"Setila sam se moje mame koja nije više na ovom svetu. Setila sam se svih dragih ljudi, bližnjih i prijatelja. Mislila sam na sve njih, dok sam sa najviše tačke naše planete gledala kako je Zemlja okrugla, a sneg najbelji na svetu," rekla je pre tačno deset godina Dragana Rajblović, jedina Srpkinja i prva žena sa Balkana koja se popela na najviši vrh sveta. Posle devet godina, knjiga o ovom poduhvatu ugledala je svetlost dana. U aprilu 2016., objavljena je “Moj Everest – san i java”. Zahvaljujući prijatelju planinaru – Miroslavu Lazareviću kao inicijatoru i Aktiv Art centru kao organizatoru, Dragana Rajblović je knjigu nedavno predstavila i u Kosovskoj Mitrovici. Vrele junske dane iskoristila je i da se sa svojim domaćinima uspenje i osveži po okolnim planinama, ali i mitrovičkim brdašcima i provoza jezerom Gazivode. Bitno je samo biti u prirodi, poručuje.
Posle Everesta više nisam imala strah
U razgovoru za KoSSev opisuje prizore ka samom usponu do Mont Everesta i čuvene tačke na 8850 metara. Znala je da će uz staze kojima se ide do vrha viđati poginule ili umrle planinare, čija su večno usnula i netaknuta tela deo istorije ledene kraljice:
"Poginuli ili umrli tamo ostaju večno. Da bi spustili nečije telo, potrebno je najmanje 15 ljudi. Niko neće da rizikuje svoj život i zbog toga tela ostaju na Everestu, a ne mogu da se raspadnu ni za 100 godina, jer iznad 5000 metara nema živih organizama, a vlada večni minus. Mislila sam da ću da se, kada to vidim, vratim i odustanem, a nisam. Sve koje smo videli izgledali su kao da spavaju."
Odmah nakon Everesta Rajblović se kao članica dvočlane ekipe popela i na najviši vulkan sveta -Ojos Del Salado (6893 m), koji se nalazi u potpuno drugačijem klimatskom podneblju – Argentini i koji je samo 60 metara niži od najvišeg vrha Južne Amerike – Akonkagve. Pustinju Atakama i najvši vulkan, sa argentinske strane, pohode pojedinci – jednom u nekoliko godina.
"Želeli smo da iskušamo svoje mogućnosti i pokušamo bez ičije pomoći i logistike kroz pustinju Atakama da stignemo do najvišeg vulkana sveta. Bilo nas je dvoje i pre ulaska u pustinju, vlastima iz najbližeg naseljenog mesta smo morali da potpišemo izjavu da tamo idemo na sopstvenu odgovornost. Posle Everesta više nisam imala strah," objašnjava ukratko ovaj pohod.
Sve je moguće, pa tako i ostvariti svoje snove
"Moj Everest – san i java" nije samo knjiga o ličnom iskustvu i doživljaju žene planinara, već i svojevrsni putopis sa uspona sa svih planina koje su prethodile kao priprema za osvajanje krova sveta. Opisan je tako i pohod na Čo Oju (8200 m), šesti vrh sveta. Uz sve to, ovo je i planinarski priručnik, a na kraju knjige se nalazi dodatak o aklimatizaciji i prilagođavanju organizma na velike visine, što je od ključne važnosti u pripremi jednog planinara.
Najvažnija poruka je podsticaj i motivacija sadašnjim, ali i budućim generacijama, da je sve moguće, pa tako i ostvariti svoje snove.
"Sve je bilo u svrhe promocije sporta, zdravog načina života i da se mladim ljudima malo skrene pažnja da život mogu lepo da provode tako što će da odlaze u prirodu i tako što će biti aktivni, a ne samo da izlaze po gradu i po kafićima. Drago mi je što je na promociji bilo dosta mladog sveta," prenela je utiske Rajblović nakon promocije u Kosovskoj Mitrovici.
Naglašava da joj je posebno drago bilo to što prepoznaje želju mladih Mitrovčana da se bave outdoor sportovima. Severno Kosovo, kao i Kosovo i Metohija, bogati su prirodnim lepotama, planinama, rekama i jezerima, istorijskim i kulturnim nasleđem, baš kao i cela Srbija.
|
Spavanje na minus 40 na krovu sveta "Dva meseca jeli smo oskudnu hranu, spavali u šatorima i na minus 40 C, bili na visinama gde je 50% ili 20% kiseonika u vazduhu u odnosu na normalnu visinu, nosili oko 15 kg na leđima i redovno se aklimatizovali, prelazeći dnevno i po 20 kilometara na velikoj visini. Kada smo se peli iz prvog u drugi visinski kamp, od 7100 metara do 7900 m, imala sam trenutke krize. Pomislila sam da odustanem i da se vratim u bazni kamp, ali sam rekla sebi: 'Hajde, šta je ovih današnjih 10 sati napora u odnosu na ceo život'. Snaga uma diktirala je telu kako će i šta će. Ipak, u slučaju da se vreme pokvari, onda nema borbe. Tad se povlačimo. Himalaji ne opraštaju greške. Pravila koja nalaže planina poštuju se strogo." Najteže: Tišina i usamljenost "Tišina i usamljenost. Tu smo jedni do drugih, jedni iza drugih, ali je svako jedinka za sebe na samom usponu do vrha. Nosimo masku za kiseonik na licu i tada čuješ samo svoje disanje. Osećaš se kao da si najusamljeniji na ovom svetu." Peli smo se noću i na trenutke je bilo sablasno, svejedno – ujedno veličanstveno. |
"Koliko god da je ljudima u svetu teško da izdvoje sredstva i odu na planine, toliko je lako nama u Srbiji da odemo na naše planine," dodaje.
Rajblović ističe, takođe, da u primenjivanju zdravih stilova života, "nije važno koliko smo daleko na nekoj planini ili usponu, već da smo blizu ljudima sličnim sebi". To može biti izlet i u okolini.
Upravo je tako provela dane ovde – po treći put od kad dolazi na Kosovo i Metohiju. Sa prijateljima koje sve povezuje ljubav ka aktivnom odmoru u prirodi, pela se na Rogoznu, krstarila jezerom Gazivode, obišla je i zvečansku tvrđavu. Pre dve godine na Berimu je organizovala planinsku trku. Pre godinu dana obišla je Visoke Dečane, Pećku Patrijaršiju i ostale istorijske znamenitosti.
"Mogu iskreno da kažem da malo šta na Kosovu nisam obišla. Uvek se divno osećam ovde. Svi su toliko gostoprimljivi," za kraj razgovora zaključila je Rajblović.
Dragana Rajblović je imalac počasnog pasoša Srbije – među prva 204 zaslužna građana, a 2010. godine uvrštena je u listu "Znamenite žene Srbije".
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
