Iz krize u krizu – nova formula za Kosovo

Piše: Milivoje Mihajlović

Ako se „po jutru dan poznaje“, neće ni ova 2023. godina smanjiti napetosti na Kosovu, niti dovesti do bilo kakvog rešenja, iako je mnogi mediji već nazivaju „prelomnom“. Na Kosovu je svaka godina bila „prelomna“. I svaka je počinjala i nadom i strahom od „rešenja“. Ko je dobio, a ko izgubio u krizi na izmaku stare i početku nove godine? Još se vide tragovi barikada na Severu, a sve već miriše na novu krizu.

Analitičari tvrde da je zapad promenio taktiku rešavanja kosovskog problema. Najavljuju nove „desante“ američkih i evropskih posrednika, šatl-diplomatiju na relaciji Vašington -Brisel – Beograd -Priština, nove planove, nove pritiske…

Ali, očigledno je da je i lider kosovskih Albanaca promenio taktiku. Vlada u Prištini nastavlja da ekspropriše zemlju u blizini Leposavića, na kojoj namerava da gradi nove policijske baze.

Kamionima se dovlače na Sever betonski blokovi za nove policijske punktove… Nastavlja se kriza sa tablicama. Zabrana automobilima sa KM registarskim tablicama da ulaze na Kosovo ponovo je uznemirila Srbe sa Severa. EU je reagovala i podsetila da se Priština obavezala da će se uzdržati od bilo kakvih mera prinude protiv vlasnika KM tablica, sve dok se to pitanje ne reši dijalogom. Iz Brisela je stiglo objašnjenje da je Srbija „6. decembra odlučila da registarske oznake KM neće biti obnavljane, već samo osiguranje i tehnički pregledi, pa se to ne može smatrati izdavanjem novih registarskih tablica“.

Ipak, ministar policije Kosova smatra da je Beograd prekršio sporazum o tablicama. Očigledno da se želi podizanje tenzija i pokušava isprovocirati reakcija Srba sa Severa.

„Sklonili smo barikade, a ništa nismo dobili. Beograd je predao i tablice. Kurti je okupirao Sever“. To su najčešći komentari Srba sa Severa Kosova. Uz, sve češće potezanje reči „izdaja“.

Aljbin Kurti je sagradio četiri policijske baze na Severu Kosova, rovovima presekao 16 puteva i sprečio komunikaciju između sredina nastanjenih Srbima, podigao infrastrukturu koja omogućava policijsku kontrolu severnog dela Kosova.

Ipak, ostao je bez kosovskih institucija na Severu i, što je još opasnije po njega, doveo je do toga da Srbi sa Severa potpuno bojkotuju politički život i institucije Kosova. On je uspeo da skloni barikade. Ali, barikade se brže postavljaju, nego što se uklanjaju. Kao što, doduše, i Srbi mogu da se vrate u kosovske institucije brže nego što su ih napustili.

Policijske baze i kontrola na svakom koraku na Severu Kosova, iscrpljuju kosovski sistem, a ne znače mnogo. Osim što pomažu da se dodatno ojača animozitet lokalnog stanovništva prema vladi u Prištini. Dugoročno, policijska represija ne dovodi ni do čega dobrog.

Kosovski lider Aljbin Kurti dobija upozorenja da će morati da formira Zajednicu srpskih opština. Ruku na srce, tzv. međunarodna zajednica je i njegovom prethodniku Hašimu Tačiju slala slična upozorenja, ali bez odjeka. Kurti, bar tako sada tvrdi, ne namerava da formira ZSO. On je dobio izbore (dva puta) pod sloganom „Zajednica neće proći“. Njegova (eventualna) ponuda bi mogla da dođe tek posle kosovskih izbora i biće daleko ispod očekivanja srpske zajednice.

To će biti još jedan test koliko je Beograd spreman i primoran da popušta. ZSO je, dakle, slaba tačka i kosovske i beogradske politike.

Kurti je pokrenuo ozbiljnu medijsku ofanzivu uz pomoć zapadnih lobista i nastoji da „ubedi“ Zapad da je Srbija „ruska gubernija“, da čuva interese Moskve, da se naoružava i tako predstavlja opasnost za čitav region, a najviše za, kako to Aljbin Kurti često voli da kaže, „mladu demokratiju na Kosovu“. Godinama se tvrdi da je Centar za vanredne situacije u Nišu, zapravo „ruski špijunski centar“, da Srbija „kupuje ruske MIG- ove da bi napadala Kosovo“, da su na barikadama na Severu Kosova, među okupljenima „pripadnici ruske privatne vojske Vagner“, da je Putin „opsednut Kosovom“… i da zbog toga treba pritisnuti Vučića da što pre potpiše neki pravno obavezujući sporazum, koji bi predstavljao neku vrstu priznanja Kosova.

Paralelno sa ovom akcijom kosovska vlada je pokrenula proces „disciplinovanja“ srpskih enklava i Severa Kosova.

Cilj je da represijom prema Srbima pridobije ekstremni deo kosovskih albanskih birača, simpatizera Tačijeve politike, kojima se dopada Kurtijeva poruka da ne samo da neće da popusti, već će još više pritiskati Srbe.

Kada je na godišnjicu ubistva Olivera Ivanovića izjavio da je Oliver „radio na multietničnosti Kosova“, i albanski i srpski mediji su ga podsetili da je samo pre tri godine tvrdio da je „Oliver ratni zločinac“.

Paralelno, na međunarodnom planu, podnet je zahtev da se Kosovo učlani u Savet Evrope, iako 12 zemalja ove organizacije ne priznaje Kosovo. Takođe je aplicirano za članstvo Kosova u EU. Osim toga, Aljbin Kurti tvrdi da se ozbiljno priprema za ulazak Kosova u NATO. Jasno je da se radi o ozbiljnom planu koji je, pre svega, usmerena na učvršćivanje vlasti Aljbina Kurtija. Prikazivanje Srbije kao ruskog igrača na Balkanu ima za cilj da zapadni centri moći pritisnu Beograd da uvede sankcije Rusiji. Korist iz toga izvlači Kurti i zapadnoj javnosti pokušava da se predstavi kao neka vrsta „kosovskog Zelenskog“.

S druge strane, Kurti koristi talas ukrajinske krize i opravdane bojazni da se sukobi ne prošire na druge delove Evrope (a Balkan je, sa tradicionalnim međuetničkim netrpeljivostima, potencijalno konfliktno područje) i pokušava da ubrza evroatlantske integracije Kosova.

Iako je „kandidatura“ za članstvo u Evropskoj uniji i NATO-u trenutno pre svega PR akcija sa ciljem da kosovskoj javnosti pokaže „međunarodni kapacitet lidera“, to je istovremeno nagoveštaj Kurtijeve promene plana na internacionalnom polju. Jasno je da bi isključivanje Rusije iz Ujedinjenih Nacija, po mnogo čemu značilo u ukidanje UN. A dok su Rusija i Kina u zgradi na Ist Riveru, do stolice u UN Kosovo bi moglo da dođe jedino ako dobije priznanje nezavisnosti iz Beograda. Nisu usamljena mišljenja da ukoliko bi postalo član NATO-a (iako zbog postojećih procedura i to izgleda kao nemoguća misija) Kosovu ne bi trebalo priznanje Srbije, niti bi mu bila važna stolica u Ujedinjenim Nacijama. Kosovo je i sada „NATO država“, bolje rečeno protektorat Atlantskog saveza, ali, bez otvorene političke podrške nezavisnosti. Slično je i sa EU. Pet zemalja koje ne priznaju nezavisnost Kosova moglo bi da „pokoleba“ samo eventualno priznanje Kosova iz Beograda. Neke, čak ni to.

Ključ je, dakle, u Beogradu i zbog toga toliki pritisci. Decenija popuštanja na Kosovu, u kojoj je bilo važnije kako u javnosti sakriti istinu i poraz prikazati kao pobedu, nego u kakvom je položaju srpska zajednica sa obe strane Ibra, stvorila je „novu realnost“ na Severu Kosova.

Lider kosovskih Albanaca je paralisao Briselskih sporazum. „Vratio je igru“ deset godina unazad i u kosovske jednačine uveo mnogo “nepoznatih“ i za njega i za srpsku stranu. Iz krize u krizu, do pogrešnog poteza protivnika – to je formula po kojoj se „rešava“ kosovski problem. I iz Prištine, i iz Beograda. A kriza je i opasnost, ali i šansa.

Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.