Kosovo nije smelo da bude cena Vučićevog opstanka

Piše: Darko Dimitrijević

Dok na društvenim mrežama i ulicama još uvek traje euforija zbog izborne pobede Studentske liste na parlamentarnim izborima u Srbiji i političkog poraza Aleksandra Vučića, SNS-a, SPS-a i dela opozicije, za Srbe na Kosovu tek počinje najvažnije pitanje: šta će se zaista promeniti? I da li će se promeniti išta?

Pad jedne vlasti nije automatski i pad sistema koji je ta vlast godinama gradila. Naročito ne na Kosovu, gde je Beograd uspostavio političku kontrolu nad gotovo svim segmentima života srpske zajednice, od institucija i zapošljavanja do dela medija i svakodnevnog preživljavanja.

Ako nova vlast u Srbiji želi da pokaže da je zaista drugačija, Kosovo ne može da bude fusnota u njenom programu, niti još jedna tema koju će se setiti pred sledeće izbore. Mora da bude jedno od prvih mesta na kojem će dokazati da se država može voditi u interesu građana, a ne u interesu partijskih rukovodstava.

Prvo, ubistvo Olivera Ivanovića mora konačno da dobije odgovore koje njegova porodica, prijatelji i javnost godinama čekaju. Ko je organizovao ubistvo? Ko su nalogodavci? Ko je znao šta se sprema? Da li je bilo propusta, opstrukcija ili zaštite ljudi koji su morali biti predmet istrage? Niko ne sme biti unapred proglašen krivim, ali niko ne sme biti ni zaštićen političkom funkcijom, vezama ili partijskom pripadnošću.

Drugo, vreme je da se ispita poreklo imovine funkcionera Srpske liste i ljudi koji su godinama upravljali političkim životom Srba na Kosovu uz podršku Beograda. Ako su pojedinci u vreme opšte nesigurnosti, iseljavanja i ekonomskog propadanja sticali značajnu imovinu, javnost ima pravo da pita kako su je stekli. Potrebne su nezavisne finansijske istrage, provera sukoba interesa i procesuiranje svakog za koga se utvrdi da je prekršio zakon.

Nije dovoljno da se promeni ime stranke, zamene direktori ili uklone pojedini ljudi sa funkcija. Ako je sistem funkcionisao tako što su lojalnost partiji i poslušnost centru moći bili važniji od interesa građana, onda se mora promeniti sam sistem.

Posebno pitanje je odgovornost direktora javnih institucija koji su godinama ćutali, čak i onda kada su bili svesni da se odluke donose na štetu ljudi koje su morali da zastupaju. Mnogi od njih nisu smeli ni da pisnu, jer su svoje funkcije dugovali partijskim strukturama, a ne poverenju građana i profesionalnim rezultatima. Ćutanje je postalo uslov opstanka na položaju, dok su javne institucije u srpskom sistemu sve više pretvarane u produženu ruku stranačkih interesa.

Treće, Kancelarija za Kosovo i Metohiju ne sme ostati nedodirljiva institucija samo zato što u svom nazivu ima Kosovo i Metohiju. Njena uloga, način trošenja novca, izbor kadrova i rezultati moraju biti predmet ozbiljne, nezavisne kontrole. Tragičana je činjenica da je ona služila pre svega za političko disciplinovanje Srba i održavanje partijskog uticaja, odgovorni moraju snositi posledice.

Umesto Kancelarije, potrebno je formirati novu, profesionalnu i transparentnu instituciju za pomoć srpskom narodu na Kosovu, ali neće biti partijski servis nijedne vlasti. Njena svrha mora biti da štiti prava ljudi, pruža pravnu, socijalnu i ekonomsku pomoć, podržava obrazovanje, zdravstvo, kulturu i opstanak srpskih sredina, kao i da javno i redovno polaže račune o svakom utrošenom dinaru.

Srpskom narodu na Kosovu potrebna je institucija koja će mu pomagati, a ne institucija od koje će zazirati zbog ucena. Potrebni su transparentni konkursi, dostupna pravna i socijalna pomoć, podrška lokalnim sredinama i javno dostupni podaci o tome gde odlazi novac namenjen Srbima. Ako postojeći model to ne može da obezbedi, mora biti zamenjen drugačijim, odgovornijim i profesionalnijim sistemom.

Četvrto, mora se otvoriti pitanje medijskog sistema koji je finansiranjem i političkim uticajem godinama oblikovao informativni prostor na srpskom jeziku na Kosovu, hvaleći samo vlast bez kritike i prostora za one koji vlast kritikuju.

Hibridni portal Vučićeve vlasti Kosovo onlajn i drugi mediji koji su imali značajnu institucionalnu ili političku podršku moraju biti predmet javne rasprave o transparentnosti finansiranja, uređivačkoj nezavisnosti i odnosu prema lokalnim redakcijama.

Nije problem u tome što postoji još jedan medij. Problem nastaje kada se javni novac, medijski konkursi i politički uticaj koriste tako da se privileguju podobni, dok lokalne redakcije koje godinama izveštavaju iz srpskih sredina ostaju bez stabilnih uslova za rad. Oni su često jedini koji su prisutni kada se zatvori škola, kada porodica ostane bez pomoći, kada neko bude priveden ili kada se u nekom selu pojavi problem za koji niko u velikim centrima moći ne želi da čuje.

Ali, možda je najvažnije pitanje ono koje se tiče samih Srba na Kosovu.

Kako je moguće da su ljudi koji su godinama osećali posledice političkih odluka Beograda na kraju velikom većinom podržavali upravo one koji su te odluke donosili? Dok je studentska lista, prema preliminarnim podacima koji su izneti tokom izborne noći, na Kosovu osvojila manje od 20 odsto glasova, vlast koja je godinama upravljala odnosima Beograda i Srba na Kosovu zadržala je snažnu podršku.

To nije razlog da se građani vređaju ili proglašavaju krivima. Naprotiv, to je razlog da se postavi mnogo ozbiljnije pitanje: u kakvim okolnostima ljudi donose političke odluke kada im posao, plata, socijalna pomoć ili budućnost porodice zavise od sistema čiji predstavnici od njih očekuju političku lojalnost?

Kada direktor institucije istovremeno postane politički autoritet, kada se zapošljavanje doživljava kao nagrada za poslušnost, a drugačije mišljenje kao rizik za egzistenciju, sloboda izbora ne nestaje formalno, ali postaje mnogo teža u praksi.

Godinama je kosovskim Srbima prodavana priča o nacionalnim interesima, dok su im se prostor za samostalno odlučivanje i mogućnost da politički misle drugačije sužavali. Od njih se očekivala bezuslovna lojalnost, a zauzvrat su dobijali obećanja, saopštenja, konferencije za medije i političke parole. U međuvremenu, mnogi su odlazili, institucije su se praznile, a strah je postajao sastavni deo svakodnevice.

Najveća politička tragedija nije samo u tome što su ljudi poverovali obećanjima. Tragedija je u tome što su mnogi dovedeni u položaj da biraju između političkog dostojanstva i sopstvene egzistencije. To je sistem koji ne proizvodi slobodne građane, već zavisne birače.

Zato nova vlast u Beogradu ne sme da se zadovolji promenom imena na vratima kancelarija. Mora da raskine sa praksom u kojoj se Kosovo koristi kao politički resurs, a Srbi koji tamo žive kao glasačka mašina. Ne sme da nastavi istu politiku sa novim ljudima, novim sloganima i drugačijim saopštenjima.

Ako je pobeda studentske liste zaista pobeda protiv straha i političke samovolje, onda će se njena vrednost meriti i po tome da li će Srbi na Kosovu konačno moći da glasaju, govore, rade i žive bez osećaja da za svaku odluku moraju da traže dozvolu partijskog centra.

I još nešto: ne smeju se ponoviti greške prethodnih vlasti koje su Kosovo posmatrale kao temu za političku trgovinu, a ne kao prostor na kojem žive ljudi. Srbi na Kosovu nisu ničija svojina. Nisu dužni da budu zahvalni za novac koji im pripada kroz zakonsku i institucionalnu podršku. Nisu dužni da ćute zato što se neko predstavlja kao njihov zaštitnik.

Oni imaju pravo da pitaju gde je novac, ko donosi odluke, ko je odgovoran za političke poraze i ko je profitirao dok je zajednica slabila. Imaju pravo da traže odgovornost i da odbiju da budu taoci bilo koje stranke.

Zato je prva obaveza nove vlasti da otvori sve dosijee koji se mogu zakonito otvoriti, proveri sve sumnje koje se mogu dokazati i obezbedi da institucije rade u interesu građana. Bez selektivne pravde, bez revanšizma i bez nedodirljivih.

Jer ako se posle svega promeni samo vlast u Beogradu, a na Kosovu ostanu isti mehanizmi kontrole, isti strah, ista politička zavisnost i isti ljudi koji građane tretiraju kao svoju imovinu, onda se nije dogodila suštinska promena.

Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.