Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev razgovaramo o Kosovu. Prvo što mi pada na pamet jeste da bi bilo dobro da se ovakav razgovor vodi ne samo preko medija namenjenog kosovskim Srbima, već takođe i u nekom mediju koji je namenjen kosovskim Albancima. Ovako se čini da drugo mišljenje treba da čuju samo Srbi, ne i Albanci.
Uopšte, izgleda mi nekako da je pluralizam mišljenja, barem kada je reč o Kosovu, rezervisan samo za Srbe, ne i za Albance. Možda grešim, ali imam utisak da su moje albanske kolege na Kosovu monolitne kada je u pitanju, recimo, odnos prema Srbima na Severu Kosova. Ne znam nikoga od njih ko se zalaže, na primer, da Sever dobije ozbiljnu teritorijalnu autonomiju – poput one koje je Kosovo imalo u okviru Srbije do 1989, ili makar do 1999.
Jer, teritorijalna srazmera Srbije i Kosova jednaka je srazmeri Kosova i njegovog severnog dela. Isto je i sa etničkom strukturom. Zašto onda, bar jednom albanskom političaru, ili intelektualcu iz Prištine, ne padne na pamet da predloži da se Srbima na Kosovu da ono što su imali Albanci u Srbiji – da im se, dakle, ustavno obezbedi teritorijalna autonomija?
U Srbiji nije malo glasova, kako među političarima, tako i među intelektualcima, koji se zalažu da se prizna nezavisnost (secesija) Kosova. Cela tzv. Druga Srbija – čije je političko krilo LDP, a medijsko Peščanik, E-novine, pa i Danas – godinama se bori za „priznanje realnosti“ na Kosovu. Mnogi beogradski „levičari-intelektualci“ – a nekako svako na univerzitetu voli da bude levičar – prvo što će uraditi jeste da se založi „da se Kosovu prizna nezavisnost“. (Neobična mi je ta tradicionalna osobina srpskih levičara da se velikodušno – „internacionalistički“ – odriču teritorija gde žive Srbi; tu vrstu „internacionalizma“ slabo primećujem kod levičara iz drugih balkanskih ili evropskih naroda – izuzev nešto kod Rusa; ali o tome drugi put).
U svakom slučaju, dok je Beograd pun različitih mišljenja o Kosovu i često potresan vrućim debatama šta i kako raditi sa Prištinom, ima se utisak da je Priština monolitna po pitanju Severa Kosova, odnosno da u njoj vlada granitno hladno jedinstvo prema svim molbama za autonomijom koji dolaze iz Mitrovice.
Voleo bih da u ovome grešim – mi smo često loše informisani jedni o drugima – i nadam se da će me moj uvaženi sagovornik ubrzo demantovati. Ali, pitam se, zašto ti glasovi među albanskim intelektualcima ili političarima – da se Srbima na Kosovu daju njihove autonomne institucije – ako ih uopšte i ima, nisu jači i češći? Da li to znači da se Albanci sa Kosova boje da će kosovski Srbi, ako dobiju autonomiju, uraditi isto što su uradili i oni sami – prvo se ograditi, a onda odvojiti?
Imam utisak – a voleo bih i tu da grešim – da moje kolege iz Prištine zapravo nekritički uživaju u vojnoj pobedi NATO nad Srbima iz 1999, i da misle da preostalim kosovskim Srbima, kao poraženoj strani, ne treba dati ništa: oni se prosto moraju pokloniti, ili ukloniti. To je, duboko verujem, sasvim pogrešno i ne predstavlja ništa drugo do svojevrsni nastavak ratnog nasilja.
Ako se hoće mir na ovim prostorima, onda taj mir ne može počivati na logici da poraženog ratnog neprijatelja treba satrti. Ne, treba mu pre pružiti ruku. Ako se hoće trajni mir, Priština lokalnim Srbima treba da da jaku teritorijalnu autonomiju. Zašto prištinski intelektualci, recimo tamošnji levičari, ne podržavaju apele lokalnih Srba koji idu u tom pravcu? Zašto to nije više na delu – ili nije uopšte na delu – uvaženi sagovorniče „sa druge strane barikade“?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
