Izazov maršala Foha

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Piše: Demuš Šaša (Demush Shasha)

Kada je Vrhovni komandant savezničkih snaga, francuski maršal Ferdinand Foh (Foch), video Versajski sporazum, rekao je: „Ovo nije mir. Ovo je primirje na dvadeset godina.“

Ni sam nije znao koliko će tačna biti njegova predviđanja.

Danas se zapadni lideri suočavaju sa istim izazovom sa kojim su se suočavali i njihovi prethodnici pre jednog veka: da li će uspeti da postignu mir, ili samo primirje?

Po završetku Prvog svetskog rata ceo svet se okupio u Parizu kako bi raspravljao o uspostavljanju novog svetskog poretka. Tokom prvih šest meseci 1919. godine svi su gledali ka četvorici ključnih lidera Pariske konferencije: američkom predsedniku Vudrou Vilsonu (Woodrow Wilson), britanskom premijeru Lojdu Džordžu (Lloyd George), francuskom premijeru Žoržu Klemenseu (George Clemenceau) i italijanskom premijeru Vitoriju Orlandu (Vittorio Orlando). „Velika četvorka“ imala je pred sobom izuzetno težak zadatak – da predloži novi svetski poredak nakon kolapsa četiri imperije, u trenutku kada je ceo politički i ekonomski sistem bio urušen.

Od ratnih reparacija i razgraničenja, do stvaranja novih država i uspostavljanja međunarodnog političkog sistema – svi su očekivali rešenja upravo od Velike četvorke, i to – brzo rešenje. Dodatni izazov bio je što su i sami lideri imali suprotstavljene interese i ciljeve. U jednom dramatičnom trenutku, italijanski premijer Orlando je zaplakao kada je shvatio da Italija neće dobiti grad Rijeku.

Uprkos razlikama, pokušali su da organizuju i usmere rad konferencije. Primili su desetine delegacija, organizovali stotine sastanaka i proveli beskonačne dane zajedno definišući budućnost sveta. Tih šest meseci pregovora u Parizu i danas izazivaju beskrajne debate o tome da li je konferencija bila uspešna u skladu sa okolnostima – ili neuspeh.

Jedno je sigurno – svi se slažu da je imala izuzetno težak zadatak. U jednom trenutku iscrpljenosti, domaćin Klemenso ostavio je za sobom čuvenu rečenicu:
„Napraviti mir je mnogo teže nego voditi rat.“

To je sada istorija – ali ovo poglavlje istorije nudi važnu pouku za današnje vreme, kada svet pokušava da ispregovara kraj rata u Ukrajini. Rat u Ukrajini je počeo lako – nezakonitom i brutalnom invazijom Rusije – ali sada je u svojoj četvrtoj godini, a stalni neuspeh pregovaračkog procesa podseća nas koliko je teško ostvariti mir.

Iako je predsednik Donald Tramp tvrdio da će „zaustaviti rat za 24 sata“, kraj se ne nazire. Suočen sa složenom realnošću ruske okupacije Ukrajine, Tramp sada shvata da ništa ne može biti rešeno brzo. Iako je u početku vršio veliki pritisak na Ukrajinu, Tramp sve više uviđa da ključnu odgovornost za kraj rata nosi upravo Rusija.

Sa druge strane, ni Rusija ni Ukrajina za sada ne pokazuju ozbiljnu spremnost za pregovore. Oba tabora veruju da mogu postići više vojnim putem nego pregovorima. Rusija je nedavno pokrenula jedan od najvećih napada od početka rata, dok je Ukrajina izvela najsofisticiraniju vojnu operaciju do sada – „Paukova mreža“.

Do sada su tri runde pregovora donele vrlo ograničen napredak, uglavnom u vezi sa razmenom ratnih zarobljenika. Intenzitet borbi se nije smanjio – naprotiv, u nekim slučajevima pregovori su korišćeni upravo da se pokrenu najžešće borbe.

Današnji pregovori takođe ističu složenost tema na stolu. Uspešni pregovori zahtevaju rešavanje bar tri ključna pitanja:

1. Članstvo Ukrajine u NATO-u

2. Zapadne bezbednosne garancije za Ukrajinu

3. Vojne kapacitete Ukrajine

Sa jedne strane, ruski stav je da Ukrajina mora da se odrekne NATO-a, da ne sme da dozvoli prisustvo stranih vojnih snaga na svojoj teritoriji i da mora da ograniči sopstvene vojne kapacitete. S druge strane, ukrajinski stav je da Ukrajina ima pravo da sama odlučuje o svom članstvu u NATO-u, da ne prihvata nikakva ograničenja svojih vojnih kapaciteta i da zahteva konkretne zapadne garancije protiv buduće ruske agresije.

Ove početne tačke su toliko udaljene, da bez rešavanja ovih osnovnih bezbednosnih pitanja nije moguće ni zamisliti održivo okončanje sukoba, a kamoli uspešan pregovarački proces.

Drugim rečima – primarni bezbednosni interesi obe strane su jedini čvrsti temelj na kojem može biti izgrađen uspešan mirovni proces.

Vraćajući se na Parisku konferenciju, Velika četvorka je dala sve od sebe da ispregovara niz sporazuma koji bi garantovali evropski mir. Međutim, već tada je bilo mnogo onih koji su sumnjali u uspeh – i bili uvereni da Versajski sporazum neće doneti mir.

Kada je maršal Ferdinand Foh video sporazum, rekao je: „Ovo nije mir. Ovo je primirje na dvadeset godina.“

Ni sam nije znao koliko će njegova proročanska izjava biti tačna.

U svetlu svega toga, moramo se pripremiti za dugotrajan pregovarački proces, koji ima više šansi da ne uspe, nego da uspe. Čak i uz najbolju volju svih strana, rešavanje spornih pitanja zahtevaće vreme, energiju i velika međusobna odricanja.

I zato – današnji lideri ponovo se suočavaju sa istim pitanjem koje je stajalo pred njihovim prethodnicima pre jednog veka: Da li će doneti mir – ili samo još jedno primirje?