Izbor jedne generacije

Postati deo Evropske unije je mnogo više nego tehnički proces. To je izbor generacije koji se bazira na vrednostima koje svaka država treba da prihvati aktivnije, od inostranih i regionalnih politika, pa sve do to toga šta deca uče u školama.

U dokumentu od dvanaest strana, sa naslovom „Kredibilna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan“ (A Credbile Enlargment Perspective for the Western Balkans), koji sam u formi radnog i poverljivog nacrta (od 8. novembra), pročitao ovih dana, ova gore pomenuta rečenica je verovatna najvažnija i najupečatljiva. Barem za mene.

Naime, radi se o dokumentu Evropske unije na kojem će se verovatno raditi i dalje, koji će se usvojiti početkom sledeće godine, a koji bi trebalo da bude politička osnova za obnovu procesa proširenja Evropske unije sa šest preostalih država Zapadnog Balkana: Crnom Gorom, Srbijom, Albanijom, Makedonijom, Kosovom i Bosnom i Hercegovinom.

Očigledno da je Brisel ostavio iza sebe period „umora od proširenja“, to jest, da više nije na snazi koncepcija „prvo konsolidacija, pa tek onda proširenje“, koja je blokirala kompletiranje političke mape Evropske unije sa šest preostalih država Evrope, koje inače čine jedno ostrvo koje se na sve strane graniči sa državama koje su istovremeno deo EU i NATO pakta. Zapravo, sada postaje jasno da ne može biti dugoročne konsolidacije EU ako nisu poznate granice političke Evrope, koja je u međuvremenu pretrpela težak udarac odlukom građana Velike Britanije da ne budu više deo EU.

Puno toga se desilo proteklih par godina u Evropi i u svetu, bogami i na Balkanu, kako bi se (najzad) došlo do ovog zaključka koji otvara vrata za ulazak šest država Zapadnog Balkana u EU. Izgleda da smo, kao Evropa, preživeli „cunami“ populizma, (iako ova priča još nije stigla do happy end-a), velike finansijske probleme, Brexit, doživljavamo svakodnevno problematične odnose između američke administracije predsednika Trumpa i Evrope i ovaj deo Balkana je postao geostrateški politički front tenzija između Zapada i Ruske Federacije. Onda smo, i mi ovde – na Balkanu, i evropske diplomate i političari – tamo u Briselu, shvatili (najzad) da posao ovde nije završen, da ne možemo računati na to da će na ovim prostorima biti postignuta dugoročna politička stabilnost dok ne dođe do punog uključenja u Evropsku uniju svih ovih šest država.

Naravno, u dokumentu „Kredibilna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan“ imamo listu poznatih zadataka i obaveza kojima moramo da se bavimo kako bismo prvo mi sami, unutar sebe, postali Evropska unija u političkom, pravnom, ekonomskom, socijalnom, kulturnom, pa i civilizacijskom smislu, a kako bismo onda i formalno bili deo EU.

Ali, ona gore pomenuta rečenica zapravo je ključna za sve nas koji danju i noću govorimo o nama i Evropi, a ne shvatamo da biti deo EU zapravo znači postići nešto što se nikada nije dogodilo u našoj istoriji: Promeniti sebe, kao društva, kao države, kao kulture, bogami i kao civilizacijske vrednosti, na takav način da budemo kompatibilni sa Evropom i Zapadom.

Tačno je da su sve moguće slabosti EU kao projekta, organizacije, strukture – isplivale na površinu proteklih desetak godina. Ali još je tačnije da je nakon svih malih i velikih političkih i svakih drugih „zemljotresa“, u zadnjoj deceniji sama ideja opstanka i jačanja (čak) EU ojačala, jer, jednostavno, EU nema nikakvu drugu alternativu.

Izgleda da smo svi mi ovde takođe došli do istog zaključka, ali naravno, na naš svojstven način – kada smo par puta „glavom udarili u zid“, iako, znajući kakvi smo, ne bi bilo veliko iznenađenje ukoliko nam opet Sizifovski kamen padne na dno brežuljka.

„Kredibilna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan“ je vrlo jasna i tačna kada se tiče dijaloga između Kosova i Srbije, te obaveza koje čekaju u vrlo bliskoj budućosti Prištinu i Beograd.

Ono što smo ja i Dušan zdušno zagovarali u našem dopisivanju tokom proteklog leta sada se nalazi ovde, jasno i glasno, tako da nema više nikakvih dilema o čemu se zapravo radi u sledećoj, završnoj fazi dijaloga u Briselu.

Postoji sada jasan vremenki okvir kada ova priča mora da se zaokruži: 2018. i 2019. su godine kada bi glavni pregovarači Kosova i Srbije trebalo da zaključe ovaj dijalog.

Naravno, postoji i „ime“ sporazuma koji bi trebalo da bude postignut između Kosova i Srbije: Radi se o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa Kosova i Srbije koji bi trebalo da ima pravnu i političku formu pravno obavezajućeg sporazuma između Prištine i Beograda.

I naravno, postoji jasna relacija uslovljavanja, ili pak kauzaliteta između ambicija Srbije i Kosova da budu, što je pre moguće, članice EU, i potpisvanja ovog pravno obavezujućeg sporazuma najkasnije do kraja 2019. godine.

Po ovom dokumentu, Srbija i Crna Gora bi mogle da dobiju i zvanični poziv za pristup EU (naravno ako Beograd i Podgorica u međuvremenu urade sve ono što se očekuje od lidera ove dve države) – 2023. godine, da bi do kraja 2025. postale deo Evropske unije. Nakon njih bi na red došle Albanija i Makedonija, a najzad bi i Kosovo i Bosna i Hercegovina postali članice broj 32 i 33. Negde, znači, 2030–2032 godine Evropska unija bi najzad zaokružila sopstvenu veliku priču i znala bi gde su njene granice.

Izgleda da sada svi imamo „Mapu puta“ i znamo kada možemo i kao generacija najzad da stignemo do stanja koje se može okvalifikovati kao dugoročno stabilizovanje naših društava i država.

Očigledno je da se ovoga puta nisam baš puno bavio onim što je Dušan napisao u prošloj kolumni. Teško je ne složiti se sa njim kada izlaže kritici, poneki put i nipodoštavanju (sa punim pravom), danonoćne političke avanture i permanentne gluposti većine političara na Kosovu i u Srbiji.

Citirao sam već na početku onaj sjajan i apsolutno tačan stav dokumenta „Kredibilna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan“, kada se kaže da je EU izbor jedne generacije. A ima mnogo političara i ovde na Kosovu, i u Srbiji, koji nekako otaljavaju ovaj izbor ili veliku odluku, ili pak odugovlače, pa se nadaju da će neko drugi sa strane da odradi posao, ili još nekako računaju da Evropa ne može nikako bez nas, te da će svima uslišiti želje kako bi smo ih najzad – mi njih – nagradili učlanjenjem u Evropske uniju.

Svačeg smo se nagledali i naslušali proteklih nedelja. Neumorni smo u proizvodnji gluposti koje su opasne po zdravlje svih nas, a koje u principu ne štete uopšte Evropi.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.