Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, jučerašnje izdanje)
Piše: Enver Robeli
Rastopljeni i ohlađeni švajcarski sir na švedskom stolu autokrate iz Beograda, „Odbor za mir“, bife u Davosu i kako su svetske sile izbacile Kanadu sa Balkana: Kosovo i Albanija
1.
Predsednik Srbije se, u svom možda nenamerno komičnom stilu, pobrinuo za zabavu srpskog puka od Subotice do Vladičinog Hana. Ovog puta to nije učinio iz studija svojih omiljenih televizija u Beogradu, već iz Davosa. U objavi na svom Instagram profilu pokazao je da je uživao u jednom švajcarskom specijalitetu.
Specijalitet se zove raklet (Raclette). Sir se stavlja u mini fritezu i greje dok ne počne da se topi. Zatim se, vreo i mekan, sipa preko krompira. Oko njega se služe kiseli krastavci, male glavice luka i drugo povrće (po želji).
Predsednik Srbije je, po svoj prilici, naložio nekom birokratskom poslušniku da ga snima telefonom dok demonstrira kako se jede čuveni švajcarski raklet. Tom prilikom je, izgleda, zaboravio na sir, koji je u međuvremenu počeo da se stvrdnjava u fritezi. Pokušao je da ga prebaci na krompir, ali nije uspeo. Ili je uspeo samo delimično. Nema veze, rekao je – ostatak će pojesti Siniša. Misleći na svog ministra finansija. To je sudbina sluge: da ga šef bez manira ponižava pred kamerama.
Predsednik Srbije nije jedini sa takvim ponašanjem. Na Balkanu ima i drugih političara i političarki koji veruju da su svemoćni i tu moć demonstriraju nad podređenima: toksičnim jezikom, psihološkim terorom, apsurdnim zahtevima, infantilnim glupostima. Zahtev da se pojede ostatak sira u Davosu ima, makar, i jednu humorističnu nijansu.
View this post on Instagram
2.
Druga scena: opet neki poslušnik snima dok predsednik Srbije pokazuje sobu u kojoj je boravio u Klostersu, blizu Davosa. Nameštaj je, kaže on, u IKEA stilu. Jednostavno drvo. Krevet je pomalo kratak. Jer, zna se, predsednik je visok. Ne velik. Visok. Na balkonu nastavlja objašnjenje za srpski narod: na balkonu hotela temperatura je minus pet stepeni. Kakvo iznenađenje! U planinama i na Alpima je hladno. Tu ni Davos nije izuzetak.
View this post on Instagram
3.
U Davosu je predsednik SAD organizovao ceremoniju osnivanja takozvanog „Odbora za mir“. Prvobitna ideja bila je da se odbor bavi budućnošću razorene Gaze. U statutu odbora Gaza se uopšte ne pominje. „Odbor za mir“ je sada Trampov klub, u kojem je on sam sebe izabrao za predsednika sa doživotnim mandatom. Na čelu odbora biće i nakon isteka predsedničkog mandata. Kao u televizijskom šou-programu, Tramp odlučuje ko može biti član odbora, a ko ne. Takođe može izbaciti članove koji mu se učine antipatičnim. To je lični savet za bezbednost Donalda Trampa.
Od 193 države članice UN, svega oko 35 prihvatilo je da budu deo ovog kluba. Još manje, samo 19, došlo je u Davos da potpiše dokument – među njima i predsednica Kosova, ali ne i premijer Albanije, koji je izbegao ovu scenu kako bi izbegao nesporazume sa svojim prijateljima u EU, od kojih očekuje da prime Tiranu u EU do 2030. godine. Ko zna, možda se jednog dana pojavi u Beloj kući da potpiše dokument odbora.
Kuhinja Davosa je velika: kada je portparolka Donalda Trampa, Karolin Levit, svečano objavila da je potpisivanjem dokumenta „Odbora za mir“ stvorena zvanična međunarodna organizacija, iz sale su se čuli povici: „Ne!“. Kako je pisao švajcarski list Tages-Anzeiger:
Dok potpisnici napuštaju salu uz glasne aplauze svojih pristalica, posetioci Svetskog ekonomskog foruma stoje u redu švedskog stola. Glad je veća od apetita za Trampov spektakl.
4.
Komedija je već počela. Na primer: Kosovo (i Albanija) zajedno sa Trampom nisu prihvatili Kanadu u „Odbor za mir“. Kako je to moguće?
Dok Evropa spava, Donald Tramp se brine da, kada se ljudi na Starom kontinentu probude, imaju šta da čitaju. Po povratku iz Davosa, gde je održao niz samohvalnih govora, Tramp je u petak udario na Kanadu – susednu, prijateljsku državu, drugog po veličini trgovinskog partnera SAD. Obavestio je kanadskog premijera Marka Karnija da su „Odbor za mir“ i njegov doživotni šef Donald Tramp povukli poziv Kanadi za članstvo.
Tramp je to saopštio kratkom objavom na svojoj platformi Truth Social, bez navođenja razloga. Zanimljivo je da je govorio u ime „Odbora za mir“, dakle u ime država članica. To znači da i Kosovo i Albanija, kao članice odbora – naravno bez da ih je iko pitao – ne prihvataju Kanadu.
Takvih komedija ćemo se nagledati u narednim godinama. Najmanje do februara 2029. godine, kada ističe besplatan rok članstva u Trampovom klubu. Nakon toga, ko želi da nastavi druženje sa penzionisanim američkim predsednikom moraće da plati milijardu dolara članarine. Tada će se Kosovo i Albanija tiho povući, a nije isključeno ni da ih Tramp ismeje na društvenim (a)socijalnim mrežama.
Do tada ćemo slušati albanske bajke o „lideru slobodnog sveta“ koji pokazuje srednji prst Kanadi, a aplaudira „čistom demokrati“ poput diktatora Azerbejdžana. Rezolucija UN daje mandat odboru do kraja 2027. godine, ali se odnosi na odbor za Gazu, a ne na globalni odbor kakav je Tramp izmislio. Do sada nijedna država nije obećala vojnike za međunarodne stabilizacione snage u Gazi.
5.
Nije sve u prošlosti bilo dobro, ali neke stvari jesu, kako pokazuju reči predsednika SAD Džona F. Kenedija, izgovorene u kanadskom parlamentu 17. maja 1961:
„Geografija nas je učinila susedima. Istorija prijateljima. Ekonomija partnerima. A nužda saveznicima. Ono što je priroda tako spojila, nijedan čovek neka ne razdvaja.“
6.
Razumljivo je da je Kosovu veoma teško da kaže „ne“ kada poziv dolazi od SAD, posebno iz Bele kuće. Teško je reći ne čak i kada se radi o ličnim inicijativama američkog predsednika u kojima ne učestvuje gotovo 160 država sveta, uključujući i prijateljske zemlje poput Velike Britanije, Nemačke, Francuske, Italije, Švedske, Norveške, Švajcarske, Austrije…
Problem počinje kada se javnost bezobzirno bombarduje glupostima, lažima i propagandom.
Tvrdi se, na primer, da Rusija i Kina nemaju pravo veta u Trampovom „Odboru za mir“. Istina je da one uopšte nisu članice. Ulazak Kosova u ovaj klub poredi se bez srama sa proglašenjem nezavisnosti 2008. i odlukom Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine. (o čemu je govorila Vjosa Osmani u intervjuu za BBC, prim.red.) Ta poređenja su neodrživa i predstavljaju obmanu javnosti.
Potrebna je samo iskrenost prema građanima, koji nisu naivni. U suprotnom, sve to liči na lik iz „Čarobnog brega“ Tomasa Mana:
„Znam da govorim besmislice, ali nastavljam da brbljam…“
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
