Dijalog u predstojećem periodu

 Igor Novaković

Piše: Igor Novaković

Sa idealnog stanovišta, Beograd i Priština su mogli da reše otvorena pitanja kroz Ahtisarijev proces ili kasnije kroz pregovore u Beču. Ali nisu. Prilika je bila i u periodu 2013-2015. Rezultati ovih procesa pate i od činjenice da implementacija nije najsjajnija (kao i retorika sa obe strane), što dodatno opterećuje nastavak pregovora i mogućnost bržeg dolaska do rešenja.

Svim dobronamernim ljudima je jasno šta je potrebno uraditi: konačni sporazum Srbije i Kosova kojim bi se odnosi (i između vlada i između društava) u potpunosti normalizovali i rešila otvorena pitanja. Time bi obe strane bile oslobođene balasta koje predstavlja trenutna situacija i mogle da se skoncentrišu na druga važna pitanja. Takođe, bio bi zatvoren konflikt koji bi mogao da eskalira u nekoj dramatično promenjenoj bezbednosnoj situaciji. Ali je jaz oko percepcija šta sve taj sporazum treba da sadrži i podrazumeva teško premostiv.

Optimistične najave koje već više od godinu dana stižu od Miroslava Lajčaka nisu se materijalizovale. Razloge možemo naći u činjenici da je pređašnja Vlada Kosova bila na krhkim nogama, ali i u krajnje problematičnom principu „ništa nije dogovoreno, dok sve nije dogovoreno“, koji suštinski oteže progres i vodi ga u slepu ulicu. Videćemo koliko će od onog što je dogovoreno ostati u novom procesu. Takođe, po nekim informacijama ono što je bilo dogovoreno su bili kratki dokumenti, koji su više govorili o principima.

Drugim rečima, i da je ceo tekst sporazuma naposletku dogovoren, svaka stavka bi najverovatnije morala biti ponovo pregovarana, dok bi se implementacija otegla. To bi bio veoma dug proces, i smatram da je bolje odmah implementirati delove dogovora nego čekati na neko sveobuhvatno rešenje, pošto će tako rezultati dijaloga biti vidljiviji. 

Druga stavka je transatlantska saglasnost. Kakofonija i suštinski paralelni procesi koje su vodili EU i SAD tokom 2021. nisi doprineli boljitku situacije. Ali naivno je očekivati da je samim padom Trampove administracije sve rešeno.

Najave obnove transatlantske saglasnosti će biti materijalizovane, ali spoljnopolitički i ekonomski interesi ne moraju se nužno uvek poklapati.

Jaz koji je nastao nakon 2016. godine između Turske i SAD, i utemeljenje Grčke kao ključnog partnera SAD unutar NATO u ovom delu Evrope, svedoči da postoje procesi usmereni na stabilizaciju Balkana, ne samo iz vrednosne perspektive (nezavršeni posao), već i praktične, geopolitičke.

I takođe, bez obzira šta pojedini političari govore, Vašingtonski sporazum neće biti reevaluiran i SAD čvrsto insistiraju na njegovoj implementaciji.

Stoga je otvoreno pitanje kako će ta nova stabilnost biti ostvarena, i kakav sporazum između Kosova i Srbije donosi stabilnost regionu? 

Sledeća stavka su stavovi trećih država, a pre svega Rusije i Kine oko ovog pitanja. Iako zvuči paradoksalno, interesi Srbije i Rusije oko ovog pitanja su fundamentalno suprotstavljeni, odnosno postoji lažna saglasnost. Dok je u interesu Srbije da pronađe rešenje za ovo pitanje (dakako ono koje će politička elita moći da prikaže građanima kao prihvatljivo), Rusiji nikakav sporazum nije u interesu, pošto se time drastično redukuju praktične poluge ruskog uticaja u Srbiji, i urušava mogućnost da se ovo pitanje reši u paketu sa nekim drugim za koje je Rusija veoma zainteresovana.

Takođe, situacija sa ruskim uticajem u Srbiji se drastično promenila i čini se da domaća politička elita nije ni izbliza toliko zavisna od stavova Moskve po određenim pitanjima, kao na primer 2013. godine kada su kritike iz Kremlja zaustavile reformske aktivnosti Ministarstva energetike Srbije. Prvi test za to će biti najavljeno poboljšanje usaglašavanja Srbije sa Zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom EU. Što se tiče Kine, ona možda deluje trenutno nezainteresovano za pitanje Kosova, ali možda da postane u zavisnosti od razvoja događaja u Južnom kineskom moru ili oko Tajvana. Ovo je samo spekulacija, ali mislim da je treba uzeti u obzir pošto uticaj Kine u Srbiji ima mnogo ozbiljniji potencijal od ruskog.

I na posletku, mislim da je najvažnije je pitanje atmosfere i poverenja. Kako voditi konstruktivan dijalog i postići sporazum u atmosferi konstantne razmene „baražne medijske vatre“, populističkih najava koje imaju male šanse da uspeju, ali podižu očekivanja domaćeg stanovništva, kao i nivo međusobnog nepoverenja, te incidenata koji stvaraju sliku opsadnog stanja itd?

Stoga mislim da je nužno da se predstojeće vreme iskoristi prvo za „opipavanje pulsa“ dve strane kroz direktne susrete i izgradnju poverenja. Ni Beograd ni Priština nisu u poziciji za bilo kakve ustupke, pre svega zbog izbora – lokalnih na Kosovu, a u Srbiji parlamentarnih, predsedničkih i beogradskih. Ali to vreme može biti upotrebljeno za stvaranje plana kako urediti proces da doprinosi unapređenju međusobne percepcije, jačanju poverenja, implementiranju prethodno dogovorenog, suštinskoj integraciji Srba na Kosovu i rešavanju problema sa kojima se suočava ova zajednica itd. Takođe, potrebno je stvoriti mehanizam za inkrementalni proces (korak po korak, dakle napuštanje prethodnog principa) sa jasnim i efikasnim sistemom za implementaciju. Konačno, potrebno je definisati teme dijaloga i mapu puta kako on treba da se odvija. 

Sem odlučnosti EU oko svega što je prethodno navedeno (i podrške SAD), potrebna je dakako i ozbiljnost lidera, razumevanje pozicije (i trauma) druge strane i želja da se zaista nešto pomeri i suštinski promeni. A to je, kao i obično na Balkanu, najveći izazov. 



Igor Novaković je rođen u Novom Sadu 1981. godine, gde je završio osnovnu i srednju školu. Doktorirao na Fakultetu političkih nauka na Univerzitetu u Beogradu, postdiplomske studije iz oblasti međunarodnih odnosa i evropskih studija završio na Univerzitetima u Bolonji i Novom Sadu, dok je osnovne studije završio na Filozofskom fakulteti Univerziteta u Novom Sadu. Direktor je istraživanja Centra za međunarodne i bezbednosne poslove – ISAC fonda. 



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.