„Kako je ovde živeti to samo mi znamo“

Popucali zidovi, malter koji pada, vlaga, poplavljen podrum, loša elektroinstalacija, stare vodovodne cevi…samo je vrh ledenog brega loših uslova u staroj zgradi Dečijeg dispanzera u Kosovskoj Mitrovici. U objekat koji je u javnom vlasništvu, a u kom su na osnovu rešenja nekadašnjeg Opštinskog komiteta za urbanizam, komunalne i stambene poslove, „privremeno smeštene“ porodice bivših radnika ove ustanove, već godinama se nije ulagalo. Ovde već duže od tri decenije živi više od 10 porodica, sa oko 20 dece. Neke od njih otvorile su vrata ekipi KoSSev portala i otkrile nam sa čime se sve suočavaju svakodnevno.

„Ako se ne srušimo kao ‘Sindikat’ zapalićemo se od loše instalacije“

Tridesetosmogodišnja Kristina Stijović u svom stanu na prvom spratu ove zgrade živi sa dvoje dece i svojom majkom već trideset i pet godina. Tvrdi da im je još pri dodeli stana rečeno da će zgrada biti srušena, nakon čega će privremeno smeštenim porodicama biti dodeljeni stanovi, ali i da do danas to nije urađeno, te da „od tada niko nije zakucao na njihova vrata“.

„Problem zgrade je od uvek prisutan. Nikada niko pre rata, a naročito posle rata nije zakucao nikome na vrata, niti nam je ponudio bilo kakvu pomoć. Mi smo se stanari tako sami krpili, što se tiče podruma, što se tiče krova, međutim, to traži novac, sve se teže živi, ljudi nemaju novca, tako da to sami ne možemo da saniramo“.

Osim krova koji prokišnjava i podruma koji je skoro pun sa vodom, stanari ove zgrade suočavajaju se i sa drugim problemima.

„Obično se problem javlja zimi kada se grejna tela uključe, pa pucaju kablovi. Čak smo i to o svom trošku sređivali, niko se nije čak ni tada javio. Zimus je znala da gori ploča (glavna razvodna kutija za struju). Na svu sreću, to je primetio komšija, inače pretila je opasnost da se ta vratanca koja su od drveta zapale i da cela zgrada bukne. Ako se ne srušimo kao sindikat (zgrada sindikata), onda ćemo se najverovatnije zapaliti od te loše instalacije“, dodaje naša sagovornica.

Iako joj, kako kaže, pada vrlo teško to što u takvim uslovima živi, još teže joj je kada vidi gde odrastaju njena deca.

„Kod mene postoji strah da se nekada nešto ne desi, što se tiče struje, da se nešto ne zapali. Jer, opet mogu da pustim dete da ode do drugog deteta u komšiluku, može da mu padne krov nad glavom“, kaže naša sagovornica.

Ironično se pohvalila „komšijama“ – pacovima kojih, kako kaže, nije malo.

Uprkos svemu, Stijović ostaje optimista i nada se da će im neko nekada izaći u susret i rešiti njihovo stambeno pitanje.

„Plašimo se zaraza, bolesti, svega“

Na prvom spratu ove zgrade živi i Nefant Sei sa svojim mužem i decom.

Tridesetogodišnja Nefant u zgradi nekadašnjeg dečijeg dispanzera živi od svog rođenja, a život u njemu opisuje kao „stravu i užas“. Nezaposlena je, dok njen muž, radi kao sezonski radnik „šta god pronađe“.

Uslovi u kojima ova porodica živi ne razlikuju se mnogo od ostalih u ovoj zgradi.

„Imamo malu decu, nemamo ni gde da ih pustimo da se igraju, a nemaju ni gde da žive. Uslovi su haotični, katastrofa. Što se tiče mog stana, počeli smo nešto da renoviramo…ali, kaplje voda, pokušali smo cevi da sredimo, ali one se ne sređuju, jer je stara zgrada… plašimo se od zaraza od bolesti, od svega“, kaže Nefant.

U pokušaju da reše svoje stambeno pitanje, kako tvrdi, obratila se lokalnim vlastima, ali im je rečeno da je zgrada u vlasništvu bolnice te da bi opština sa mitrovičkim KBC-om trebalo da se dogovori povodom sređivanja ove zgrade.

Tvdi da su njena deca zadovoljna svojim odrastanjem, uprkos svemu, te da njihova skromnost ne dozvoljava da im se uruši vizija srećnog detinjstva.

„Oni jesu donekle zadovoljni njihovim odrastanjem, pošto imaju društvo, drugare, ali oni manje vide ove probleme koje mi vidimo. Teško je, mi se kupamo u koritu, zato što kupatilo nemamo. A nemaju ni kako da spavaju ko ljudi, vrlo nam je teško“, govori dalje Nefant, nadajući se da će njena deca jednoga dana živeti u boljim uslovima.

„Volim ovo mesto čak i ako se ruši“

Jedanestogodišnja Nirvana srećna je u svom domu, a najviše zbog toga što ima puno drugara sa kojima se, kako kaže, lepo druži, ali ponekad i svađa.

„Volim ovo mesto čak i ako se ruši, ovde sam odrasla“, kaže mala Nirvana. Tvrdi da najviše voli da pomaže mami u kućnim poslovima, ali i da često pomaže i ocu.

„Nekada peremo sudove, veš složimo, prostremo, ja volim da joj pomažem. Nekada radim sa mamom, nekada sa tatom, jer ne mogu samo sa jednim“.

Bliznakinje su završile četvrti razred sa odličnim uspehom, a nadaju se da će tako nastaviti i u budućnosti.

Sa druge strane, oni malo stariji nadaju se da će jednog dana rešiti trajno svoje stambeno pitanje. Da li će do toga doći, ostaje da se vidi.

Stanovnike ove zgrade posetili smo jesenas, a uslovi u kojima žive ostaju  neizmenjeni do danas. Tokom proteklih meseci, pokušavali smo da dobijemo odgovore nadležnih. Nastavak priče o životu ovih porodica i njihovim pokušajima da reše svoje stambeno pitanje čitajte sledeće nedelje na našem portalu.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.