Lični stav/Piše: Darko Dimitrijević, urednik Radio Goraždevca
Sudeći premu svemu onome što se u poslednje vreme dešava na severu Kosova, onome što običan čovek proživljava i trpi, jeste vrsta haosa u kojoj se pod izgovorom uspostavljanja demokratije koju sprovode Priština i Beograd, tom običnom čoveku dešava „Proces“ u kojem je unapred nedužan osuđen na trpljenje i diskriminaciju sa svih strana.
Franc Kafka je u svom čuvenom istoimenom romanu opisao otuđeni svet koji čitaocu nakon svake pročitane stranice deluje sve normalnije i prihvatljivije. Bez obzira na to što Briselski dijalog Beograda i Prištine ima za cilj da poboljša život običnog čoveka, uvek je taj običan čovek doživljavao „Proces“, osuđen na neke prisilne odluke umesto na prosperitet. Dolaskom Aljbina Kurtija na vlast u Prištini, Briselski dijalog je nakon deset godina, uspeo da Srbima sa Kosova naslika sličnu realnost; istu onakvu kakvu je Kafka uspeo da nadene svom glavnom junaku Jozefu.
Srpski narod na Kosovu i Metohiji se zahvaljujući raznim procesima i sistemima nejednakih šansi, diskriminacije i poniženja otuđio sam od sebe. Narodu se sudi sa obe strane nametanjem rešenja i političkih predstavnika. S tim što je u ovom našem kosovskom „Procesu“, za razliku od Kafkinog, epilog jasan. Narod je jedini gubitnik.
Sa jedne strane Kurti svakodnevno unapred osuđuje čitav narod na severu Kosova i pokušava da nametne rešenja pod izgovorom vladavine prava i demokratije, bez obzira na to što takve vrednosti ne idu uz oružje i nametanje političke volje. Kurti na Severu to radi baš onako kako je to Milošević radio u većinski albanskim mestima tokom devedesetih. Isto onako kako se u Kafkinom romanu nekakva krivica nameće Jozefu.
Sa druge strane, narod je osuđen od strane vlasti u Beogradu na ljude iz Srpske liste, koji slepo slušaju beogradsku vlast i Vučića, iako se često na spektakularnim sastancima predstavlja kao da on sluša njih.
Srbi na Severu Kosova su osuđeni na nekakvu masu sa kapuljačama i kriminogenim načinima borbe, koja sprečava čak i novinare da rade svoj posao. Ovakva borba za prava i pravdu je unapred izgubljena bitka.
Ako se borite za svoja prava, šta će vam kapuljače i maske? Potrebna vam je uzdignuta glava i čist obraz! Na žalost, imam utisak da mnogo mladih nosi te maske iz straha da će zbog samog prisustva biti uhapšeni.
Represiji kakvu Kurti pokušava da uspostavi na Severu se suprotstavlja jedino čista obraza i otkrivena lica a ne sa kapuljačama i ostalim kriminalnim metodama.
Režim u Beogradu nikada suštinski nije zanimalo mišljenje Srba sa Kosova i Metohije. Poslednjih 30 godina, izuzev Olivera Ivanovića, svim političarima je to mišljenje nametano iz Beograda, funkcionerima koji su uvek „bolje znali šta nama treba“, od nas samih.
Vlast neće i ne želi da prihvati činjenicu da se vrednosti i naše nasleđe na Kosovu i Metohiji ne brani putem daljinskog upravljača iz Beograda, nego se brani postojanjem i prisustvom u svakom mestu, od Leška na Severu, do Štrpca na jugu i od Goraždevca na zapadu, do Pasjana na istoku. Ljude, koji žive u ovim, ali i svim ostalim većinski srpskim mestima, sve ovo vreme niko nizašta nije pitao, već samo nametao mišljenje.
Tokom poslednje decenije vladavine SNS-a i Srpske Liste, nametanje mišljenja je bilo na istorijskom maksimumu. To je dovelo do veoma loših međuljudskih odnosa i sukoba unutar srpske zajednice. Među braćom, rodbinom, kolegama sa posla i u svim segmentima društva postala je realnost u poslednjih deset godina.
U poslednjih 10 godina ugušena je svaka kritička misao, zamrla je intelektualna elita, zaćutali su doktori, profesori fakulteta i srednjih škola. Zaćutali su svi koji bi trebalo da prvi podignu glas onda kada su osnovna načela sistema jednog društva narušena. Umesto da ta načela grade, nastavljeno je njihovo obesmišljavanje i narušavanje ugleda nekada prestižnih institucija. Zanemeli su profesori Prištinskog univerziteta u Kosovskoj Mitrovici, lekari, istaknuti kulturni radnici.
Krivica Srba, baš kao i u Kafkinom „Procesu“, počiva u činjenici postojanja. Srpsko postojanje i bogato kulturno-istorijsko nasleđe smeta Kurtiju koji svakim primerom pokazuje da ne želi srpsku zajednicu unutar svog sistema. Kontinuirano se sudi u raznim procesima. Mnogi sudski procesi u Prištini iskonstruisani su i etnički motivisani, često sa neskrivenim motivima.
Sa druge strane Srbi na Kosovu smetaju i Vučiću koji nije navikao da se za narod bori svim političkim sredstvima. Kosovskim Srbima je davao lažnu nadu da će ih braniti „batinom“, podizao borbenu gotovost vojske, slao razne grupe sa kapuljačama, njegovi ljudi su postavljali pa uklanjali barikade i uvek je običan narod zbog toga stradao. Stiče se utisak da je u ovom poslednjem „Procesu“, u režiji Aljbina Kurtija i Srpske liste, narod na Severu Kosova unapred osuđen.
Mlaka i gotovo nikakva reakcija međunarodne zajednice je takođe doprinela da građani žive ovakvu realnost. Njihova pasivnost u „Procesu“, kao i nagrađivanje političkih elita na Balkanu, koje imaju deformisan sistem vrednosti, u mnogome je doprinela narušenim međuljudskim odnosima na Kosovu a i šire.
Dokle god nam politički sud sa obe strane samo došaptava a optuženi se u tim procesima bez reči povinuju, bez normalnog sistema vrednosti, bez radikalnih želja i ideja, bez praznog nacionalizma, imaćemo nepravdu i „Procese“, koji će protiv naroda trajati.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
