Kosovski Srbi se samoorganizuju samo kad shvate da ih srpska država napušta

Zajednica srpskih opština (ZSO) nije revolucionarna ideja, već najnovija inkarnacija do sada jedine dokazne metode srpskog opstanka na Kosovu i Metohiji: naše sposobnosti samoorganizacije. Srbi na KiM se ovoj metodi uvek okreću u trenutku kada shvate da ih one institucije, koje su ih do juče hranile, iznenada napuštaju. 

Nakon povlačenja srpskih institucija sile koje je Milošević 1999. sproveo sa okrutnom efikasnošću i hirurškom brzinom, mi, Srbi na Kosovu, brojčano oslabljeni stravičnim pogromom, samoorganizovali smo se kroz Srpsko nacionalno veće Kosova i Metohije. U svojoj izvornoj formi, SNV KiM bio je jedna vrsta neformalne ad-hoc ‘skupštine’ preostalih Srba na KiM. Ipak, ta naša ad-hoc institucija, iako bez izbornog legitimiteta, postala je jedna vrsta de facto vlade kosovskih Srba. Aktivnost SNV KiM, redovno koordinisana i vođena ekspertskim savetima mnogih prominentnih Srba, uspela je da u krucijalnim trenucima odbrani interese naše zajednice na Kosovu.

Danas, nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, srpske institucije (ovaj put civilne), u drugi mah napuštaju srpsku zajednicu na KiM. U jednoj naizgled blažoj reprizi institucionalnog vakuuma 1999, institucije države Srbije (i to one mnogo značajnije za naš praktičan dnevni opstanak) polako gase svoje prisustvo na Kosovu. Taj proces postavlja težak izazov našoj zajednici: kako zameniti institucije naše države nekom novom formom srpske institucionalne samoorganizacije na Kosovu?

Ni međunarodna zajednica, a ni albansko liderstvo u Prištini ne mogu osporiti činjenicu da je u proteklih 15 godina Beograd bio taj koji je novcem svojih poreskih obveznika ‘plaćao’ kosovsku multietničnost. Da srpskih civilnih institucija, tih tzv. ‘paralelnih’ institucija – na Kosovu nije bilo, opstanak naše zajednice jednostavno ne bi bio moguć. Moraću da budem ironična i reći da na ‘žalost’ srpskih poreskih obveznika, ukoliko Srbija želi sačuvati značajniji uticaj na KiM i sprečiti našu masovnu seobu, ona mora ostati ta koja će na neki način čuvati socijalni mir srpske zajednice na KiM. Ukoliko Briselski sporazum zaista nije potpisan kao akt ‘amputacije’, već rešavanja pitanja Kosova, Beogradu tek predstoji rad na formulaciji pravih institucionalnih odgovora na ovo pitanje. 

Kosovske institucije nikada nisu imale ni kapaciteta, a ni spremnosti da absorbuju srpsku radnu snagu na Kosovu. Poslednjih dana vidimo da te institucije nemaju snagu da absorbuju ni potrebe sopstvene dominantne etničke zajednice. Slabost kosovskih institucija dnevno se demonstrira kroz dramatičan masovan egzodus Albanaca sa Kosova ka zemljama zapadne Evrope. Pitanje se, stoga, samo postavlja: gde će srpski radnik na Kosovu sutra raditi i svojim radom izdržavati svoju porodicu? Priština nastavlja da insistira na tome da se i srpska zajednica na KiM pridruži beznađu hiljada kosovskih Albanaca koji žive ispod granice siromaštva. Ona kaže da joj smeta ukoliko Beograd nastavi da plaća plate kosovskim Srbima, kao da ti Srbi i imaju neku drugu opciju. Ako i dominantna etnička zajednica na Kosovu masovno beži od institucija koje bi joj trebalo garantovati normalnu egzistanciju, da li iko može verovati da će kosovski Srbi, politički marginalizovani i dnevno diskriminisani, dugo opstati u današnjem Kosovu bez direktne podrške Beograda? 

ZSO, stoga, predstavlja dvostruku šansu za Beograd. Na jednoj strani, Beograd se kroz jaku implementaciju ZSO-a još jednom može predstaviti kao promoter regionalne socio-ekonomske stabilnosti i multietničnosti. Sa druge strane, uspešan ZSO bi potencijalno mogao biti link između ekonomski obespravljenog albanskog stanovništva na Kosovu i ideje evropskog prosperiteta i progresa, koje Beograd redovno i tako spremno promoviše. Uspešan ZSO mogao bi biti model i primer albanskim liderima na Kosovu: naročito ako ta naša buduća zajednica bude radila na aktivaciji sektora male i srednje privrede na KiM i bude ohrabrila ekonomsku samoodrživost naše zajednice.

ZSO, iako najavljen kao supra-organizacija političkog karaktera, za nas na KiM, pre svega, biće jedan novi poslodavac. Beograd, koji se svojim potpisom na Briselski sporazum obavezao na implementaciju ZSO-a, stoga, mora ovom procesu da pristupi sa punom odgovornošću. Povlačenje srpskih civilnih institucija sa KiM će neosporno biti budžetska ušteda za ekonomski slabu Srbiju. Ipak, Beograd mora biti iznova spreman na izdvajanje značajnih finasijskih sredstava za osiguranje opstanka svojih građana na KiM. Funkcionalna i u potpunosti implementirana ZSO će, osim kosovske multietničnosti, čuvati i socijalni mir naše zajednice. 

Institucionalna rešenja za srpsku zajednicu na KiM uvek su nastajala neplanirano i iz nužde. Tako su i naše današnje opštine sa srpskom većinom u prvi mah nastale kao tzv. lokalne kancelarije. Te kancelarije su polako prerasle u celine sa većim administrativnim ingerencijama. U sličnom duhu, ZSO danas nastaje kao neophodnost za naš opstanak, proistekla iz realne nužde. Inicijalno zamišljena kao “krovna organizacija” većinski-srpskih opština na KiM, ZSO će morati da bude i nešto još više. U post-Briselskom periodu tranzicije, ZSO mora  odgovorno da ispuni vakuum koji će neminovno nastati predstojećim konačnim povlačenjem preostalih srpskih institucija sa KiM. U prvi mah, ona će morati biti garant socijalne sigurnosti naše zajednice: improvizovan sistem koji će ublažiti naš formalan dublji ‘pad’ u kosovsku realnost. U kasnijem stadijumu, ZSO će morati da preraste u generator naše ekonomske i kulturne održivosti. Za razliku od onog institucionalnog vakuuma 1999. godine, koji nas je koštao mnogih života i seoba, ovaj koji nam predstoji – nas ne sme tako skupo koštati. Današnji Beograd, međunarodna zajednica i albansko liderstvo nam ovaj put duguju bar toliko odgovornosti.

Prof. Dr Rada Trajković
Evropski pokret Srba na KiM

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.