„Pisma bliskom neprijatelju“

Piše: Saša Janković

Poštovani g. Deda,

Hvala što ste prihvatili ovu prepisku. Za razliku od drugih naroda iz regiona, nemam dobrog poznanika, a kamoli prijatelja među Albancima sa Kosova i zbog toga se osećam osiromašeno. Naravno, ne očekujem da ćemo ovako postati prijatelji, ali se nadam se da će mi Vaša pisma i gledišta pomoći da bolje razumem i još više volim naš Balkan. Jer ja sam Srbin, ali i Balkanac, iako na formularima za vizu takve ponude u padajućem meniju nema. Ko god je putovao svetom, bio na nekom velikom međunarodnom skupu, zna kako se tamo negde na kraju prijema, večere, koncerta… okupimo i počnemo „naše“ teme na nekom „našem“ jeziku dok nas ostali pomalo začuđeno gledaju i strepe od incidenta kad god neko digne glas, tek ništa ne shvatajući kada se prolomi smeh…

Predloženo mi je da osmislimo naziv za našu prepisku. Moj predlog je – „Pisma bliskom neprijatelju“. Dozvolite mi da objasnim:

Shvatio sam da su naša pisma zamišljena kao javni dijalog ljudi iz dva naroda koja su već dugo u sukobu, ali i dijalog dva „pristojna intelektualca“. Od nas se očigledno očekuje politička korektnost. Samo, ja već odavno zazirem od nje. Sve ređe se koristi da bi se nešto bitno, a osetljivo reklo na uviđavan način, a sve češće upravo da se ništa bitno ne bi reklo.

Zato ja mogućnost da ova prepiska stvarno zavredi nazirem samo ako je lišimo „političke korektnosti“ i njenih privezaka – „tolerancije“, „kompromisa“ i slične frazeologije. Proveli smo decenije simulirajući napredak sa njima, sve idući korak napred, dva koraka nazad.

Recimo, tolerancija koja se promoviše kao cilj, zapravo znači trpljenje, podnošenje. Pitam se kako smo došli do toga da Srbi i Albanci treba da se zadovolje time da jedni druge „trpe“. Da sami sebe smatramo za dva zla čiji je najviši domet da se međusobno podnose? Kažem „zla“, jer tolerisati se može samo nešto što je loše – dobro nikad niko nije „trpeo“, dobro se ne trpi, već želi i prihvata. O toleranciji se ovde decenijama pišu projekti i na nju troši novac. Pozivaju na toleranciju neki iskreni ljudi, ali i baš svi foliranti kada hoće da se (lažno) predstave evropski i svetski.

Ja imam mnogo veća očekivanja od nas i od našeg života na Balkanu. I verujem da posebno javni poslenici moraju da imaju visoke ciljeve, da ljudima treba da ponude nešto veliko, dostojno njihovih snova o boljem životu.

Otkud onda predlog za „pisma bliskom neprijatelju“? Naizgled politički nekorektnim, a u stvari iskrenim i jasnim jezikom želim da kažem, konstatujem, da su Vaša i moja nacija danas neprijatelji, da je to istorijski uslovljeno i da će to, sudeći po svemu, biti tako još neko vreme. Ali nadam se ne zauvek. Ako se za današnje, objektivno suprotstavljene, ciljeve budemo borili tako da nam ta borba ne poružni lica i otruje život; ubije još braće, očeva, majki, dece, imaćemo šanse da jednom u budućnosti prestanemo da budemo ograničeni i definisani kao dva zla na istom prostoru koja se, uz najveći trud, ne tuku već trpe, tolerišu.

A onda, tamo negde u budućnosti, iskreno pomirenje, nacionalna saradnja i prijateljstvo Albanaca i Srba bili bi moćna stvar, velik cilj, dobro vredno svake današnje žrtve i truda.

Da zaključim ovaj predlog za našu diskusiju: ako sada imamo suprostavljene nacionalne interese (mi teritorijalni integritet, vi državotvornost), šta mislite možemo li da kroz ovaj sukob prođemo bez daljeg zagađivanja odnosa? Kao suparnici koji se ne mrze i degradiraju, već u borbi poštuju? Pristojni, bliski neprijatelji? I da tako damo šansu narednim generacijama da, u nekim drugim okolnostima, prerastu u nacije koje sarađuju, jačaju ne na uštrb jedna druge, dopunjuju se i štite, pa da se jednom stavi tačka na balkansku paradigmu bureta baruta?

Voleo bih da čujem šta Vi mislite o tome.

Saša Janković

„Kompas“ – novi dijalog na portalu KoSSev, Iljir Deda i Saša Janković