Karavan Ibrom od Zvečana do Rožaja 1969: Kolašin kojeg više nema

Reka Ibar pravi veliki lakat kod Kosovske Mitrovice. Dotiče sa zapada i naglo skreće ka severu. Kosovska Mitrovica ostaje iza tog lakta, dok se unutar njega nalazi Zvečan. Reka duga 250 kilometara koja će se kod Kraljeva uliti u Zapadnu Moravu, izvire ispod planine Hajla, između njenog brda Dramodola i brda Smiljevice, u blizini Rožaja u Crnoj Gori. Obronci Hajle puni su belih pega poslednjih snegova ranog leta. Čuveni Karavan TV Beograd, stare Jugoslavije, na čelu sa scenaristom i rediteljem Milanom Kovačevićem, pratio je 1969. godine, gornji tok ove reke – od Zvečana do Rožaja.

Sa vrha srednjevekovnog grada Zvečana, raške pogranične tvrđave još iz doba Vizantije iz 11. veka, kao na dlanu leži postrojenje najveće evropske topionice olova i srebra, potom moderno naselje Zvečan, u kojem živi 5000 stanovnika. Na samom brdu u šikari sakriven je izvor one čuvene vode sa Zvečana, iz epske narodne pesme Smrt majke Jugovića.

Prva tačka uzvodno posle Zvečana bilo je selo Čabra. Visoki zidovi koji pređu pogled na kuće i dvorišta ukazuju na to da su stanovnici sela albanske nacionalnosti. Ako vas domaćin pozove unutra, začudićete se koliko topline i života ima u ovim dvorištima prema vanjskom izgledu – pustim i šturim.

Sedamdesetdvogodišnji penzioner Ajvaz radio je 36 godina u preduzeću Trepča. Ima četiri kćeri i tri sina. Pričao je Ajvaz o predanju sačuvanom u njegovoj porodici o tome kako su se i zašto njegovi preci doselili iz Albanije.

„Evo ovako je stvar. Naše selo kad je došao, došao je iz Čabreta, iz Albanije. Selo Čabreta se zvalo tamo. I naselilo se u Žitkovac, u Bugariće i onda mu se tamo otrovale ovce i naselilo se u Čabru ovde. Došla su tri brata Mućo, Hajdar i Ibro…“

Do Čabra su Donje Varage, gde je još 1963. izgrađena brana radi akumulacije vode, gde se sa 15 km dugom cevi voda odvodi za industriju Zvečan i Kosovsku Mitrovicu. Put koji je počeo da se izgrađuje za ribe nije nikada dovršen. Uzalud one pokušavaju da se uzveru uz slap do hladnih voda gde jedino mogu da se mreste. Šteta je što se zbog običnog nemara uništava riba zbog koje su pecaroši iz mnogih zemalja potezali u Jugoslaviju.

U Donjim Varagama je i neobični 33-godišnji slikar Božidar Lazarević koji godinama razmazuje prstima boje po platnu. To je radio još kao dečak, kada je šarao prstima blato i ekserima ploče. Danas je nadrealista, modernista. Jedna od njegovih slika zove se Kumino platno i prikazuje prastari običaj da između dva Božića žene gole tkaju platno.

Staro stanovništvo Ibarskog Kolašina dobrim delom povuklo se sa patrijarhom Čarnojevićem, a od početka 18. veka počeli su da stižu doseljenici mahom iz crnogorskog Kolašina, otuda verovatno i ime. U to vreme je i obnovljena crkva u Dubokom potoku između sela Dobroševina i Čitluka.

Prota Milan Popović je poslednji izdanak svešteničke dinastije koja ovoj crkvi daje paroha još od njegovog čukundede Mihajla koji se tada prezivao Tomović. Prota je pokazao vredne umetničke predmete, poput srebrne kutije i retke stare knjige.

Preko puta je konak, a tu je bila i prva škola za ovaj kraj, dok se 1925. nije preselila za Zubin Potok.

Usred Radič polja, s jedne strane Ibra je selo Pridvorica u kojem se još mogu videti lepi primerci starih domaćinskih kuća, tu još uvek stoji zgrada u kojoj je bio han – starinski motel na Ibarskom putu.

S druge strane reke je Zubin Potok koji već dobija izgled savremenog naselja. Zubin Potok je glavno mesto u Ibarskom Kolašinu. Tu je, pored pošte i mesne kancelarije, i biblioteka koja je u junu 1969. imala 4650 knjiga. Tu su televizor i gusle. Njen bibliotekar se mogao školovati tek posle rata, ali je zato dobar guslar.

Kosovska tradicija se nije očuvala samo u pesmama u ovom kraju. U Zubin Potoku su ruševine crkvice koju je prema predanju za jednu noć sagradio vojvoda kneza Lazara, Radič – Rade Brđanin iz narodne pesme, da bi pričestio vojsku. Međutim, dok su se oni pričešćivali, bitka na Kosovu je izgubljena i Radič se po jednoj verziji ubio zato što je zakasnio, a po drugoj bio ubijen od razjarenih ratnika i sahranjen pored crkvice gde se još vidi nadgrobna ploča koja je pre nekoliko godina prilikom prekopavanja groba napukla.

Da predanje nije bez osnova, potvrđuje i naziv cele ove kotline – Radič polje.
U Ibarskom kolašinu zemljoradnja je odvajkada bila sporedni deo privrede. Seje se nešto pšenice, ječma, raži i kukuruza, ali se žito mahom dobavlja iz Metohije, a stočarstvo je glavno zanimanje.

Planinski predeli, dosta šume, livada i pašnjaka, pružaju dobre uslove za gajenje koza, ovaca i goveda. Čečevska reka bogata vodom koju crpe sa obronaka Berima i Mokre planine pokreće stalno oko 20 potočara, ali među njima je više valjalica nego mlinova.

Jazom se ide do valjalice Ljubomira Andrića. Preuzimajući sukno od mušterija, valjar ga izmeri aršinom, to je stara turska mera, dunđerski aršin iznosio je 75 cm, čaršijski 68, a 65 terzijski koji je i sad u upotrebi u selima u mnogim našim krajevima. Kada je izmerio sukno, valjar odseče raboš, parče drveta kojim će praiskonskim načinom zapisivanja brojeva zabeležiti meru. Nevaljano sukno se u ovim potočarama, u koritu valjalice, valja puna 24 sata i svaki sat se zaliva vrelom vodom. Za 24 časa neprekidnog bdenja i rada, valjar dobije 50 do 60 novih dinara. Ovo postrojenje za valjanje tkanina sve više nestaje, manje je ovaca i sve je manje potrebe za valjanim suknom.

Tu su i drugi zanati – trlenje lana i konoplje. Trlenje lana je jedan od najmučnijih poslova za žene koje ovo rade po ceo dan. Kako je nepravedna ona poslovica „trla baba lan“. U zimu se obično prede i tka. Od vune se prave sukno i ćilim, a od kudelje i lana – belo i bojeno platno.

Stari terzija 77- godišnji Miladin Radojković iz Veljeg brega, koji je nekad radio u Podujevu, Labu i Drenici, i putovao ovim krajevima posećujući svoje stare mušterije, za ekipu Karavana latio se alata koji je ostavio još pre 15 godina i pokazao svoju veštinu. Šio je belim koncem ali se to sa druge strane nije primećivalo.

Kao i u svim stočarskim krajevima i u Ibarskom Kolašinu, muškarci pletu, a žene igraju kolo, ali rade i druge teške poslove u polju. Upravo se to moglo videti u selu Bube na Rogozni. Radan Marković izveo je pesmu u glas.

U Bubama mogli su se videti krovovi od ražene slame, bez odžaka i badža. Dim od ognjišta se provlači kroz slamu. Unutra, crepulja se stavi na ognjište da se užari. Kad se skine sa vatre, u nju se ulije testo i onda prekrije žarom. Pogača od pšenice se zove kiselica, tu su i pogače od kukuruza i raži, ispeći će se i bez vatre. Posle pola sata izvadiće se, a kora od žara ostrugaće se. Dosta je posla oko nje, ali je ukus nenadmašan.

Na bubskom šiljku iznad sela pronađeni su ostaci gradine ali i žrvanj kojim se služio još prastari čovek.

S juga Ibarski Kolašin zatvara Mokra Gora. Sam joj naziv kaže, voda teče svuda, mreža bistrih vodenih niti koje se prepliću preko visoravni. Zemljište se u proleće natopi vodom, u leto bude suvo, ali tu su i šarene livade, prepune poljskog cveća.

Mokra je otkrovenje i za izuzetnog poznavaoca prirode – potoci, jezera, proplanci, polja, šume. Teško da bi iko mogao projektovati i veštački stvoriti ovakav park prirode. Jezik je siromašan da bi se opisale boje šume iz Mokre. Kažemo zeleno a to je ceo prebogat spektar zelenila. Ne samo da je krošnja svakog drveta drugačija, već je i svaki list drugačije boje. Zeleno, ali kroz zelenilo se odbije odblesak crvene stene, pege žutih cvetova, plavetnilo neba, ili se zabeli lovačka čeka. I onda vas iz sna prene zvuk motorne testere koja obara drvo, u stvari ruši harmoniju ovog parka. Postavlja se pitanje da li su posečena stabla toliko doprinela privredi zemlje koliko su narušili harmoniju ovog jedinstvenog parka prirode i koliko bi privreda napredovala da se upravo razvije turizam ovog kraja i sačuva njegova priroda.

Pored jezera na Mokroj, tu je i potok Savina voda, koji se postepeno tanji, proceđujući se kroz porozno tlo. Najzad, na mestu Uvor, ispod strme stene, ulazi u pećinu gde definitivno ponire. Ova voda voda će se pojaviti kao Crna reka ispod istoimenog manastira u steni.

Crna Reka je iz 15. veka, sakriven u steni još u tursko vreme kada su se bogomolje skrivale, a tu su se nekoliko godina skrivale i mošti Stefana Prvovenčanog. Sada je u njemu bio samo jedan monah Sava.

Preko Mokre vodi najkraći put u Metohiju kuda je krenuo Jovan Popović, samouki majstor, kačar. Iako ima drvenu nogu koju je sam sebi tako dobro napravio da se jedva primeti, on ide peške a na konja je natovario bučuke – merice za žito. U Metohiju će za jedan bučuk dobiti bučuk i po žita.

Spuštajući se sa planine, ekipa Karavana zatiče tužan prizor. Nekoliko ljidi stajalo je oko vola kojeg je napao medved te noći i posle duže borbe savladao. Otkinuo je samo nekoliko kilograma mesa sa leđa, u stvari biftek. Vlasnik vola, Dobrija Prodanovič iz Čečeva, zatekao je vola ujutru koji je stajao na nogama živ, i onda ga je priklao.

Spuštajući se do Ibra, iznenađenje je bio splav na reci. Verovatno je Ibar i jedina reka Jugoslavije u kojoj se tih kasnih šezdesetih održao splavni saobraćaj. Dolinom gornjeg toka Ibra još uvek nema puta i splav je još jedini način da se isečena drva prebace do neke saobraćajnice. Na žalost, meštani kazuju da se tako transportuje uglavnom ukradeno drvo.

Treba se ipak samo malo ispesti iznad reke i ugledati pejzaže kakvi se vide samo još kod romantičara, gde vijuga reka i krivuda uzan seoski put. Teško da bi i najmaštovitiji slikari mogli zamisliti nešto ljupkije od pejzaža kod Rezala. Ali neće samo ovakve slike uskoro biti prošlost, već i predeli.

Na mestu Gazivode planira se podizanje 84 metara visoke brane i sve će se ovo za koju godinu naći pod vodom.

U selu Brnjak je bio dvor kraljice Jelene, žene Uroša I, gde je ona i umrla 1314. Profesor Milisav Lutovac, koji je proučavao ovaj kraj, zabeležio je da je ovde gde su sastavci, gde se spajaju Brnjačka i Oklačka reka, još 1959. godine našao ostatke građevine. Zemlja je sada pojela sve tragove. Detaljnijih iastraživanja nije bilo ali trebalo bi požuriti jer će se čak i ovaj teren naći pod vodom budućeg jezera.

Uz Oklačku reku, srednjovekovnim putem nalazi se i druga neispitana lokacija, letnjikovac kraljice Jelene. Ova Francuskinja anžujskog roda, majka srpskih kraljeva Dragutina i Milutina, vodila je domaćičku školu, jer je prema rečima njenog biografa, arhiepiskopa Danila, sabirala kćeri siromašnih roditelja, plemkinja i obučavala.

U Špiljama je potom grupa žena sedela pored ograđene pećine. Tu je banja koja „sve leči“. Naizmenično po jedan čas pripada muškarcima i ženama. Samo se jedan dečak kiselio u toploj vodi jer muškarci manje mare za banje, dok je desetak žena strpljivo čekalo na svoj red.

Gotovo svo vreme Ibar teče kroz klisure koje se razmaknu samo malo kako bi dale mesta dolinama uz reku.

Kod sela Ribarića, kada se već približava Crnoj Gori, prolazi se kroz klisuru Đurđevicu. Do sad su ovi predeli bili nepristupačni ali se sada gradi put.

Asfaltna traka se te 1969. godine već videla ovim krajevima, za put planiran da bude prohodan do 1970. Tuda prolazi kontinentalni deo Jadranske magistrale. Kada se bude završio put Mitrovica – Ivangrad – Kula – Rožaje, putnici će se sa Jadrana prebacivati na autoput Beograd-Skoplje.

Za trasu od Zvečana do Rožaja radilo se punom parom, angažovalo se desetak najvećih graditeljskih kompanija iz cele Jugoslavije. Na svakih kilometar trase radilo je oko 50 ljudi. Da bi savladali ovaj teren graditelji su morali da ispolje upornost i hrabrost, kao da su u ratu. Gradili su se tuneli i mostovi.

Zbog ovih radova na pojedinim mestima došlo je do suženja Ibra, pa su se balvani sa Mokre, koji se transportuju rekom, zaglavili u ovim suženjima. To je težak posao za capinaše, koji balansirajući na njima, gazeći ih, čak i pojedinačno neke, treba da ih pokrenu. Nekada se isečena šuma isključivo ovako transportovala, a capinaši su u hladnim rekama ostavljali i zdravlje, ali i živote.

Ibar je već sasvim mali a za njegovim leđima se već nazira snegom prošarana Hajla, znak da smo na kraju našeg putovanja.

Okolina Rožaja je pitom planinski predeo, kolekcija pejzaža punih šarenila livada, tamnog zelenila šuma, plavetnila neba i žurbe oblaka, večito promenljivog lika.

Evo i Rožaja. Rožaje je ljupko mesto, sa pitomim planinskim predelom, na visini od 1000 metara. Ono je zapravo staro naselje na mladom Ibru.

Kada je prva emisija Karavana snimljena 1965, u njemu nije bilo puta, ali jeste postojao čuveni rožajski karavan kiridžija od ovog crnogorskog mesta do Peći. Kasnih šezdesetih se budilo iz učmalosti zahvaljujući procvatu industrije drveta, i uspešnom poslovanju kombinata Gornji Ibar, od sađenja drveta pa sve do finalnog drvenog proizvoda.

Umesto krivudavog puta, ovo mesto će uskoro preseći magistralni put, pa će prolaznici moći lepo da vide ovo planinsko mesto. A za one koji bi da ostanu, već se gradi hotel (Turjak). Biće on, kako smo se uverili prema maketi, dobar partner staroj arhitekturi ovog kraja, iako je prethodnica nečeg novog što ovim krajevima donosi magistrala.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.