Jesu li sedam metaka cena uspeha?

Pre nego što krenem da iznosim još jedno u nizu svojih mišljenja na različite teme, koje čine ne baš veselu svakodnevicu Kosovske Mitrovice, dugujem izvinjenje ljudima koji su čekali moj blog (a provereni izvori mi tvrde da ima takvih, iako eto, sama ne mogu da poverujem u to). Dakle, šta se to desilo, pa me nije bilo? 

Desio se ispitni rok i to ovaj junski. Pored januara, jun je mesec koji najviše mrzim. Tada imam osećaj da se sva odgovornost ovog sveta, pre svega prema mojoj porodici, a onda i prema meni samoj, mojim prijateljima koji veruju u mene – svali na moja pleća, pa moram da dajem što je moguće više ispita, sa što boljim ocenama. Takođe, jun je mesec kada sam jedva sposobna da komentarišem bilo šta drugo, sem neveštosti našeg cenjenog zakonodavca u kreiranju pravnog sistema, koji građanima ove ionako nesigurne države, pruža još jednu dodatnu nesigurnost. Pravnu. No, eto, ovaj napad na prostorije KoSSeva me je zaista istinski potresao i naterao da se opet latim lap-topa i zapitam ima li slobode govora i slobode medija na Kosovu, i da li su profesionalnost i objektivnost socijalno i kulturološki poželjne odrednice jednog uspešnog novinara
    
Proteklih mesec i po dana iz Kosovske Mitrovice, a i uopšte sa čitave teritorije Kosova i Metohije, stižu samo dobre vesti. Postali smo deo velikog kulturnog događaja koji se odvija na nivou cele Srbije ,,Noć muzeja”, bili smo domaćini nekoliko uspešnih sportskih manifestacija, konačno smo dočekali filmski festival; zatim, slike lepih i uspešnih maturanata i apsolvenata budućih ambasadora našeg grada u različitim profesijama. I onda, ovo. Sedam metaka na redakciju KoSSeva. Da sam malo više sklona horoskopu i magijskim tumačenjima, prvo što bih rekla jeste da je sedam magičan broj. Ovako, kao neko ko teži racionalnosti u svemu što radi (mada je zbog emocija, koje su supstrat moje ličnosti ne postižem uvek na onom nivou na kojem je za jednog budućeg advokata potrebno), mogu samo da kažem – poražavajuće. 

Poražavajuća je činjenica da se ne cene napori da se novinarski posao radi onako kako treba. Poražavajuće je što su mi sve ove lepe vesti, ostale zamrljane ovim gotovo varvarskim aktom. Poražavajuće je što živimo u sredini u kojoj ne postoji sloboda mišljenja, a kamoli govora; u kojoj postoje pojedinici koji misle da je legitimno da svojim aktima ograničavaju slobode i prava drugih; i dovode u opasnost ljudske živote. Sloboda govora i sloboda mišljenja, kao osnovna ljudska prava, najbitnije su karakteristike demokratske zajednice, na visokom nivou kulturnog razvoja. Ovim aktom, nekolicina pojedinaca pokazuje istinski gde smo; prkos naporima većine da napredujemo, da budemo bolji ljudi, da budemo uspešne i ispunjene individue koje mogu da veruju svom gradu i sugrađanima i ne moraju da strahuju da li će predanim obavljanjem svoje profesije biti žrtve nasilja. Ovakav jedan akt neutrališe sve te napore. I to je ono što je istinski poraz svih nas.

Motivi ovog incidenta nisu jasni nikome za sad. Ako je motiv objektivno izveštavanje i nepristrasnost u obavljanju posla, onda se stvarno brinem za budućnost Kosovske Mitrovice. Onda ne postoji sigurnost ni za koga, sem za socijalne parazite, koji će sve što rade – raditi prosečno i onako kako im je rečeno da treba, bez da se istinski zapitaju da li je tako najbolje i bez imalo želje da iskoče iz tog, svog proseka. I uprkos svojoj sigurnosti, uvek će negde, duboko u sebi ostati ogorčeni na one koji su uspešniji. 

Pre nego što ispalite sedam metaka u nešto, ili ne daj Bože, nekog, bilo bi poželjno da stanete i da se zapitate da li vi zaista znate šta stoji iza tih ljudi, koji vam iz samo vama poznatih razloga smetaju. Koliki su trud, znoj i rad oni uložili u svoj posao? Koliko su žrtvovali da bi došli tu gde su sad? Da li ste i vi spremni za tako nešto? I da li ste zaista pozvani da delite pravdu, čije ste standarde sami odredili? 

A ako je napadač došao sa strane, onda nam, dragi sugrađani, ostaje da se zapitamo kako se neprimetno prišunjao pored nas, pa nam udario pravo na medije?

U životu, vodim se jednom velikom mudrosti, koju sam čula od svog oca – živi i pusti druge da žive. Radim najbolje što mogu i nikada ne zavidim nikome. Lako prihvatam različitosti i vrlo sam tolerantna osoba. U svaki svoj uspeh ulažem sate i sate napornog rada i do te mere sam perfekcionista – da se teško nosim sa neuspehom. E, ovakav ljudski neuspeh ume istinski da me zaboli. Ali, skoro sam naučila da i na neuspeh gledam samo kao na dodatnu lekciju u životu. Neka nam i ovo bude opomena, da budemo obazriviji. A redakciji KoSSeva lekcija da budu još bolji nego do sad. Ako je to moguće.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.