Marijina misija

Kako je jedan dečiji apel sakupio 60 balona čepova…

PAŽNJA Pročitajte ovo – Skupljam čepove da se od njih naprave igračke za bolesnu decu. Deca koja su bolesna, vole da se igraju, kao i deca koja nisu bolesna, jer su oni ipak deca i vole zabavu i igru. Ako imate čep, ostavite ovde. Hvala vam unapred.

Iza ograde

Kada sam po prvi put prošlog meseca, na rubu Mitrovice – ka Zvečanu, spazila jedva uočljiv oglas, ispisan sigurnom rukom, mastiljavo plavim, jako utisnutim slovima, diskretno pričvršćen tik uz gvozdenu kapiju lepog dvorišta kraj kojeg često prolazim, zastala sam zatečena time što ga ranije nisam primetila. Iako se njegov autor potrudio da poruku pedantno učvrsti kako je ne bi odneo vetar, isprale kiše i izbelelo sunce, jasno je bilo da oglas nije od juče.

Ušuškanu kućicu na parčetu ravnog dvorišta, koje se potom ka brdu uspinje zelenim terasama, razgledam svakog puta kada tuda prođem. Od proleća do duboko u jesen mnogo je detalja koji mi privlače pažnju – grozdovi sitnih roze cvetova ruže puzavice, zelena loznica koja nabuja i kao slap se prelije preko cele ograde, da u jesen usplamti od vatrenih boja, Reno 4 – od patine i sunca poodavno izbeledele crvene boje, parkiran na omanjem betonskom parkingu, uredno složena drva, psići, mačke, od kojih se barem po jedna sklupča kraj papuča na ulazu pod malom drvenom strehom.

A kada sam u kraj dvorišta, pored oglasa, otkrila i uredno naslagane balone pune plastičnih čepova, obradovala sam se. Često u društvu negodujemo kako ne volimo kada bacimo plastičnu flašu sa čepom, jer bismo u suprotnom, sa malo truda mogli da uradimo nešto korisno za one kojima je takva pomoć dragocena.

Jedno je kratko vreme istoimena akcija udruženja „Čep za hendikep“ bila izuzetno popularna. Nastala je 2012, kao odgovor na nepovoljnu zakonsku regulativu u Srbiji zbog koje su osobe, koje koriste ortopedska pomagala, morale da čekaju na duge vremenske rokove kako bi stekle zakonsku mogućnost da zamene svoja vrlo skupa ortopedska pomagala.

Vremenom je akcija nestala iz pažnje javnosti, kao što se često događa sa neuređenim društvima u kojima dobre ideje ad hoc zasijaju pa zamru.

Sledeći put prišla sam onižem crnomanjastom, starijem, naočitom i tihom čoveku. Poznajem ga iz viđenja, uvek u poslu, slaže, majstoriše u dvorištu. Tako je, pomislila sam, uredno složio i desetine balona punih čepova.

„Ne, ne, to moja unuka sakuplja. Njen tata, moj sin je bio povređen, nema šake, sigurno ste čuli za taj slučaj u Valaču. To sve ona radi, sama. Bila je u Novom Sadu u školi, vratili su se sada, pa kada bude došla kod mene, ja ću joj reći“ – Ljubiša Raftovski me je na prvu razoružao ljubaznošću i otvorenošću – čim sam mu se predstavila i zamolila da uradim priču o akciji. Podsetio me je na onaj stari kov ljudi koji su stasavali u srećnijim vremenima i koji su u komunikaciji sa ljudima do danas zadržali srdačnost, otvorenost i pristojnost kao deo svoje društvene obaveze i odgoja.

Sledeći put sam upoznala Mariju i shvatila da je to devojčica od tek 11 godina, pa potom upoznala i njenog oca Srđana. Do ove priče prošli su dani.

Oči crnog duda

Mariji sam oprezno prilazila. Poput oglasa koji je na dedinoj kapiji samoinicijativno ostavila pre godinu dana, i njegova je autorka ponela nešto od istih karakteristika. Nepretenciozno primetna, ali kada se uoči, ostane upečatljiva. Uokvireno zift crnom kosom koja je gusto i slobodno padala nešto malo preko mršavih ramena, mirno i blago nagnuto lice bi me podsetilo na fresku, da me nisu živahne okice, skrivene pod gustim trepavicama i obrvama, toliko duboko i pronicljivo posmatrale; bile su poput crnog duda, uzrio duboko skriven pod malu krošnju od gusto isprepletenih grana i lišća, koji me fascinira u dvorištu mojih roditelja.

Marija tiho govori. Jedva pomera tanke usne iza kojih se naziru krupni zdravi zubi. I ta pomalo ukočena mimika jedino je što odaje njen dečji stid i skromnost. U svemu drugom videla sam odraslu, zrelu devojku u telu deteta.

Izgovara kratke, ali za njen uzrast precizne rečenice upečatljive sintakse, a u njih unosi bogato iskustvo.

„Moj tata“

Imala je 26 dana 29. decembra 2008, kada je njen otac, Srđan Raftovski, radnik EPS-a, doživeo nesreću na radnom mestu – u Valaču, dan pre nego da proslavi i svoj 30. rođendan. „Jedan u milion“, kazao mu je doktor u Beogradu, pošto je usred trafo stanice preživeo strujni udar pod visokim naponom. Amputirane su mu obe šake. Život su mu spasile merdevine na kojima se nalazio. Nije bila njegova greška.

„Samo sam razmišljao o Mariji, o tome da je gledam dok odrasta“, kazao je spokojno, srećno je posmatrajući dok je ona veselo skakutala sa vršnjakom po dvorištu.

Svog oca nije zapamtila sa rukama, ali kada izgovori „moj tata“, kao da iz tog tanušnog grla izađe sveta amajlija.

„Ponašala sam se kao da je to potpuno normalno, kao da on ima ruke, a ne kao da ima protezu…Volim iskreno sve kod njega. Volim to što je dosta inteligentan“, jednostavno mi je rekla velike stvari.

Srđan se trudi, kako kaže, „da bude tata u pravom smislu reči“.

„Da joj nadoknadim svoj invaliditet. Dakle, šetnje, igranje u parku, obrazovanje“, nabrajao mi je šta sve tata i ćerka zajedno rade.

Ona koja čita duše

Upravo su zbog Marije prošle godine odlučili da se presele u Novi Sad. Bilo im je dobro do korone: Marija se lepo snašla u školi, a onda je sve stalo – bez odlazaka u školu, igre i  svakodnevne rutine napolju. U tuđem gradu – došli su nazad u Mitrovicu i odlučili da ovde ostanu, bar za sada, „u V1“. Njoj se sada ne vraća gore.

„Ipak sam se ja ovde rodila. Tu su mi uspomene. Ovde imam veću slobodu. Tamo su mi ljudi nepoznati. Tamo skoro nemam ništa“, ponovo me razoružava preciznim rečenicama.

Dok dodaje da „možda nekad se vrati u Novi Sad“, priseća se lepih trenutaka: Kako je sa ocem otišla na sajam knjiga, i „napunila čitav ranac sa novim knjigama“.

Podjednako voli da čita knjige i gleda crtane filmove, i priznaje da je „malo porasla ali i dalje voli da ih gleda“.

Marija posmatra ljude, proniče u njihove duše.

„Ono što nju izdvaja je njen odnos i ponašanje prema ljudima. Tražim pravu reč… prema svakom ima poštovanje, nebitno je da li je u pitanju njen vršnjak ili odrasla osoba. Uzdržana je malo, ali pouzdana i plemenita“, Srđan sažima reči o Mariji, da bi potom izgovorio srž njihovog odnosa.

„Inače, mogu da kažem da je ona moja i desna i leva ruka koje nemam“.

I taman kada mi se učinilo da sam prodrla u bit tihe ljubavi oca i ćerke, već sledećeg trenutka, zastidela sam se prilikom izdavanja instrukcija za fotografisanje.

Srđan je otišao da obuče košulju, dok sam ja pokušala da fotografišem junakinju naše priče.

„Izvinite, samo da tati pomognem dok obuče košulju“, promrmljala je na brzinu i nestala, da bi se vratila ubrzo kao da nije ni ustajala sa stolice gde smo razgovarale, dok se žamor domaćina i gostiju nastavljao.

„A ona kao mala stajala je u dubku i držala bi dve igračkice, samo nas je gledala. Gleda mene, gleda Srđana, gleda sve nas, samo nas posmatra, mi svi pričamo, ona nas samo posmatra i ćuti“, Srđanova mama Milijana, lepa i vedra žena, ubacila se na kratko u razgovor.

„Mi bi je pitali kad je bila mala, Marija koga najviše voliš, pa očekuješ da kaže – mamu, tatu, babu, dedu, a ona odgovori: Mene„.

„Veoma je bitna podrška porodice, pa čak i prijatelja“, reći će mi Marija skoro poverljivim polušapatom kada smo ostale same.

Priznaje da se retko rastužuje. Ali kada se desi? „Trudim se da drugi to ne vide. Nasmejem se i kažem – biće dobro“.

Tek pošto donekle insistiram, dobijam odgovore na pitanje da li se desilo da je vršnjaci povrede, i tada mi se Marija otvorila samo uz kratki uzdah: „Ufff, puno puta“. Ali je potom pomirljivom tonom dodala: „Ali to je zato što oni ne umeju baš da razumeju toliko“. Nije htela da imenuje vršnjakinju koja je „odbijala da je prihvati“, „vređala mene i mog tatu“, „pa kao govorila – kako ja mogu da živim sa tim“.

„A jednom, kada sam bila na moru, pošto moj tata ne nosi tada proteze, čula sam kad kažu, jao to je gadno, to je fuj. To mi je bilo teško“.

Teške reči kao olovo. A opet, njihovu težinu istopi lakoća kojom kao melem na ranu položi sledeće rečenice: „Šta ima da se raspravljam?! Ako tako misle, neka misle“.

Dobra vila

Kada bi mogla da nešto u svom gradu promeni, Marija bi želela da se „ljudi promene na bolje“.

„Mislim na one ljude, koji, kako bih to opisala – kao da nisu brižni, nekako bih ih promenila da postanu brižni i veseli, pa da pomažu drugima i da pomisle svima dobro“.

Želja da bude dobro svima bila je jedina dovoljna da za godinu dana sakupi 60 balona plastičnih čepova, zbog čega su joj se javno zahvalili iz udruženja „Čep za hendikep“. Sada preostaje da transportuje čepove na odredište.

Ali kako je uopšte jedna tada 10-godišnjakinja pokrenula od prošle godine ozbiljnu akciju kakva je Čep za hendikep? Akcija koja je nastala u Srbiji kada je Marija imala samo tri godine.

„Pa jednostavno. Kada bi ja i tata šetali gradom, ljudi sa invaliditetom bi zaustavljali mog tatu i pitali bi ga neka pitanja; u suštini, koliko koštaju ta ortopedska pomagala, neki savet da im dodeli. I u tom trenutku bilo mi ih je mnogo žao, pošto nisam znala kako da im pomognemo za sakupljanje novca, a znala sam po mom tati kako je to skupo, jer on ima proteze i znala sam da je skupo i za održavanje. Posle izvesnog vremena na društvenim mrežama mi se pojavila stranica Čep za hendikep. Oni pomažu ljudima tako što im kupuju ortopedska pomagala. Onda sam odlučila da na papiru napišem jedno obaveštenje, okačim ovde kod babe i dede na vidljivo mesto i tako je sve počelo“.

Mami i tati uopšte nisam rekla, ni babi ni dedi, samo sam odlučila da napišem i onda sam prvo rekla dedi da mi pomogne da zakačim na vidljivo mesto

Prvi čepovi su stigli posle nedelju dana. Donosili su ih plemeniti ljudi, koji su razmišljali o drugim ljudima. Iako Marija ne poznaje pojedinačno one koji su im donosili, kaže: „Znam da su humani i stvarno im se zahvaljujem“.

Tiha zajednica

Invalidnost je širok pojam, o kojem se i malo zna i malo govori u društvu, objašnjava Srđan. Kaže da Mariju interesuje sve o ovoj temi i ne isključuje mogućnost da će možda jednog dana ona postati požrtvovani lekar.

„Prošetamo gradom. Oni me zaustave, nešto pitaju, a ona je uvek pored mene. Invalidnost je veoma širok pojam i to nju interesuje. Pita me, ja joj objasnim – ovo dete ima autizam, ovo dete ima cerebralnu paralizu. Posle toga ona ide na internet pa traži dalje, nekada to radimo zajedno, mozda se i tu rodila ideja kroz naše zajedničke razgovore. Ali ovo jeste prava dečja inicijativa“, prepričava Srđan njihove „radne šetnje“.

Srđan je posle svoje nesreće postao aktivan u nevladinom sektoru. Njegova bivša firma EPS mu je posle nesreće pomogla, kaže, na svaki mogući način, ali se on pronašao u podizanju svesti i pružanju pomoći osobama sa invaliditetom. Procenjujući da samo u opštini Severna Mitrovica ima preko 600 osoba koje imaju neki stepen invaliditeta, objašnjava i da se o tome malo zna, te da je potrebna kontinuirana podrška ovakvim programima.

Ipak, Srđan Mitrovicu opisuje kao sredinu tolerantnu prema osobama sa invaliditetom, te da bi sada trebalo da se opštine na severu podrže pre svega sa centralnog nivoa kada su u pitanju stalna izdvajanja u opštinski budžet za ovakve programe.

„Agi i Ema“

Dok veliki odlučuju o politikama i krupnim poslovima, Marija, uz pomoć dede, koji često umesto nje primi čepove koje donesu vredni sugrađani, brine o svom tati i onima koji su u  nečemu sličnim njemu.

„Sada mi je stalo da sakupim ponovo što više čepova i pomognem deci i ljudima kojima je stvarno potrebna pomoć“, kratko mi je odgovorila na pitanje „Šta dalje“ a koje mi je zazvučalo površno posle ovog odgovora.

Možda je nekome taj poklopčić samo ono što će baciti, ali će to nekim drugim ljudima predstavljati stvarno veliku pomoć

„Agi sedi ispred svoje kuće i jede jagode. Ako biste pitali Agija, rekao bi vam da je jedenje jagoda savršen način da se izbegne jedenje jabuka“, ovim započinje Marijina omiljena dečja knjiga „Agi i Ema“ – dirljiva priča o neobičnom ali pravom prijateljstvu koje leči usamljenost – dečaka Agija i starice Eme.

Knjigu sam prošle godine neočekivano pročitala nakon razgovora sa svojim sestrićem, inače Marijinim vršnjakom iz susednog V2.

Sada je u povratku sa druženja sa Marijom veselo čavrljao pored mene, ispunjen i on otkrićem o bogatom svetu svoje drugarice iza ograde prekrivene zelenom puzavicom. Koliko je Agija i Ema na ovoj planeti, pomislila sam.

Tatjana Lazarević

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.