Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.
Zamolio sam prošli put svog uvaženog sagovornika za obaveštenje o prištinskim intelektualcima ili političarima koji se zalažu da Srbi na kosovskom Severu dobiju autonomiju – onakvu istu, ili makar sličnu, kakvu su Albanci imali u Srbiji do 1999. Iz odgovora kolege Ljepaja proizilazi da niko među kosovskim Albancima tako nešto ne želi.
Ta činjenica je, priznajem, duboko uznemirujuća i možda najbolje pokazuje svu težinu manjinskog položaja Srba na Kosovu. Nije tu više reč o realnosti autonomije za Srbe na Kosovu – koliki su realni izgledi da u Prištini prevagnu društvene snage koje se zalažu da srpski Sever dobije autonomiju. Reč je o stavu koji većinska albanska zajednica na Kosovu ima prema srpskoj manjini.
Frapantno je, naime, da niko, ali baš niko među Albancima i ne pomišlja da možda Srbi na Kosovu treba da dobiju ono što je za Albance bilo potpuno prirodno da imaju u Srbiji – autonomiju.
Čak i tako dobronamerni albanski sagovornik, kao što je kolega Ljepaj, na ideju autonomije odgovara iznošenjem liste zločina koje su na Kosovu počinile „srpska vojska, policija i paravojne formacije“: „pobijeno je otprilike 13 hiljada civila“ i „dokazano je da su vojnici, paravojska i policajci 'uspeli' silovati 30-40 hiljada albanskih žena“.
Izgleda da se u albanskoj javnosti na Kosovu ne samo veruje u ove brojke. Ta javnost, što je mnogo gore, izgleda da veruje i kako ovi strašni zločini imaju nekakve veze sa pravom preostalih kosovskih Srba, između ostalog i na autonomiju. Dakle, to što su neki pripadnici „srpske vojske, policije i paravojnih formacija“ 1999. godine počinili zločine protiv Albanaca, po prištinskoj javnosti, čini se da poništava pravo nekih drugih Srba na Kosovu u 2015. godini.
Tako su današnji Srbi, recimo iz Kosovske Mitrovice – uključiv tu i decu – na neki način povezani sa zločinima svojih sunarodnika počinjenim 1999. godine. Ako to nije koncept kolektivne krivice – a on je, nažalost, gotovo sigurna uvertira u kolektivnu osvetu – bojim se da zaista ne znam šta bi „kolektivna krivica“ uopšte i bila.
U tom sklopu, pitanje „katarze“ – pročišćenja ili pokajanja za neki prestup ili zločin – odjednom izrasta u politički uslov za neko pravo. Ljudi koji nemaju nikakve veze sa zločinima, prema tom uslovu, moraju se javno pokajati za postupke drugih ljudi kako bi dobili izvesno pravo.
Pri tome još, sadržaj zahtevane katarze izgleda da je strogo propisan. Nije možda više dovoljno samo izraziti žaljenje zbog zločina počinjenih u ratu 1999, već se mora prihvatiti celokupna slika o tim zločinima izgrađena u prištinskoj javnosti. Dakle, kada Srbi iz Kosovske Mitrovice priznaju „13 hiljada pobijenih civila“ i „30-40 hiljada silovanih žena“, onda će tek, valjda, moći da dobiju nešto od manjinskih prava.
Konačno, uz propisanu katarzu, postoji još jedan neobičan uslov koji kosovski Srbi izgleda moraju da uspune da bi imali manjinska prava – reciprocitet. „Srbi na Kosovu, i ne samo ovde, šta budu ispregovarali na Kosovu, to će morati da prihvate i za Albance u Preševskoj dolini“. Ovaj uslov je neobičan zato što su kosovski Albanciu, u Srbiji pre rata iz 1999. godine, imali, kako su sami verovali, prirodno pravo na autonomiju – bez obzira na reciprocitet sa položajem Srba u Albaniji. Ali, kada su kosovski Albanci sami došli na red da drugima daju autonomiju, onda su iznenada zaboravili na pravo teritorijalno koncentrisane manjine na autonomiju koje su dotle doživljavali kao prirodno, već su se odjednom setili „reciprociteta sa x,y,z“.
Oba koncepta – kolektivna krivica („katarza“) i reciprocitet – nažalost svode kosovske Srbe na večne taoce Prištine. To znači da kao manjinska zajednica, kosovski Srbi nemaju nikakva prava, koja im se, kao samorazumljiva („prirodna“), moraju jamčiti. Ne, Srbi za prištinsku javnost imaju manjinska prava tek kada ispune „njene“ uslove. Ti uslovi su, naravno, danas ovi, ali sutra mogu biti i oni, prekosutra i neki treći, i tako dalje, u nedogled.
Još jednom želim da kažem da za mene nije problem neostvarenost potpunih manjinskih prava Srba na današnjem Kosovu. Ono što je za mene porazno jeste činjenica da nikome u Prištini – ni jednom jedinom intelektualcu, a o političaru i da ne govorimo – ne pada na pamet da za Srbe makar verbalno zatraži prava koja su Albanci imali u Srbiji. To odsustvo osećaja za univerzalnost prava koje izgleda da danas postoji u Prištini jeste veoma obespokojavajuće kada se razmišlja o budućnosti srpske zajednice na Kosovu.
Jedna od manifestacija tog odsustva razumevanja za samu ideju manjinskih prava u Prištini – što je neobično s obzirom na višedecenijsku kulturu autonomije koja je tu bila negovana – jeste i uporno kultur-rasističko odbijanje da se srpski jezik u zvaničnim dokumentima piše ćirilicom. Zašto je to tako?
Zbog čega, moj uvaženi sagovorniče, Priština ne dozvoljava Srbima na Kosovu da na glasačkom listiću, na pečatu ili na opštinskoj tabli vide ćirilicu?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
