Kako žive i provode dane mitrovički penzioneri: Da imam gde, pobeg'o bi slatko

Kada  pritisnu godine, zdravlje počne da popušta a tu je i briga kako preživeti – pomislimo na penzionere. Ili, bar na većinu njih, jer mali je broj onih koji su lišeni ovih problema. Najsigurnije mesto gde ste u Kosovskoj Mitrovici mogli da sretnete veći broj naših najstarijih sugrađana bio je Trg braće Milić i park u blizini glavnog mosta. I leti i zimi. Tako je bilo do pre dve, tri godine. Budno su motrili na most i za sebe isticali ponosno da su bili jedan od stubova odbrane grada od prelazaka Albanaca sa juga u većem broju u pokušaju da zastraše preostale Srbe i proteraju ih, naročito u prvim godinama posle '99. 

Došla su neka druga vremena, tadašnje generacije penzionera smenili su oni koji su krajem devedesetih godina prošlog veka bili puni snage, elana, rodoljublja…a danas su oni prerano oronuli ljudi – penzioneri. Sa pitanjima kako žive penzioneri u Mitrovici, kako im prolaze dani, kako danas iz njihovog ugla izgleda grad u kome su proveli šest, sedam ili deceniju više, obišli smo mesta gde se okupljaju.

Na Trgu braće Milić sve klupe puste, nema ni onih koji svakog jutra dođu da izmrve parče hleba i nahrane golubove. Nema penzionera ni u parku između mosta i zelene pijace… Bilo je hladnijih dana kada su biti tu, ali nešto se promenilo.

Prelazimo Kolašinsku ulicu i ulazimo u Klub penzionera koji je otvoren u sastavu Udruženja penzionera Kosovske Mitrovice. Predsednik nije tu, razboleo se, kaže nam još na ulazu žena koja radi u bifeu Kluba. Nema veze, odgovaramo, možemo da porazgovaramo sa onima koji su došli na jutarnje druženje uz kafu.

Za jednim od tri stola, u dnu prostorije, četvorica penzionera u poodmaklim 60-tim. Posle pozdrava i predstavljanja započinjemo razgovor.

               Apel za malo dobre volje

Naši sagovornici iz Kluba penzionera kažu da bi im značilo kada bi imali domine, šah, karte, dnevne novine..da  prekrate  vreme. Zato je ovo možda prilika da pozovemo ljude ili organizacije dobre volje, da  Klubu penzionera u Kosovskoj Mitrovici doniraju neku od ovih društvenih igara, kako im svaki dan ne bi bio isti.

Ohladio sam se od mosta

Kolika mi je penzija dobro sam dočekao ove godine, kaže Đorđe Mitić (71) i objašnjava da su svi koji su penziju zaradili u Trepči unakaženi totalno

"Bespredmetno je o tome uopšte pričati. Dođem ja ovde često, popijem kafu sa drugarima, malo prošetamo, pa kući… To je život… A Mitrovica, pa to više nije grad, već obična selendra. Čak su i mnoga sela bar tri puta bolja od Mitrovice. Treba samo otići do Leposavića ili Leška i uporediti. Ne treba tu neka pamet. Čim vidiš, sve ti postane jasno. Ovde kopa ko hoće, gradi i radi šta hoće, a mi gledamo. Niko ništa ne sme da kaže," rezignirano ističe naš sagovornik.

"Nas Mitrovčana ostalo je malo u gradu. U parku kod mosta retko sedimo. Krajem devedesetih imali smo druge godine, ali i motive. Bili smo uvereni da čuvamo ono do čega nam je stalo – svoj grad," kaže Đorđe, a u razgovor se uključuje Jovan Puškić (68) rečima "grad ne možemo da sačuvamo od došljaka, a o Albancima i da ne govorimo".

On je, kaže, penziju zaradio u "Beograd-montaži", pa mu je mesečni iznos (28.000 dinara) nešto veći od Mitićevog. Aha, veći "samo" za 10.000 dinara, dobacuje Đorđe.

"Svaki dan je isti – kuća, kafica sa društvom, šetnja, pa opet kuća. Mogućnosti za nešto drugo su nikakve. Evo, okupimo se ovde u Klubu penzionera, ima tu jedan televizor, od novina stiže samo 'Jedinstvo' jednom nedeljno i to je sve…priča Jovan. On ima svoju kuću, živi sam i smatra da gradom vladaju moćnici, da svi to znamo.

"Bilo ih je i ranije, ali je sad mnogo gore," nastavlja on i naglašava da se, iako je rođeni Mitrovčanin, ohladio od mosta.

"Vidite i sami šta se događa," a Đorđe ga prekida upadicom da narod ne odlučuje, pa se Jovan nadovezuje rečima da je upravo kazao da dok smo kao narod čuvali grad, uspeli smo i da ga sačuvamo.

"Sada ga čuvaju političari, moćnici," kaže.

"Da, da čuvaju Mitrovicu, stalno se dogovaraju," dodaje Dragoljub Vlajić (70), pa onda pita kako je penzionerima kada moraju da izdržavaju decu. "Nezaposlena deca, unučad…kako da se živi!" – žali se.

Za svaki lek moram u Rašku

"Važno je zdravlje," kažemo, kako bi malo razgovor krenuo u neke mirnije vode. A Vlajić odmah odgovara: "Tačno, to je od Boga," a Đorđe dodaje da za svaki lek mora da ide u Rašku, jer su državne apoteke godinama prazne.

"To je još jedan trošak više," priznaje.

Jovan Puškić kaže da on ne može da ide u Rašku, pa lekove kupuje u privatnim apotekama.

"Može, kad' ima veliku penziju," opet se našalio Đorđe.

Iz dana u dan gore

Posle kratke rasprave oko lekova, Vlajić nastavlja svoju priču rečima da je u Mitrovici iz dana u dan sve gore.

"Ne vidim ja šta je to bolje. Naprave zgradu da bi prodali stanove a parkinga nigde. Svi automobili na ulici. Još malo pa od parkiranih vozila neće moći da se prođe automobilom," objašnjava.

"Kad praviš zgradu, kupi i plac za parking," poručuje Dragoljub.

"Ja sam iz Svinjara pre 60 godina došao u Mitrovicu," kaže Krsto Jović, koji kao raseljeno lice živi u Kolašinskoj ulici, u jednoj baraci.

"Radio sam u Trepči, a da bude još gore, i sin i ćerka su 'zaposleni' u istoj firmi. Penzija mi je kao socijala, deca primaju minimalac. Desi se da u periodu od osam meseci do godinu dana budu radno angažovani po mesec dana. Da nije supruge, koja radi u zdravstvu i prima platu iz dva dela, ne znam kako bi preživeli. Znaju oni," pokazuje Jović na svoje drugove i kolege – penzionere, "da sam 11 godina sa porodicom stanovao privatno u kući  Ilije Božovića i uredno plaćao stanarinu. Kada je gazda prodao kuću, opština mi je dodelila baraku," objašnjava Krsto, a potom nastavlja priču o gradu:

"'Ajde da se podsetimo da je Mitrovica devedesetih bila jedna od najjačih opština u Srbiji, a danas je teška situacija. Ja sam moje, takoreći, završio, ali šta ćemo sa mladima – ni posla, ni perspektive…samo kafići, ludnica. Ne smeš uveče u 11 sati kroz grad, udariće te neko flašom, ako nekog pogledaš, odmah tuča, udare te kolima i odu, voze trotoarom, bre…"

"Gde dođe američka demokratija, super je – evo stigla kod nas, u Siriju, Libiju, Irak…" kroz smeh kaže Vlajić.

Svi se slažu da pod hitno grad mora nešto da preduzme kada su u pitanju siledžijstvo, droga, nošenje oružja, radno vreme kafića, uređenje parkinga i normalizacija saobraćaja…i još mnogo, mnogo stvari.

Rastajemo se kao prijatelji i ostavljamo ih – uprkos brojnim problemima – u dobrom raspoloženju. Valjda ih vodi ona izreka što me ne ubije, to me ojača.

Bio je to grad, bre. Milina. Nemam gde da pobegnem, pobeg'o bi slatko

Na povratku, u parku, zatičemo još jednog penzionera. Prilazimo mu. Ljubiša Jovanović radio je u Trepči i za 38 godina rada stekao penziju od 16.500 dinara (oba dela). Na pitanje kako preživljava sa tako malom penzijom, odgovara:

"To vi meni kažite. Žena je takođe u penziji, ima neki dinar više. Dobro je dok ne plaćamo ove dažbine – porez, vodu, struju…mada se struja ponekad i plati, ali kad sve stigne za naplatu, ne znam šte ćemo. Neka su živa i zdrava deca, mnogo nam pomažu."

Kaže da na televiziji sluša kako po Srbiji penzioneri pomažu deci. Moguće je da imaju veće penzije, posebno u Beogradu gde penzioneri non-stop imaju neke povlastice, popuste, akcije…ovde ništa.

"Pre nekoliko godina sam se razboleo, boljka na boljku, a mislio  sam da nikad ništa neće da mi bude, a ono malo po malo, zdravlje otišlo. Za sve lekove idem u Rašku, ali nevolja je što ima i onih koji ne idu na recept, pa još i skupi. Ali, ovaj stariji sin mi posebno pomaže. Da nije njega, ništa od lekova," objašnjava.

Ljubiša Jovanović kaže da je u Mitrovicu došao pre 58 godina.

"Bio je to grad, bre. Milina. Nemam gde da pobegnem, pobeg'o bi slatko. To što nam pričaju, mačku o rep. Umesto da povećaju penzije, oni mi  povećali ali za 200 dinara. Kako ih, bre, nije sramota.  Ali, ne vredi, ne vredi…"

Šta god da kažemo, pokvarićemo priču. Želimo im dobro zdravlje. Ono je ionako, kažu, od Boga. A od ljudi više pažnje, razumevanja, poštovanja… Oni na te vrednosti nisu zaboravili. 

(Priča je podržana od strane Misije OEBS-a  na Kosovu. Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove  samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove OEBS-a)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.