Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog; jučerašnje izdanje)
Piše: Silj Ukšini (Sylë Ukshini)
Pre 121 godinu dogodila se velika nevolja u Mitrovici, koja je zadala velike glavobolje sultanu Abdulu Hamidu, koji je preduzeo sve mere i učinio ustupke ruskom caru samo da smiri situaciju u ovom kosovskom gradu. Ali, iako je sultan uklonio Isu Boletinca iz Mitrovice i osudio na smrt albanskog atentatora na ruskog konzula, situacija je ostala još kritičnija. Međutim, ni osmanski sultan, ni kosovski vilajet ili bilo koja treća strana uključena u ovaj region, nisu mogli da pretpostave da će 120 godina kasnije u Mitrovici i njenoj okolini situacija ostati još „eksplozivnija“ i problematičnija.
Dok organizator/ubica albanskog policajca Republike Kosovo i dalje ostaje zaštićen u Srbiji, EU je preko svog portparola Petera Stana pozvala da most preko reke Ibar, ostane zatvoren kao „rezultat velikog broja teških političkih prilika“.
Ako se uklone datumi i imena protagonista, stvara se utisak da smo još uvek u nevolji proleća 1903. godine, kada se u ovom strateškom albanskom regionu odigrala konfrontaciona diplomatija između evropskih i regionalnih sila, što je vidljivo na osnovu dimenzije koju je pitanje otvaranja ruskog konzulata poprimilo, a potom i kroz stalnu antialbansku propagandnu i antialbansku aktivnost konzula Ščerbina među srpskim pravoslavnim stanovništvom u okolini Mitrovice.
Zahtev za deportaciju Ise Boljetinca i ubistvo ruskog konzula
1903. godina je prekretnica za razvoj događaja u Kosovskom vilajetu. U to vreme u regionu su se desili značajni događaji, kao što je usvajanje Murzstegovog reformskog programa (1903), Ilindanski ustanak, ali je nesumnjivo najpotresniji događaj bio atentat na ruskog konzula u gradu Mitrovici, na severu kosovskog vilajeta odakle su potekle provokacije bandi i srpske države. Ubistvo konzula Ščerbine zaoštrilo je situaciju ne samo u Mitrovici, već i odnose između Otomanskog carstva i Rusije.
U to vreme posebnu težinu imao je severni deo Kosovskog vilajeta, koji je preko Novopazarskog sandžaka stvarao stratešku vezu sa Bosanskim vilajetom, koji je posle Berlinskog kongresa došao pod vojnu kontrolu Austrougarske, slično internacionalnom protektoratu koji je tamo uspostavljen nakon Dejtonskog mira.
U severnom delu Kosovskog vilajeta došlo je do velikog političkog, ekonomskog i vojnog rivalstva između austrougarske evropske sile i srpskih i ruskih pretenzija na dominaciju i uticaj na Zapadnom Balkanu.
U tom kontekstu, Kosovski vilajet, posebno početkom 20. veka, postao je meta srpskih teritorijalnih hegemonističkih apetita. Pored snažnog prisustva srpskog i ruskog sveštenstva u Kosovskom vilajetu, sve je više interesovanja za otvaranje diplomatskih predstavništava na teritoriji Kosova: u Skoplju, Prizrenu, Prištini i Mitrovici. Štaviše, prema osmanskim dokumentima, Mitrovica se u to vreme smatrala srcem Albanije zbog svoje železničke veze sa Peći, Skopljem, Novim Pazarom, Prištinom i Prizrenom.
Ovaj region je imao direktnu vezu sa Novopazarskim sandžakom, koji je predstavljao uski pojas između slovenskih država Srbije i Crne Gore, koji je istovremeno služio kao klin za sprečavanje političke zajednice ove dve države i održavanje prolaza ka Kosovu, Makedoniji i odavde ka Egejskom moru. To je bio razlog zašto su Austrougarska, Rusija, Osmansko carstvo i Srbija želeli da prošire svoj uticaj u ovom strateškom regionu kroz političko i vojno prisustvo u gradu Mitrovici.
U kontekstu održavanja statusa kvo u regionu, Rusija je razmatrala otvaranje konzulata u Mitrovici kao odgovor na ideju da su njeni interesi u senci inicijativa Austrougarske, njenog rivala u regionu. S obzirom na nasilnu reakciju Albanaca, koja bi verovatno nekontrolisano pogoršala situaciju, tadašnji guverner Kosova je u odgovoru ruskom konzulu u Skoplju istakao nedostatke otvaranja ruskog konzulata u Mitrovici, razjasnivši da imenovanje konzula tamo nije primarno zbog činjenice da je Mitrovica malo mesto, upozoravajući da bi otvaranje konzulata tamo za susedne države i vlade se tretiralo kao privilegija, i napisao da u Mitrovici nema konzula nijedne države.
Dok su osmanske vlasti zahtevale da se odlazak konzula odloži dok se Albanci ne smire, general koji je predstavljao Srbiju u Istanbulu je insistirao da se Ščerbin što pre uđe u Mitrovicu. Čak je bilo i pokušaja Srbije da se mobilišu lokalni Srbi za ruski konzulat u Mitrovici. Takođe, u šifrovanom telegramu upućenom Ministarstvu unutrašnjih poslova sa Kosova, navodi se da je srpski konzul u Prištini organizovao sastanak starešina i članova duhovnog saveta iz sela oko Kolašina u Mitrovici radi izrade dokumenta koji podržava otvaranje konzulata Rusije u Mitrovici, a da nije obavestio lokalne vlasti.
Rusija je, osim što je insistirala na otvaranju svog konzulata u gradu Mitrovici, od Visoke porte zahtevala veliki uslov, slanje Ise Boljetinca u izgnanstvo, jer je on, čuvši vest o dolasku ruskog konzula, pokrenuo pokret organizovan protiv otvaranja ruskog konzularnog predstavništva u njegovom gradu. Ovaj poznati albanski lider na ovim prostorima mobilisao je i Novopazarce tako što je poslao telegram osmanskoj vladi da ne pozdrave dolazak ruskog konzula. To je bio razlog što je osmanski guverner Kosova bio uveren da će otvaranje ruskog konzulata biti moguće tek nakon što neki pojedinci napuste region. Faktor Isa Boljetinac je trebalo da se shvati ozbiljno.
.
S druge strane, ruska strana je izrazila zabrinutost zbog neispunjavanja obećanja osmanske države o deportaciji Ise Boljetinca iz Mitrovice i davanja akreditacije imenovanom konzulu. Istovremeno, ruska država je zapretila da će neispunjavanje ovih zahteva značiti prekid diplomatskih odnosa sa osmanskom državom. Posle ove pretnje, Isa Boljetinac je otišao iz Mitrovice u Istanbul, ne vojnim metodama, već ubeđivanjem, i dobio je prestižni zadatak od sultana u pogledu njegove zaštite. Međutim, albanski nemiri u regionu nisu mogli biti sprečeni.
Sultan Abdul Hamid je takođe uputio zvaničnike da urade sve što je neophodno kako bi sprečili eskalaciju događaja. Kada je Istanbul shvatio da neće moći da spreči otvaranje ruskog konzulata, pokušao je da što više odloži otvaranje, ali je na kraju pristao da počne rad ruskog konzula u Mitrovici.
Ščerbina je konačno stigao u grad Mitrovicu 26. januara 1903. godine i odmah je započeo svoje aktivnosti obilazeći sela sa srpskim pravoslavnim stanovništvom u okolini grada. Prema jednom osmanskom dokumentu, takva aktivnost ruskog konzula Grigorija Ščerbina izazvala je zabrinutost albanskog stanovništva u regionu. Prema Idit Daram, veruje se da je ruski konzul, koji je bio među osmanskim trupama, lično streljao i ubio mnoge Albance i čak komandovao otomanskom artiljerijskom baterijom koja je bila angažovana na suzbijanju albanske pobune. Priča se da je ovakvo ponašanje ruskog konzula do krajnosti iznerviralo Albance i da ga je u znak osvete marta 1903. godine, dok je šetao van centra grada, ubio osmanski vojnik Ibrahim bin Halid.
Albanski izvori kažu da je osmanski vojnik Ibrahim bin Halid (Ibrahim Haljiti) bio iz sela Vlaštica u okrugu Gnjilana.
Ovo ubistvo ruskog konzula najbolje je svedočilo da je i pored spremnosti Visoke porte da učini ustupke ruskoj carskoj državi, situacija u Mitrovici ostala konfrontirajuća i epicentar rivaliteta između susednih i evropskih država. To se vidi i na osnovu ekstremne reakcije Srbije na najavu austrijskog grofa Erentala, ministra inostranih poslova, o izgradnji Sandžačke pruge, koja bi prolazila kroz grad Mitrovicu, gde je život bio pun opasnosti i neizvesnosti i gde su, istorijski gledano, nevolje između Albanaca i Srba privukle pažnju javnog mnjenja više nego bilo gde drugde na Kosovu.
Berlinski zid i srpsko-ruski pokušaj podele Severa Kosova 1999. godine
Sa iznenadnim podizanjem Berlinskog zida u avgustu 1961, nemačka podela je zacementirana – u pravom smislu te reči – i Hladni rat je dostigao svoju prekretnicu. Sovjetski Savez i Istočna Nemačka (DDR) nisu imali drugog izbora osim da zaustave priliv izbeglica iz Istočne Nemačke na Zapad. Prethodnih godina je izbeglo tri miliona građana, često kvalifikovanih mladih ljudi, koji su okrenuli leđa socijalizmu koji je zapravo postojao na tlu Istočne Nemačke. SAD su oprezno reagovale na izgradnju zida.
Kontrolni punkt Čarli – Granični prelaz Fridrihštrase bio je simbol međunarodne dimenzije berlinskog sukoba. Kada je istočni Berlin počeo da gradi zid, mnogi su očekivali veće učešće SAD. Ali Kenedijeva administracija i nemački političari su reagovali oprezno. Znali su: svet je bio na ivici novog nuklearnog rata.
I u junu 1999. godine svet je bio u velikoj američko-ruskoj konfrontaciji, kada je vojskovođa Rusije pokušavao jednostrano da stvori ruski vojni sektor od reke Ibar pa nadalje. Iako je Milošević prihvatio tehničko-vojni sporazum postignut u Kumanovu, pomerao je kamenje za podelu Kosova. U stvari, u vreme kada je NATO bombardovanje srpskih vojnih ciljeva još uvek trajalo, ruska diplomatija je počela da vrši pritisak za ruski mirovni sektor na Severu Kosova. Kasnije je finski predsednik Ahtisari tvrdio da je pokušaj Rusije da zauzme vazduhoplovnu bazu Slatina osmišljen da omogući podelu Kosova kao deo tajnog sporazuma sa Miloševićem. On je insistirao da nijedno drugo objašnjenje u potpunosti ne obuhvata zbunjujuće događaje tih dramatičnih dana.
„Uveren sam da je između ruskih oružanih snaga, kao i obaveštajnih službi i jugoslovenskog rukovodstva dogovoreno da Rusija preuzme kontrolu nad severnim delom Kosova i formira svoj sektor“.
Ahtisari tvrdi da taj tajni plan objašnjava zašto je Milošević prihvatio mirovni sporazum koji su mu on i Viktor Černomirdin predstavili u Beogradu, odobrio mirovnu ponudu koju je doneo u Beograd i zašto su Rusi radili na tome da zaustave vojno-tehničke pregovore kako bi kupili više vreme. Ovakva srpska tvrdnja može se razumeti i iz tadašnjeg stava hrvatskog predsednika Franje Tuđmana, koji je na sastanku sa ambasadorima G-8 u Hrvatskoj u Zagrebu 22. maja 1999. izjavio da „srpske snage treba povući na severni deo Kosova, gde treba da budu stacionirane strane trupe, uključujući ruske vojne jedinice“. Na ovaj predlog hrvatskog predsednika reagovao je nezavisni dnevnik „Novi list“, koji ga je optužio da njegova ideja predstavlja „jaltski sporazum“ ili podelu Kosova.
Neuspeh Rusije da uspostavi liniju podele preko Ibra kroz stvaranje ruskog sektora je nesumnjivo posledica diplomatske veštine zamenika američkog sekretara Strouba Talbota i njegovog tima, koje je sekretarka Medlin Olbrajt poslala u Moskvu da finalizuje detalje ruskog učešće u KFOR-u.
„Vašington je mudro savetovao Strouba Talbota da uvuče Ruse u diskusiju i zadrži ih tamo dok ne bude usvojena njujorška rezolucija“, kaže Vesli Klark, koji je bio i najveći protivnik da se Rusima da poseban sektor.
Međutim, pošto Rezolucija UN nije razjasnila ulogu Rusije u KFOR-u, ruski tim pod vođstvom ministra odbrane Sergeja Ivanova sa visokim vojnim oficirima Anatolijem Kvašnjinom, Leonidom Ivašovim, generalom Ivašovim i Viktorom Zavarzinom i političkim savetnikom Vladimirom Putinom, lukavo je uspeo da uvede kontingent ruskih trupa upućen iz Bosne u Prištinu, a zatim u vojnu bazu Slatina.
Ova kritična situacija podstakla je hitno angažovanje predsednika SAD Bila Klintona, potpredsednika Ala Gora, sekretarke Medlajn Olbrajt, sekretara odbrane Vilijama Koena, generala Hjua Šeltona, Veslija Klarka i mnogih drugih američkih diplomata i vojnog osoblja, te je srpsko-ruski plan za podelu Kosova odlučno propao.
Talbot je rekao ruskom ministru odbrane: „Ne možemo imati razdvajanje. Naša namera nije da delimo Kosovo, ali čim podvučemo crtu, imamo podelu. Svi Srbi će se izliti u ruski sektor”. U međuvremenu, novi premijer Sergej Stepašin, koji je radio na visokim nivoima u ruskim obaveštajnim službama, istakao je na sastanku sa Talbotom: „Izgleda da smo izbegli eskalaciju na Kosovu kao što smo još davno izbegli takvu eskalaciju tokom kubanske raketne krize“. S druge strane, rukovodstvo EU na samitu u Kelnu nastavilo je da pripisuje sebi zasluge za okončanje rata na Kosovu.
Posle mnogo dugih noći i beskrajno teških pregovora, SAD i Rusija su 18. juna 1999. godine postigle sporazum o učešću ruskih trupa u KFOR-u. Zaključak: Rusiji neće biti dat nijedan sopstveni sektor. Ruske trupe bi bile raspoređene među 45.000 mirovnih snaga NATO-a i odgovarale bi nacionalnim komandantima NATO-a. Konačna mirovna konfiguracija bila je vrlo slična onoj u Bosni. Možda je zbog ravnoteže sever pripao Francuskoj.
Dijalog o saobraćajnim pitanjima i nastavak „revolucije drveta“
Posle rata, sever zemlje je postao oaza zločina, gde su Albanci i Srbi bili aktivni učesnici. S druge strane, prelaz preko mosta reke Ibar u Mitrovici bio je najvrelija tačka na Kosovu, ponekad je bio blokiran teškim predmetima, a ponekad bi postao neprohodan zbog zatvaranja od strane KFOR-a. Jasno je da je jedina nada bio briselski dijalog, započet 2011. za normalizaciju odnosa sa Srbijom.
Ali, sada kada smo u 2024., nemamo normalizaciju odnosa, nema konačnog dogovora, niti potpunog otvaranja mosta preko Ibra. Osim za Asocijaciju, za koju postoji međunarodna posvećenost i odlučnost, Briselski proces je degradiran u saobraćajnu sapunicu.
Devet godina kasnije, u oktobru 2015. godine, postignut je Briselski sporazum za uklanjanje barikada i revitalizaciju mosta na Ibru. Evropska unija, odnosno Kancelarija EU na Kosovu, koja je nadležna za sprovođenje ovog sporazuma, započela je radove na revitalizaciji mosta, koji će trajati do juna 2016. godine, a potom se očekivalo da će most u Mitrovici biti otvoren potpuno za slobodno kretanje i pešaka i vozila.
A sada kada je Vlada Kosova istupila sa inicijativom da se ibarski most otvori za saobraćaj, pored susedne Vučićeve države, protiv toga su izašli i međunarodni predstavnici.
U međuvremenu, portparol EU Peter Stano, iako priznaje da su mostovi za ujedinjenje ljudi, kaže da je most na Ibru „eksplozivno i problematično pitanje” i da „ako imate problem, onda ga rešavate dijalogom, a ne jednostranim odlukama“.
Možda nam se ne sviđa, ali ovakav stav međunarodnih predstavnika je nametanje rešenja protivno volji većine. Kada je srpska manjina protiv, onda volja većine nije bitna ni kada se bavimo pravilima u saobraćaju, i ne samo ustavnim promenama. Ako parafraziramo Talbotovo mišljenje da čim podvučemo crtu, imamo podelu, onda moramo sada da shvatimo da je upravo tu možda sutra granica Zajednice opština sa srpskom većinom. Ova opcija bi označila završni trenutak unutrašnje podele Kosova.
Nastavak telenovele „Mitrovački most“, koji deli severni deo grada, koji je većinski naseljen Srbima posle etničkog čišćenja Albanaca, i južni deo, u kome su većina Albanci, možda je najgori simbol neuspeha establišmenta Zapada na Kosovu i regionu. Ako se nastavi sa ovim međunarodnim pristupom, kada se odluka Vlade Kosova smatra jednostranomi pored nelegalnih struktura Srbije, strategija direktne komunikacije kosovskih Srba sa Beogradom nastaviće da funkcioniše u praksi, što znači da slušaju samo Beograd.
Kako integracija Srba u kosovski sistem može da se odvija sve dok se kosovske odluke: o registarskim tablicama za vozila, o demontaži nelegalnih srpskih objekata, o zabrani srpskog dinara, o nepriznavanju nelegalnih pasoša i o zabrana nezakonitog rada Pošte Srbije na teritoriji Republike Kosovo, smatraju se jednostranim?
Ako je tako, onda se shvata da odluke Vlade Srbije u vezi sa Kosovom nisu jednostrane! U tom kontekstu, šta znači referenca iz Osnovnog sporazuma od 27. februara 2023. godine i Aneksa za implementaciju od 18. marta 2023. godine, koji predviđa da „strane razvijaju normalne, dobrosusedske odnose jedne sa drugima na osnovu jednakih prava“?
Sve dosadašnje nezakonite radnje Srbije ne samo da predstavljaju ozbiljno kršenje principa dobrosusedstva, već sasvim otvoreno imaju za cilj podrivanje funkcionalnosti kosovske države.
U međuvremenu, poziv ovdašnjih Srba da spreče otvaranje mosta predstavlja kršenje ustavnog poretka, što implicira potrebu za delovanjem države i institucija za sprovođenje zakona. Ako se pozovemo na član 155 ustava Španije, zemlje članice EU, u slučaju da zajednica Španije ne poštuje Ustav, onda je vlada dužna da je obaveže po sili zakona na to. Za to samo u slučaju Kosova uvek moraju da postoje izuzeci.
Protivljenjem, posebno Evrope, otvaranju mosta, insistiranje na očuvanju nelegalnih struktura srpske države na teritoriji Kosova, zahtev za vraćanje valute srpske države i konačno jednostrano priznavanja od strane EU pasoša ilegalnog koordinacionog centra Srba, EU pokazuje da teži „rešenju“, iako se tome protivi i pozicija i opozicije i većine građana Kosova, koji su vodili dijalog do zastoj i istovremeno jača suprotstavljenu poziciju radikalnih srpskih predstavnika na Kosovu protiv integracije u kosovski državni sistem.
Štaviše, po Stanovoj logici, koja naravno u ovom slučaju ne predstavlja njegov lični stav, već stav EU, u svakoj državi regiona mogla bi se naći etnička zajednica koja bi nastojala da put ili most bude zatvoren kao znak prkosa centralnoj vlasti. Međutim, on i svaki evropski zvaničnik treba da shvate da je blokiranje puteva poznato „oružje” Beograda, kada su u avgustu 1990. godine hrvatski Srbi blokirali puteve oko hrvatskog grada Knina, raspoređujući teška transportna vozila, ali i šljunak i balvane, u onome što je nazvano „Balvan revolucija“.
A ako i posle 34 godine nastavimo da normalizujemo logiku „balvan revolucije“, onda ceo briselski proces počinje da liči na stil razgovora o pitanju obrazovanja u Ženevi u okviru konferencije o bivšoj Jugoslaviji. početkom 1990-ih, što je, prema rečima ambasadora Gerta Arensa, vođe ovog procesa, dalo utisak kod Albanaca da je problem Kosova internacionalizovan, dok je kod Srba da je tema obrazovanja unutrašnje pitanje Srbije, dok je pravi cilj bio priprema terena za otvaranje političkih pregovora o statusu Kosova. Ako je tako, onda se ispostavlja da su svi briselski sporazumi instrument za diplomatsko pakovanje statusa kvo i beskrajne pregovore, odnosno dok se ne stvori novi zamah za realizaciju unutrašnje podele Kosova po etničkoj liniji – na srpsko Kosovo i multietničko Kosovo, ali nigde albansko.
Slučaj unutrašnje teritorijalne podele većinski muslimanske Bosne i Hercegovine pokazuje da ona slabi i ometa funkcionisanje država. Iako je Srbija, započela tri rata i izgubila ih, od juna 1999. godine, zajedno sa svojim prijateljima, pokrenula je kampanju da preokrene istinu o onome što se dogodilo na Kosovu, neumorno radila na negiranju zločina počinjenih na Kosovu i drugde, preuveličavajući i viktimiziranje Srba sa Kosova, Bosne i Hrvatske.
Tako je namerno stvorila kontra-narativ, prema kome je bilo žrtava, uključujući i zločinaca, na svim stranama. Tako je Srbija, iako su njeni zločini kvalifikovani kao najteži od kraja Drugog svetskog rata, na kraju imala koristi od ratnih zločina, jer je sačuvala teritoriju RS i još uvek kontroliše Sever Kosova, kujući planove da u početku pripoji taj deo Srbiji. Ovo nije fantazija, to je napisano, jasno formulisano, to je doktrina koja čeka svoje vreme. Takođe, kako je tvrdio albanski pisac Ismailj (Ismail) Kadare, „NATO bombe su kaznile Srbiju 1999. godine, ali ne i njenu doktrinu“.
I upravo na tim premisama treba tražiti tumačenje srpske hegemonističke politike prema Kosovu, koja polazi od kraja 19. i početka 20. veka, a to je problem sa ruskim konzulom, koji je u jednom kosovskom gradu spustio srpsku agendu i to je stvaralo haos i brige kako za lokalno albansko stanovništvo tako i za vlasti Osmanske države. Upravo je to bilo vreme kada je srpska država činila sve da spreči konsolidaciju albanskog nacionalnog pokreta i izgradnju saveza sa carskom državom Austrougarskom, evropskom silom koja je podržavala stvaranje etničke albanske države na Balkanu, koju je videla kao branu protiv prodora slovenskog uticaja.
Slično kao tada, Srbija je u posleratnom periodu pokušavala da izazove unutrašnje nemire na teritoriji Kosova kroz rusku dimenziju. Tako Srbija i Rusija uspešno vode projekat sprečavanja uspostavljanja Zapada na Balkanu, a posebno na Kosovu. Ali možda sada, kada je Zapad fokusiran na rat u Ukrajini, rat u Gazi i nove krize koje se pojavljuju na horizontu, opasnost od srpskog projekta, koju su Amerikanci tada sprečili, izgleda kao u junu 1999. A ako je ono što je stečeno na američko-ruskom diplomatskom bojnom polju u pregovorima u Moskvi i Helsinkiju u junu 1999. ugroženo beskonačnim procesom u Briselu, onda bi to bio veliki neuspeh NATO-a i Zapada za uspešno uspostavljanje na Kosovu i u regionu.
Pragmatizam kao izlazna strategija
Ako i posle dvadeset pet godina most preko Ibra ostaje zatvoren, to dokazuje ili neuspeh EU ili nama nepoznat scenario. Ovo je za mene velika misterija. EU ne nedostaje kreativnosti, ali reći da otvaranje mosta podstiče pobunu srpske zajednice izgleda skandalozno sve dok je kreator ovakvih previranja bilo i ostalo političko i državno rukovodstvo Beograda, koje sledi istu strategiju kao Miloševićeva osamdesetih godina, pozivajući Srbe na neposlušnost Vladi Kosova.
Dakle, u ovoj delikatnoj situaciji, Vlada Kosova, iz mnogo razloga, mora brzo da izbegne ozbiljan sukob sa Zapadom, pre svega sa SAD, jer se stvara pogrešna percepcija da problematična strana nije Beograd, već Priština. I ako želimo da izbegnemo ovu zamku, mislim da bi Vlada trebalo da se još jednom povuče sa sadašnje pozicije.
Dakle, uprkos činjenici da EU nije uspela da primeni ovaj sporazum od juna 2016. godine, Vlada Kosova ima niz razloga da bude opreznija u izbegavanju konfrontacionog diskursa sa međunarodnim partnerima, posebno sa SAD, koje su jedini garant stabilnosti na Kosovu i regionu.
Istina je da su veliki saveznici Kosova – SAD i EU, ozbiljno nezadovoljni što u sadašnjem rukovodstvu Kosova ne nalaze isti kredibilitet koji su imali u prethodnim vladama. Ovo je deo diplomatske tradicije između velikih sila i manjih država i ima svoju težinu u funkcionisanju međunarodnog sistema. Naviknuti na ovakav mentalitet, nije ni čudo što zapadni saveznici kao provokaciju vide odluku Vlade Kosova da otvori most preko reke Ibar, za koji je EU 2015. obećala da će biti otvoren u toku 2016. godine.
Mnogi međunarodni centri sa zapada, zadovoljni rušenjem Miloševića, smatraju da Srbiji treba dati posebnu težinu na Balkanu, posebno s obzirom na nameru da se otcepi od uticaja Rusije i zbog rata u Ukrajini. Ali previše je naivno verovati da zemlja poput Srbije, koja oscilira između Istoka i Zapada, može poslužiti kao faktor stabilnosti u regionu.
Ne može se verovati tome da zemlja poput Srbije, koja je istorijski od svog nastanka kao država delovala između Istoka i Zapada, može da se otrgne od hegemonističkog koncepta, ako se ne suoči sa odlučnošću Zapada. Dakle, neozbiljno je kada EU to politizuje i izaziva paniku kao da je most preko Ibra ekvivalent Berlinskom zidu.
Pošto je cilj Vlade Kosova da otvori most, a što je od strane zemalja Kvinte, Sjedinjenih Država, Britanije, Francuske, Nemačke i Italije, opisano kao jednostrano, zemlji je potreban pragmatičniji pristup, što bi značilo povlačenje uz dogovor na određeno vreme umesto da joj se povlačenje nametne, bez ikakve koristi.
Vlada Kosova bi morala da iznese realan koncept i pred Kvintom i zemljama NATO-a vremenski ograničeno odloži, bar do posle nacionalnih izbora u zemlji – bezuslovnu primenu odluke o otvaranju mosta preko Ibra, jer ovaj most nije i ne može biti jači od Berlinskog zida. Istovremeno, pragmatičan potez Vlade Kosova bio bi izlazna strategija, da se izbegne zamka Beograda za samoviktimizaciju srpske zajednice u zemlji, kao i da se izbegne pogrešna percepcija da nije Srbija, već Kosovo krivo za nedostatak briselskog procesa.
Međutim, potez Vlade Kosova treba kategorički vremenski ograničiti: bar ga treba odložiti do proleća naredne godine, odnosno dok se u SAD ne završi izborni proces za novo rukovodstvo. Jer, što se tiče Evropljana, na osnovu iskustva iz devedesetih, možemo reći da EU nema volje ili ne želi ili čak ne može da „izvuče mačku iz džaka“.
Ovakav pristup postaje neophodan i zbog prilika u zemlji, pre svega, da bi se izbegao bilo kakav alibi za neučešće lokalnih Srba na parlamentarnim izborima, koji se očekuju za nekoliko meseci. Na ovaj način Priština bi dekonstruisala strategiju Beograda da, nakon stvaranja institucionalnog vakuuma na severu, gura predstavnike srpskih političkih partija da bojkotuju republičke izbore, a to bi automatski ostavilo Srbe bez predstavnika čak i na centralnom nivou. I u takvom slučaju, saga o samoviktimizaciji bi postala agresivnija, a istovremeno bi Kosovo bilo viđeno kao problematična strana i automatski bi ojačalo srpsku poziciju u briselskom dijalogu. Na taj način bi se pojačalo međunarodno opredeljenje za formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom, etničke institucije, čime bi se otvorio put za unutrašnju podelu Kosova po etničkim linijama po bosanskom modelu. A posle toga, Beograd bi imao veoma moćnu polugu za osporavanje države Kosovo, ne samo spolja, već i iznutra.
U isto vreme, Zapad, SAD i EU, ako su iskreno protiv bosnizacije Kosova, u komunikaciji sa problematičnom stranom, odnosno sa Srbijom, treba jasno da stave do znanja da unutrašnje podele Kosova ne može biti. U suprotnom, fluktuirajući stav, kao što se dešavalo u većini slučajeva od rata, bio bi ohrabrenje za kriminalne strukture i posledično bi ova situacija uticala na povećanje tenzija na Severu Kosova. A svaka eventualna eskalacija bila bi veliki poklon za Rusiju, koja, kao nigde u regionu, na Kosovu odlučno podriva projektni establišment Zapada i istovremeno svojim vetom drži zatvorena vrata Saveta bezbednosti kao instrument za blokiranje pune integracije države Kosovo u međunarodni sistem.
S druge strane, protivljenje, posebno Evropljana, otvaranju mosta, uprkos motivima briselskih zvaničnika, od onih koji prete ustavnom poretku Kosova – pre svega rukovodstva susedne države, agresivno se koristi za nove ustupke i uspešnu realizaciju strategije neposlušnosti ovdašnjih Srba prema institucijama Kosova. Podstiče dalje održavanje nelegalnih srpskih struktura na teritoriji države Kosovo. Na ovaj način Beograd uživa dvostruku korist: s jedne strane novcem EU finansira paralelne strukture na Kosovu, a sa druge strane traži i dobija ustupke kroz Briselski proces, poput Asocijacije ili novog aranžmana za Srpsku pravoslavnu crkvu na Kosovu.
Najanahroniji zahtev Brisela protiv primene evra u bankarskim transakcijama, jer ovaj oblik „izaziva humanitarnu krizu“, i razumevanje Vučićevog zahteva za vraćanje srpske državne valute u okviru Kosova i konačno jednostrano priznavanje pasoša ilegalnog srpskog koordinacionog centra, pokazuju da EU teži „rešenju“, koje je pitanje normalizacije kosovsko-srpskih odnosa pomerilo na periferiju i nije ni na vidiku. Ovakvim jednostranim zahtevima prema Kosovu, EU je istovremeno ojačala poziciju radikalnih srpskih predstavnika na Kosovu da se protive integraciji Srba.
Ovakvim pristupom EU namerno ili nenamerno stvara utisak da nesprovedeni briselski sporazumi i ceo proces dijaloga poprimaju novu formu, mimo onoga što je precizirano rezolucijom UN iz septembra 2010. godine, a sada umesto normalizacije u odnosima Kosova i Srbije, sve je više zategnuta tendencija da se održi u životu ideja da kosovska državnost nije završena i da je zbog toga sporna, kroz strategiju zamora koja zapravo i ironično odgovara srpskom principu privremenosti svega na Kosovu.
Ovaj utisak se gradi na premisi da sama EU koristi sporazume postignute u Briselu, Ohridski aneks ili Sporazum o slobodnom kretanju i registarskim tablicama i druge više kao strategiju za kupovinu vremena, nego kao nameru da se jednom zaključi dijalog s ciljem pune normalizacije odnosa između dve male i susedne države Zapadnog Balkana kroz Sveobuhvatni, konačni i pravno-obavezujući sporazum.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
