Kad je jedini uspeh susreta sam susret

Piše: Igor Novaković

Jedini uspeh prve runde razgovora između Vučića i Kurtija je taj da su održani. Jednosatni sastanak je, što se tiče njegovog predstavljanja u medijima, umnogome podsetio na prethodni susret dva lidera sa početka 2020. Što se tiče same sadržine sastanka, Vučić je insistirao na doslednoj primeni svih sporazuma, uključujući tu i Zajednicu/Asocijaciju većinski srpskih opština (ZSO), dok je Kurti pokušavao da se prikaže konstruktivnim lansirajući nove inicijative i uslove, istovremeno odbijajući da razgovara o onome što je do sada dogovoreno. I tu dolazimo do blokade, pošto stavovi i predlozi u velikoj meri idu u suprotnim smerovima. Ali da sagledamo teme koje su bile stavljene na sto. 

Što se tiče inicijativa i uslova koje je Kurti predstavio, meni se čini da su oni ili iščišćeni od sadržine (samo da bi bili na stolu) ili su pokušaj da se postavi prepreka drugoj strani, te da se dijalog u najmanju ruku odloži, iako se predstavljaju kao konstruktivni. Ako dobro razumem, predlog osnivanja regionalnog Sporazuma o slobodnoj trgovini jugoistočne Evrope (SEFTA) po ugledu na Evropsku ekonomsku zonu (EEZ), a koja treba da bude alternativa za tzv. „Mali Šengen“, suštinski bi u velikoj meri ograničio domaći suverenitet u ekonomskoj sferi, time što bi vlade Zapadnog Balkana direktno primenjivale odluke Evropske komisije, kao što to radi npr. Norveška. Dakle, dobili bi takav status bez pregovora sa EU i dugotrajnog procesa prilagođavanja koji je predviđen da se desi kroz pregovore o članstvu u Uniji.

Druga, čini mi se verovatnija opcija stvaranje suštinski nadnacionalne zajednice (naslonjene na EU) kroz koju bi se omogućila primena četiri ekonomske slobode i koja bi se postupno prilagođavala EU. U tom slučaju, ovim procesima bi upravljala neka novoosnovana Zapadnobalkanska komisija, dok bi neku vrstu kontrole imao Zapadnobalkanski parlament, a osnovale bi se i druge institucije poput regionalnog Suda pravde itd. Drugim rečima, stvorile bi se nadnacionalne institucije na koje bi se preneo deo suvereniteta zapadnobalkanske šestorke. U oba slučaja suverenitet se kruni, odnosno njegov deo transferiše. Da li je Aljbin Kurti na to spreman, i ako jeste, pod kojim uslovima? Za Vučića bi čak možda i bilo dobro da ovaj predlog prihvati kao temu za razgovor, pošto bi uvažio Kurtija i udahnuo novi duh konstruktivnosti u pregovore, bez obzira na to što ovom predlogu možda i nije mesto na briselskom stolu. Ne sumnjam da bi se eventualni razgovori o ovoj temi spotakli o raznorazna praktična pitanja vezana za subjektivitet Kosova, ali ipak bi se razgovaralo pre svega o saradnji i budućnosti, a ne isključivo o pitanjima iz prošlosti. 

Što se tiče predloga mirovnog sporazuma, čini mi se da je konačni sveobuhvatni sporazum upravo pravi mirovni sporazum, i do njega će se doći kroz pregovore i rešavanje otvorenih pitanja između Srbije i Kosova. Kurtijev predlog dakle pre liči na svojevrsni „pakt o nenapadanju“, i nedostaje objašnjenje koji je njegov smisao u datoj konstelaciji, sa KFOR-om raspoređenim na Kosovu. Zahtev za smenu Veljka Odalovića i ultimativni zahtev za priznanje Kosova ne bih hteo da komentarišem.

Stvaranje nacionalnog saveta Srba na Kosovu možda i ima neku perspektivu, ali nisam siguran ponovo da li postoji suštinsko razumevanje kako ovaj sistem funkcioniše, i čini se da je to bio predlog čija je osnovna premisa ostvarivanje reciprociteta između Kosova i Srbije. Odnosno, predlog kojim se nudi spremnost Prištine da tretira Srbe na Kosovu isto kao što Srbija tretira Albance. U suštini, kada je reč o zaštiti manjina, svaka država ima svoj sistem za njihovu integraciju, tako da i ne mislim da to pitanje treba da bude posmatrano iz ugla reciprociteta. Samo kao primer, Bugarska sebe definiše kao građansku državu, i nema sistema zaštite nacionalnih manjina.

Drugim rečima, ne priznaje nacionalne manjine (već samo kulturne zajednice) i smatra da je za integraciju dovoljan tretman koji je istovetan za sve građane. Srbija sa svoje strane ima sistem i štiti etničke Bugare kroz priznat status nacionalne manjine i prava koja iz tog proishode. Da li Srbija stoga treba da ukine Nacionalni savet Bugara? I da li Srbija treba da ukine nacionalne savete i prestane da priznaje one nacionalne manjine koje nemaju matičnu državu (npr. Romi) zato što ne može da ostvari reciprocitet?

Sistem zaštite nacionalnih manjina je specifičan za svaki domaći pravni okvir, i formuliše se na osnovu procene i dogovora sa manjinama (kao što se u Srbiji desilo), ali i na osnovu specifičnih istorijskih okolnosti, a sve u cilju ostvarivanja integracije manjina. Dakle, formiranje nacionalnih saveta na Kosovu može da ima perspektivu, ali se postavlja pitanje da li će omogućiti suštinsku integraciju Srba na Kosovu?

Da vidimo šta je to na čemu Srbija insistira. Ako se vratimo u 2013. kada je Briselski sporazum potpisan, ZSO je imala dve dimenzije. Prva je praktična, a to je da napravi okvir za integraciju srpskih institucija na Kosovu koje i dalje funkcionišu (zdravstvo i školstvo) u kosovski sistem, i da pomogne integraciju Srba na Kosovu, pre svega onih sa severa.

Drugi je simbolički, da stvori iluziju nekog srpskog entiteta, dok bi njegova ovlašćenja suštinski bila prilično limitirana. Upravo ta simbolička funkcija je bila značajna jer je imala  za cilj prihvatanje ZSO kao rešenja od strane građana Srbije, ali i omogućavanje Srbima na Kosovu da imaju neki sistem koji ih dodatno povezuje i koji ima neku vrstu direktne komunikacije sa Srbijom, naravno uz koordinaciju sa vlastima u Prištini.

Ali neprestano izjednačavanje ZSO sa Republikom Srpskom u javnom diskursu na Kosovu od 2013. naovamo (uz uglavnom neprestanu upotrebu termina Zajednica umesto odgovarajućeg naziva na albanskom jeziku), stvorilo je situaciju da je sporazum praktično nemoguće primeniti, osim ako na Kosovu vlast ne bude toliko snažna da niko iz opozicije taj potez ne može da dovede u pitanje. 

Takođe, pitanje je „upotrebne vrednosti“ ZSO za Srbiju u simboličkoj i političkoj sferi (praktičnu ne dovodim u pitanje) u ovom momentu. Ona je bila cena za Briselski sporazum iz 2013, i način da se on predstavi prihvatljivim građanima Srbije. Pretpostavljam da vlast u Srbiji ne može dva puta da proda istu stvar građanima i scenario gde bi formiranje ZSO bilo dodatno uslovljavano od Prištine ne bi predstavljao nikakvu političku pobedu.

A videli smo već da je formiranje ZSO u ovom momentu politički nemoguće za vlast u Prištini. Tako da vlast u Srbiji zna da je insistiranje na primeni svojevrsna slepa ulica za dijalog, ali jeste činjenica da je ta pozicija suštinski principijelna. Jer ako najznačajniji od svih sporazuma koji su do sada postignuti za Srbiju nije primenjen, ko može da garantuje da će bilo koji drugi u budućnosti biti? 

Ali obe tvrde pozicije iznete u Briselu podstiču jedna drugu, i slažem se sa uvaženim sagovornikom, omogućuju status quo. Da je drugačije, Beograd bi možda pokazao i inicijativu, i uz insistiranje na primeni svih sporazuma iz Brisela, pokazao bi razumevanje i ponudio pomoć kako bi Prištini tu primenu na neki način olakšao. Odnosno dao prostora Kurtiju da se „izvuče“ iz procepa u kom se nalazi i kojem je i sam doprineo dok je bio u opoziciji. A Priština ne bi izlazila sa ultimativnim stavom, kao i alternativnim predlozima, bez valjanih objašnjenja kako oni suštinski mogu da omoguće rešavanje izazova vezanih za odnose Beograda i Prištine.

Dakle, kako je to rekao jedan moj kolega, stiče se utisak da ovo nisu pregovori Beograda i Prištine, već pregovori Srbije protiv Kosova i Kosova protiv Srbije. I ako se tako nastavi moguće je da ponovo idemo u pravcu rešenja koja su bila aktuelna pre par godina i koja mnogi smatraju kao loša.

Međutim, veći problem u svemu tome je atmosfera koja podstiče sukob, čini mi se čak više nego ikada ranije. To može da bude proizhod „negativno dinamičkog“ statusa kvo.

Dve strane ušančene, i čini se da će takve i ostati. I jeste, ulazimo u zabarikadirani status kvo (u najboljem slučaju), ali koliko će on biti konstruktivan i pozitivno dinamičan, po svoj prilici zavisi od SAD i EU. O tome sam već govorio u prethodnoj kolumni. 

Igor Novaković je rođen u Novom Sadu 1981. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu. Doktorirao na Fakultetu političkih nauka na Univerzitetu u Beogradu, postdiplomske studije iz oblasti međunarodnih odnosa i evropskih studija završio na Univerzitetima u Bolonji i Novom Sadu, dok je osnovne studije završio na Filozofskom fakulteti Univerziteta u Novom Sadu. Direktor je istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove – ISAC fonda.