udarni talas prošao?

Vlada: Tuga, čemer i jad, najkraće rečeno. Razočaran sam državnim službama. Narodu svaka čast. Sve što je urađeno, urađeno je samoinicijativno i urađeno je zahvaljujući organizaciji građana Umke. Zahvaljujem se građanima Umke. Bili su heroji!

Vladimir: Bila je vanredna situacija. Nisu ni mogli da se snađu bolje. Ko je očekivao da se ovako nešto desi?! Opet kažem, podsetilo me je na našu evakuaciju iz Prištine ’99.

Raša: Strašno. Mene je sve vratilo na našu nesreću ovde, na nesreću i naroda izbeglog iz Hrvatske. Izgleda da je naš krst da svako malo gubimo svoje domove.

Vojkan: Mogu samo da poručim da smo svim srcem uz sve ljude koji su stradali u ovim poplavama. Narod je ovde na nogama još od 16. i pomaže koliko može. Tu smo za šta god da zatreba. I ovo će proći, a mi ćemo iz ovog izaći jači i mudriji.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.