Kosovo je Evropa!

Ova kolumna bi trebalo, po rečima uredništva, to jest portala “Kossev“, da bude moja zadnja u ovoj debati, u kojoj već godinu dana, iz nedelje u nedelju, sa mojim uvaženim sagovornikom, pričamo o albansko-srpskim odnosima u prošlosti, u sadašnjosti, a ponekad i o budućnosti tih odnosa.

Verovatno ste primetili da moj sagovornik insistira u svakoj svojoj besedi da mi zapravo govorimo samo o Kosovu, isključujući time iz debate Srbiju i Srbe uopšte, a time i srpsko pitanje na Balkanu kao nebitno za našu debatu. Ja mislim da je to zapravo suštinsko pitanje. Suštinsko je srpsko i albansko pitanje na Balkanu. Ako među nama bude sukoba, i ne bude dobre volje, neće se u ovim prostorima ništa graditi, nego samo razgraditi, biće samo destrukcije.

Ako srpski intelektualci, to jest neki ideolozi tvrde „Kosovo je srce Srbije“, oni onda opravdavaju sve. Kako ja shvatam mog sagovornika, on pravo srpske manjine na status vidi kao da ona proizlazi iz prošlosti zbog kulturnog nasledja i zbog ideje koju on plasira, a teško da se mogu naći dokazi za to osim ideoloških naravno, a to je da su Srbi ovde bili većina u srednjem veku, ali da su, za vreme Osmanske imperije opet postali manjina. Time u neku ruku pokušava opravdavati i sva novija etnička čišćenja koje su srpske države preduzimale da bi Srbi opet postali većina.

On i ne pokušava da objasni kako su Srbi kao došljaci na Balkanu, za dva tri veka postali većina i gde su nestali oni koji su tu pre njih živeli. 

Po svim dosadašnjim saznanjima, ni surovost srednjovekovne države, ni projekat Dušanove imperije da ih sve konvertuje u „pravoverje“, nije uspeo da to učini. I oni koji su nasilno prihvatili pravoverje, odmah su prihvatili i islam, čim je to postalo novo „pravoverje“.

Ja, zbog toga što istorija nije moja osnovna profesija, nisam dublje ušao u temu, samo sam postavio par pitanja koja je, po toj logici, teško zaobići – kakva prava imaju recimo Mongolci, koji su nekada osvajali do Rima? Kakva prava imaju Italijani? Kakva prava imaju današnji Turci? Kakva prava imaju današnji Grci? Složićete se, da nemaju nikakva prava koja proizlaze iz prošlosti, jer moderne države, pa i nacije su osnovane i funkcionišu na sasvim drugačijim osnovama. Sem u autoritarnim državama i teokratijama, svugde se pravo gradi na osnovu slobodno izražene volje građanina, koji bira svoje predstavnike, i oni donose zakone.

Pitao sam mog uvaženog kolegu kome, takođe, pripada „Aja Sofija“, kome pripadaju dzamije po Srbiji, ili katoličke crkve po Balkanu?

Ja nikad nisam osporio to da te crkve i manastiri pripadaju onima koji ih koriste, pa zar će pripasti Muslimanima ili Katolicima? Neće sigurno, ali to pravo treba pripasti organizacijama koje su registrovane uredno po kosovskim zakonima i koje obavljaju svoje verske aktivnosti. Tako, te crkve i manastiri predstavljaju kulturno nasleđe Kosova, ali i srpskog naroda. Pa i Srbi sa Kosova su deo identiteta nove države. Kosovske institucije su dužne da ih čuvaju, kao sto su dužne i da omoguće da ih vernici i verske organizacije koriste u okviru, njihovih ustavom, zagarantovanih prava i sloboda“.

Ja sam Vam pričao i o etničkim čišćenjima koje su srpske države u kontinuitetu preduzimale da bi promenile etničku strukturu u korist Srba, počevši od teritorija severno od grada Niša, pa Sandžaka, što je ujedno i “kulturno” i istorijsko sećanje i nasleđe moje porodice, koja potiče baš iz jednog, običnog, ali lepog seoceta blizu Niša, kao potiču i na hiljade albanskih porodica iz tih krajeva. To se događalo, u XIX veku i to je puno lakše dokazati, samo treba 'kopati' po srpskim arhivama. Ni na kraj pameti mi nije da danas, skoro dvesta godina kasnije, pokrenem pitanje povratka na svoja ognjišta tamo, niti postaviti pravno-imovinske zahteve, iako postoje tapije još iz turskog doba i – da kažem, možda dođe vreme kada će zatrebati. Na Kosovu, i dvesta godina kasnije, očuvana je podela na “domaće” i “došljake” to jest muhadhire-izbeglice iz Srbije, a moja je porodica jedna od hiljade njih, to jest došljaka.

Toliko o prošlosti, od mene, sa svešću da uvek ostaje nešto nedorečeno, ali da ce čitalac naše buduće, zajedničke knjige koju smo napisali moj uvaženi kolega i ja, ovom debatom, pronaći manje-više, dva stanovišta za isti 'problem' koji se ne mogu svesti pod sasvim suprotne. A, sad bih voleo da i o novijim temama rezimiram.

Ja se nisam složio sa Vama oko suđenja gospodinu Ivanoviću, iako ne dozvoljavam sebi da ga proglasim krivim pre pravosnažne sudske presude. To nije političko suđenje, čim se radi o osnovanim sumnjama za ratne zločine. Ja sam javno rekao svoje mišljenje da verujem u neutralnost međunarodnog suda, i da se treba suditi svakome, bez obzira na naciju ili položaj, ako ima dokaza da je izvršio ratni zločin.

Slažem se sa Vama da je u Srbiji možda osuđeno puno više Srba za ratne zločine po celoj Jugoslaviji i da u mnogo slučajeva, jedni te isti su odgovorni i za mnoga zlodela na Kosovu, ali ja sam ubeđen da će i kosovsko sudstvo 'odraditi svoje', te rasvetliti i kazniti krivce za svaki pojedinačni zločin, bilo nad Srbima, bilo nad Albancima. 

Ja ne priznajem kategoriju “moji zločinci”, to jest da je đavo samim tim što je moj – beo. Eksplicitno sam naveo da za mene postoje samo zločinci i žrtve za vreme rata i posle, i istražni organi Kosova, pa i Srbije, treba da sarađuju na tom planu, a da se zločincima sudi na osnovu zakona. Za mene su civili građani sveta, nedužni samim tim sto su civili, iako su mogli biti upotrebljeni individualno u funkciji ratnih operacija, to jest – izvršenjuazločina. U tom slučaju, i suđenja treba da budu individualna.

Moj uvaženi sagovornik tvrdi o suđenju u Nišu, što je bilo moje zadnje pitanje: “Ta presuda možda ipak ima smisla, jer ukoliko se ne postigne istorijski dogovor Srba i Albanaca u vezi s Kosovom, država Srbija će imati pravo da se, u izmenjenim geopolitičkim okolnostima, jednog dana vrati na Kosovo i sprovede svoje zakone i sudske presude.“ Oprezan odgovor! Iz ovoga ne proizlazi da se moj uvaženi sagovornik slaže sa time, on samo pokušava da objasni čime su se povodili oni koji su naredili takvo, neobično suđenje.

Po tom pitanju ja mogu samo reći da to nema nikakvog smisla, jer sam povratak države Srbije na Kosovo nema smisla i nema nikakve civilizacijske osnove. Svaki takav pokušaj znači novi rat, u koji bi se opet uvukle sve zainteresovane strane…! Po toj logici obostrano treba suditi svim učesnicima u ratu, što je van svake logike, i Srbija treba da napusti što pre taj put nerazumnosti i sukoba, makar i kao pritisak.

Naravno i da smo razgovarali godinama, verovatno ne bismo uspeli reći sve, jer naša zajednička istorija je takva. Ako se budemo okrenuli budućnosti, imamo šansu u zajedničkim naporima u evropskim integrativnim procesima. Tu bi trebalo da se pomognemo među sobom i u Evropi će i svi Srbi opet živeti bez granica, kao što će i Albanci. To ja vidim kao jedino rešenje za srpsko, ali i za albansko nacionalno pitanje.

Ja se nadam da ćemo u nekoj skoroj prilici, zajedno sa mojim uvaženim sagovornikom, posetiti “staru” Lepaju, kako je mi nazivamo ovde, čisto iz znatiželje, te popričati uz koju čašicu o istorijskim sećanjima, ali i sadašnjosti, za koju se nadam da će do tada biti sasvim prihvatljiva i za Srbe i Albance na Kosovu.

Nismo uspeli da se složimo ni oko reciprociteta. Moj sagovornik ne prihvata da Albanci u Preševskoj dolini trebaju svoju asocijaciju sa sličnim kompetencijama kao što je “Zajednica” na Kosovu. Nadam se da se moj uvaženi sagovornik ne boji da je Srbija slabija država pa da to ne može da podnese, ili pak, da te kompetencije koje se zahtevaju za ASO – nisu prevelike za jednu manjinsku zajednicu?! Ja verujem u načelo reciprociteta i da to načelo treba da važi za sve strane. Nećemo valjda opet točak izmisliti?

Još jedna zadnja po tom pitanju – ne treba se plašiti albanskih knjiga koje teže da očuvaju identitet tih građana na jugu Srbije, kao što se ni mi ne plašimo knjiga koje dolaze iz Beograda, iako ima tu puno stvari koji su više ideologija, politika, nego kultura i nauka, ali je do srpskih intelektualaca i zvaničnika čime će učiti svoju decu.

Na kraju, da ispunim i obavezu, da odgovorim na zadnje pitanje mog uvaženog kolege, o pregovaračkim manirima, i “revanšizmu” kosovske strane u pregovorima za normalizaciju odnosa između Srbije i Kosova. Uvaženi kolega verovatno shvata da je ta isforsirana normalizacija odnosa, popuštanjem srpskoj strani, dovela do velike unutrašnje krize na Kosovu. Ja se nadam da to nije bio cilj srpske politike.

Tako smo sad u situaciji da pričamo i o normalizaciji unutrašnjih odnosa između kosovske pozicije i opozicije i situacija je toliko ozbiljna da se priča i o tome da EZ imenuje svog izaslanika da pomiri vlast i opoziciju na Kosovu.

Ja verujem da te izjave gospođe Tahiri treba shvatiti uglavnom u tom kontekstu – smirivanja situacije, kao što su i neke oštre izjave srpskih zvaničnika u funkciji predizborne kampanje. Sa druge strane, moramo priznati da kosovska diplomatija nema neku tradiciju, te treba još mnogo toga da nauči, što joj i opozicija zamera. Ja mislim da bi bilo pametno da srpska strana reaguje slično kao i crnogorska, koja je rekla da je spremna da preispita sve eventualne propuste, jer je njoj stalo do dobrih odnosa sa svojim susedom. Ja se nadam da je i zvaničnoj Srbiji stalo do normalizacije odnosa sa svojim južnim susedom, Kosovom, te da ćemo putem korigovati sve propuste ili nelogičnosti.

Ne postoje savršeni odnosi, ni savršene države, ali postoje politike koje teže tome, i politike koje tome ne teže. Ja se nadam da smo svojim argumentovanjem doprineli koliko-toliko toj normalizaciji, a emocije će postojati i godinama, decenijama, i možda stoljećima. Kao što ja lično imam nekih emocija kad se pominju mesta gde su nekada moji preci živeli ili kad se priča kako su neki bili nepravedni ili surovi prema njima. Naša je obaveza kao intelektualaca da se založimo da toga više ne bude, ni sa jedne strane.

Na kraju, o naslovu. Kosovo sigurno nije Srbija, kao što nije ni Albanija. Kosovo jeste i biće Evropa. A takvo evropsko Kosovo je i srpsko i albansko, ali ono, u prvom redu, pripada svojim građanima koji treba da dogovorom kuću grade. To bi trebalo biti jedno demokratsko Kosovo u kojoj se nijedna strana ne mora odricati svog identiteta i u kojoj će živeti zajedno, kao građani Evrope. Do tog cilja predstoji nam još mnogo truda, a ja se nadam da ce i Srbi i Albanci raditi na tome, zajedničkim naporima. U prvom redu to bi trebalo da odrade intelektualci.

Da li verujete da je evropsko Kosovo moguće, moj uvaženi kolega?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.