Piše: Saša Janković
Dragi Iljire,
Dosta vremena je prošlo od mog poslednjeg javljanja, najviše zbog toga što sam tražio povod da pišem o nečemu lepom i dobrom, a te prilike su u našoj „neprekidnoj nenormalnosti“ retke.
Uživao sam čitajući Vaše prethodno pismo. Slažem se s Vama, itekako, da i Zapad upada u krizu. Svakojaku: krizu političke vizije i vrednosti, krizu principijelnosti, krizu legitimiteta institucija vlasti, krizu efikasnosti, da ne pominjem klasične oblike kriza – bezbednosnu i ekonomsku.
Imao sam pre 5-10 godina običaj da svojim zapadnim prijateljima provokativno kažem da je Srbija za njihove zemlje – avangardna, u smislu da će se u njihovim državama i društvima tek rasprostranjivati pojave koje su u Srbiji tada već vidno uzimale maha, a oni privlačnost njihovog zla potcenjivali. Nije mi drago što se to obistinilo i što je danas uzore teško naći. Naša posrnula društva lakše bi se uspravila da imaju čvrst oslonac u stabilnim i funkcionalnim demokratijama sveta, ali moramo se izdići i sami ako budemo morali.
I tu stižemo do povoda koji mi je pružio šansu da Vam ponovo pišem sa, najzad, realnim optimizmom: studentske demonstracije širom Srbije!
U mraku koji smo počeli da prihvatamo kao našu neminovnost i sudbinu, iz neočekivanog pravca zasijalo je jarko svetlo. Skeptičan kakav sam nažalost postao da se ne bih iznova i iznova bolno razočaravao, isprva sam mislio da je to iskra koja će bljesnuti i zgasnuti samo da bolnije istakne tminu oko sebe. Ali ne, sada je već potpuno jasno da su naša deca, ti mladi ljudi, svetlost koja ostaje! Mudrošću, istrajnošću, jednostavnošću i gotovo nadčovečanskom superiornošću potpuno su se izdigli iznad mesta i vremena, i svojom vrlinom probudili ono najbolje u nama!
U Beogradu 22. decembra, veličanstveni skup studenata (prvi put koristim tu reč, izlizanu do prezira, ali sada mi se nameće kao jedini dostojan izraz) osvetlio je celu Srbiju, a koliko čujem i naš region, odavno željan svetlosti! Stojeći na obodu s prijateljima u znak podrške, osetio sam da je Slavija – to oko Beograda – onih 15 (+1 zbog nevine žrtve u Zagrebu) minuta nadrealne tišine bila centar ne Srbije, ne Balkana, ne Evrope i sveta, već celog dobrog univerzuma!
Jako nam treba to dobro. Treba da se fokusiramo na njega, umesto što nam se reči, misli, životi vrte oko loših protagonista i loše politike, čineći ih centrima naših života i nehotično ih osnažujući. Zbog toga ni jednom rečju ne pominjem sve zle stvari koje su se, od kada smo se prošli put „čuli“, desile na Kosovu i u (celoj) Srbiji, a nije da ih nije bilo i nije da su male. Registrujem ih, ali ih ne objašnjavam, pa čak ni verbalno osuđujem.
Jer želim da se obnavljam i snažim osećajući ponos, a ne stid. Želim osmeh pobede na licima dobrih ljudi. Treba mi osećaj smisla i stvaranja, a ne besmisla i daljeg razaranja svega oko sebe. Zato s energijom koja je napojena svetlošću kojom su nas mladi obasjali, radim sve što mogu da Srbija i nadam se ceo region – kao što smo bili prethodnica opštem posrnuću – postanu izvor inspiracije za nalaženje puta iz bespuća u koje su se zapetljali Evropa i svet. Samo velike ideje i ciljevi daju nam moć!
Najsrdačnije Vas pozdravljam iz svetlom okupanog Beograda!
Saša
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
