Hercegovac koji je Mitrovici doneo obećanu zemlju

Kuća Lazara Žarkovića
FOTO: Zgrada koju je podigao Lazar Žarković i koja je bila njegov prvi dom u Kosovskoj Mitrovici/KoSSev

Možda vam se nekad desilo da šetajući ulicama severnog dela Kosovske Mitrovice primetite kako je većina građevina novijeg datuma, ali vam je možda, šetajući pešačkom zonom u glavnoj ulici zapala za oko građevina na slici u ovom tekstu. Starija je od svih ostalih koje ste videli. Raspitujući se od osobe do osobe, došli smo do prave enciklopedije života starih Mitrovčana – našeg sugrađanina Neška Ilića, bez kojeg ove priče verovatno ne bi ni bilo, a ovo je priča o najvećem mitrovičkom zadužbinaru i njegovom domu.

Prva Neškova reakcija bila je „Kako nikad niste čuli za Lazara Žarkovića? To je bio veliki čovek.“ Ubeđeni da mnogi od vas takođe nisu imali prilike da čuju i saznaju više o Soluncu, humanisti, čoveku koji je svojim neimarstvom i humanizmom zadužio mnoge generacije ovog grada, a nakon svega što smo saznali, prenosimo vam priču o životu i delima jednog od naših najznamenitijih sugrađana – Lazara Žarkovića.

Rođen je davne 1884. godine u Gornjem Hrasnom, u Hercegovini. Pošto je rano ostao bez oca, od najranijeg detinjstva, zajedno sa braćom, počeo je da radi kako bi pomogao majci da prehrani porodicu. Sa nepunih šesnaest godina, tri razreda osnovne škole i tablom o vratu na kojoj je pisalo kuda odlazi, Lazar je otišao u Ameriku. Na polasku su mu dali i šešir kako bi izgledao stariji, da ga neko ne bi dirao.

U Americi je već bio njegov brat Đorđe, uz kojeg je brzo savladao jezik. Njegova marljivost je bila primećena pa su mu preko bare poverili da upravlja pogonom.

„Niko ne zna šta su muke teške dok ne pređe Albaniju peške“

Po izbijanju Velikog rata, 1914. godine, Lazar donosi odluku da se vrati u Srbiju i kao dobrovoljac priključi srpskoj vojsci.

U domovinu je hteo i njegov brat Đorđe, ali Lazar ga je odvratio rečima „Ti sad imaš porodicu. Čekaš prinovu. Idem samo ja. Nemam porodicu, pa ako poginem, deca mi neće ostati siročići! Ušteđevinu moju daćeš majci i braći!“

Sa srpskom vojskom Lazar je prošao vrleti Albanije i doživeo strahote tog povlačenja.

lazar žarkovicNa frontu se susreo sa bratom Nikolom, koga je austrijanska vojska mobilisala na samom početku rata, ali je uspeo da prebegne za Crnu Goru i tu se pridruži srpskoj vojsci. Braća su delila stav da je povlačenje preko Albanije bila greška državnog vrha i kralja, ali i podvala saveznika ne bi li se neprijatelj odvukao sa njihovih granica – stradala je mladost, a to nije trebalo da se desi.

Ubrzo nakon toga, prilikom borbi na Kajmakčalanu, Nikola gine.

Nešto kasnije i Lazar strada od šrapnela topovske granate. Ranjen u ruku i grudi ležao je onesvešćen u nekoj jaruzi. Vojnik koji je slučajno prolazio pored njega, primetio je prsten sa rubinom na Lazarevoj ruci, pa misleći da je mrtav, pokušao je da mu odseče prst i dođe do prstena. Kako je osetio veliki bol, Lazar se probudio iz nesvesti, a vojnik shvativši da je ovaj živ, dao se u beg.

„Pričao sam Nušiću o mom ranjavanju. Pokazao sam mu prsten kupljen u Americi, koji mi je i dalje na ruci. Rekao sam da sam ubeđen da mi je prsten spasao život, jer bi me sigurno zaboravili, misleći da sam poginuo. Jedan od oficira me je pitao da li bih prepoznao učinioca? Odgovorio sam da i kad bih ga i prepoznao, samo bih mu se zahvalio, spasao mi je život, jer bi me zaboravili misleći da sam mrtav“.

Među sedam hiljada ranjenika, koliko se lečilo u vojnim bolnicama na brdu Bair u Kosovskoj Mitrovici bio je i Lazar. Prvi put se tada upoznaje sa Mitrovicom, koja mu se odmah svidela. Naročito njen položaj i okolina. Kako je sam priznao, tada je zavoleo Mitrovicu i rešio da jednog dana tu živi sa porodicom.

„Živi spomenik hlebu“

U dogovoru sa bratom Đorđem, Lazar je odlučio da se zauvek nastani u Mitrovici i da tu uloži kapital stečen u Americi.

Sagradili su električnu centralu koja je snabdevala grad i okolinu električnom strujom i omogućavala rad novim industrijskim i privrednim pogonima, četvorospratni automatski električni mlin velikog kapaciteta, crepociglanu koja je ubrzala izgradnju mnogih stambenih i državnih objekata, hotel „Jadran“ – reprezentativni ugostiteljsko – hotelski objekat, stambena naselja u Zvečanu i Starom Trgu.

Od svega što su braća zajedno izgradila izdvajao se hotel „Jadran“. U samom srcu čaršije, dominirao je svojom veličinom i lepotom.  Celokupan kulturno – umetnički život Mitrovice odigravao se u tom hotelu. Tu je bila i koncertna dvorana, i pozorište i bioskop – jer je Lazar Žarković prvi doneo u Mitrovicu aparaturu za prikazivanje filmova.

U hotelu „Jadran“ boravili su engleska književnica Rebeka Vest, koja je u svojoj knjizi „Crno jagnje i sivi soko“ o tome pisala, zatim Branislav Nušić, prilikom posete horu koji nosi njegovo ime, i Žanka Stokić, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu.

Jednom prilikom Lazarev prijatelj, advokat Šilja Mihajlović, inače saborac sa Solunskog fronta, upitao ga je pred Rebekom Vest, zašto je u sastavu hotela napravio pekaru i na neki način napravio živi spomenik hlebu? „Rekao sam joj da svako ko je video ono što i ja, da hiljade mladih umire od gladi, da mnogi umiru držeći parče hleba pod glavom, napravio bi hiljade pekara kao živih spomenika“- bio je Žarkovićev odgovor.

Rebeki Vest je bilo čudno što se u jednom hotelu usred orijentalne čaršije moglo videti mnogo toga što se da videti u Evropi. Posebno se oduševila kada je za dezert dobila Saher – tortu, ipak, pravo ushićenje izazvalo je saznanje da je samo za poslastice u hotelu, Lazar doveo izvanrednog majstora iz Budimpešte.

Što su više oplođivali kapital, to su braća Žarković, sećajući se svoje mladosti, i izdvajali za pomoć onima kojima je bila potrebna. To su, u prvom redu bile škole, humana društva, kulturne i prosvetne zajednice.

„Nemci obaveštavaju narod da su uhapsili 30 Srba“

Početkom Drugog svetskog rata i neprijateljske okupacije, Nemci vrše rekviziciju svih Lazarevih objekata. Ostavljaju mu samo mlin, a u kuću u kojoj stanuje nasilno se useljavaju, u dve sobe, krajskomandant i komandant Šuc policije.

lazar žarkovic

U tom periodu, dok mu je kuća okupirana od strane Nemaca, Lazar jedno vreme skriva poznatog predratnog komunistu Branka Šotru, koji se posle nekog vremena prebacuje u Rudnicu, i na Kopaoniku nastavlja borbu sa Trepčinim rudarima i izvodi prve diverzantske akcije.

U proglasu 1942. godine, Nemci obaveštavaju narod da su uhapsili 30 Srba, kao odmazdu za sve veće sabotaže koje se dešavaju u gradu. Među uhapšenima bio je Lazar. Zatvorske vlasti su htele da iskoriste njegovo prisustvo u zatvoru ne bi li izvukli od njega što veći otkup.

Upravnik zatvora Husein Grdovci, preko Husni Pira, tada čuvara zatvora, a nekada radnika u Žarkovićevom mlinu, zahteva od njega određenu sumu novca kako bi ga oslobodili. Shvatajući upravnikovu nameru, Lazar je pristao, pod uslovom da i plati duplo, ali da se iz zatvora puste svi. Sutradan, po deponovanju novca, svi su pušteni.

„Nemojte zameriti, politikom se neću nikad baviti“

Posle oslobođenja Lazar Žarković leta je provodio u Mitrovici, a zime najčešće u Beogradu, u ulici Đure Jakšića.

hidrocentrala lazar žarkovic

Sa promenom društvenog uređenja, došla je i nacionalizacija. Lazaru Žarkoviću oduzeto je sve što je gradio, i zbog sebe i za dobro svih žitelja Kosovske Mitrovice – i električna centrala, i mlin, i strugara, i crepociglana i hotel „Jadran“.

„U vreme nacionalizacije stalno sam mislio na jednu misao Maksima Gorkog, a koja glasi: ‘Ne pravi bilans života. Ubićeš se ako to činiš!’ Da se nisam držao toga, zar se ne bih ubio, da posle dvadeset godina teškog rada u Americi, učešća, ranjavanja i oboljevanja od španske groznice u Prvom svetskom ratu i rada koji sam uložio oplođujući kapital koji sam stekao u Americi, gradeći industriju u Mitrovici, doživljavam da jednim aktom države – nacionalizacijom, ostanem bez igde ičega. Ne praveći bilans rekao sam sebi: Lazare, nisi imao ništa i opet nemaš ništa. Važno mi je da su mi deca i porodica iz rata iz koga smo izašli ostali živi.“

U jednom trenutku na nivou grada doneta je odluka da se u u Narodni front uključe stariji poznati ljudi. Jednog popodneva u Lazarevu kuću došao je Milija Kovačević, sekretar Gradskog komiteta, i hodža efendija Ahmet Mustafa da ga obaveste o tome.

„Mora da znate da se nisam nikad bavio politikom. Nemojte zameriti, politikom se neću nikad baviti“, bio je Lazarev odgovor.

Prijatelje nikad nisam delio na leve i desne

Kako je i sam priznao, u toku rata, pomagao je mnoge porodice u Mitrovici, ne pitajući da li su komunisti ili četnici. I kad je dobio ratnu odštetu od Nemaca, podelio ju je narodu.

Nakon nekog vremena, opština mu je „najljubaznije“ ponudila mesto direktora crepociglane. Ponudili su mu kola i šofera, a radno vreme bi regulisao prema potrebama ciglane.

„Evo sada se promenila situacija pa imamo više slobode da vas angažujemo, kaže Branko. Kamo sreće da vam nisu ništa nacionalizovali. Da ste nastavili započeti posao, Mitrovica bi imala mnogo više koristi. Od svega što su vam oduzeli nemamo nikakve koristi, a samo prave dugove. Sećam se kako sam vas nekada viđao već u pet sati ujutru kako idete u ciglanu. Tada sam bio dečak pa sam sa drugovima odlazio u ribolov“, prepričavao je Lazar ponudu koju je dobio.

Ja ljude delim na poštene i nepoštene, nikako kako ti kažeš, kapitaliste i komuniste

„Nit’ sam ja onaj iz onog vremena kad si me viđao, niti si ti onaj isti koji si me viđao. Ja sam starac, a ti nisi onaj  poletni dečko već zreo mladić. Sve u svoje vreme“, tako je završeno još jedno ubeđivanje Lazara.

A onda je 17. juna 1962. godine, u Kosovskoj Mitrovici preminuo Laza Žarković, čovek koji je svojim životom i radom, zadužio mnoge u Mitrovici, a i, priznaćete ostavio i nama u nasleđe mnoge stvari kojih se ponosimo kada kažemo da smo Mitrovčani. To što dosta mladih nije nikada ni čulo za ime Lazara Žarkovića, dosta govori o našem odnosu prema istoriji i nasleđu.

Kuća Lazara Žarkovića
Foto: KoSSev

Inače, kuća u ulici Kralja Petra, na samom šetalištu, je kuća u kojoj je prvobitno stanovao Lazar Žarković. Od tada promenila je mnoge namene. Za vreme Drugog svetskog rata bila je sedište okupacione policije, nakon toga, kako pričaju, apoteka, pa danas stambena zgrada. Iako je, kao što i sami možete primetiti, vremenom izgubila svoj nekadašnji sjaj, kostur građevine i dalje neke pažljive posmatrače tera da se zapitaju čija je ovo građevina.

Zato, ukoliko nekom „investitoru“ padne na pamet ideja, da na mestu gde se nalazi kuća Lazara Žarkovića, a danas stambena zgrada, možda podigne ekonomski isplativiju višespratnicu, sa izuzetno atraktivnom lokacijom za naše prilike, možda bi pre toga trebalo da pročita ovaj tekst ili na drugi način sazna ko je bio i šta je uradio za ovaj grad Lazar Žarković. Pa onda, možda shvati da veću vrednost ta kuća ima, ukoliko se sačuva za buduće generacije kao relikt prošlosti kojom se ponosimo, nego bilo koja moderna višespratnica sa PVC stolarijom i interfonom na ulazu.

Sve informacije u tekstu koje se tiču života Lazara Žarkovića, preuzete su iz knjige „Šeher-Mitrovica pod Zvečanom“, autora Dragana Frtunića.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.