INTERVJU: Tirana se u vezi Kosova i Srbije ne može mimoići

Skoro godinu dana od čuvenog puštanja bespilotne letelice sa mapom tzv. etničke, odnosno velike Albanije na beogradski stadion, tokom 'prijateljskog' meča Srbija-Albanija, i nekoliko dana pred kvalifikacionu utakmicu Srbija – Albanija za Evropsko prvenstvo 2016., koja će se uz neviđene mere obezbeđenja odigrati u Elbasanu u Albaniji, na pola puta između dve zemlje, u mirnom crnogorskom letovalištu, na marginama letnje škole za bezbednost u Baru, razgovarali smo sa samostalnom savetnicom za ljudska prava u Albaniji i analitičarom za zapadno-balkanska pitanja i evroazijske odnose – Ebi Spahiju, iz Tirane. Ova energična mlada žena koja je do skoro živela u centralnoj Aziji, sada se vraća na Balkan kako bi radila upravo na pitanjima rešavanja međuetničkih tenzija, religioznog radikalizma, jačanja ljudskih i nacionalnih prava i sloboda. 

Kako ocenjujete trenutne odnose između Srbije i Albanije?

Na osnovu zadnje posete Edija Rame Beogradu, iz perspektive nekog autsajdera, može se pomisliti da se stvari nisu promenile. Pomisliće da su stvari iste, poput “vidite, ovi se ljudi i dalje svađaju i bore”. S druge strane, moramo da priznamo da su bilateralne posete Edija Rame Beogradu ili Vučića Tirani, prva serija sastanaka koja se desila u razmaku od šezdesetosam godina, tako da postoji napredak. Trenutno postoji mnogo više diplomatske komunikacije između Beograda i Tirane. Postoji i jedno priznanje o tome da veze između Kosova i Srbije jesu bitne, ali da se Tirana u tome ne može mimoići. To je nešto što sve strane prepoznaju i sa druge strane, postoji taj EU faktor, koji je veoma uticajan u uspostavljanju tih veza koje su na početku bile veoma slabe, skoro nepostojeće između ovih zemalja.

Da li mislite da glasačka tela, odnosno sami narodi, prate, takođe, ovaj trend?

Apsolutno. Biračka tela su posebno zainteresovana za političku važnost ovih veza. Moramo da priznamo da većinu biračkog tela čine ljudi koji su emocionalno vođeni patriotizmom, nacionalizmom i oni vide te male populističke elemente, znate ono – "kako je ovo Rama rekao" ili "kako mu je Vučić odgovorio". Ali iz perspektive političkog analitičara, mogu reći da mi vidimo "meso" tih razgovora, kakvi će dogovori proizaći iz razgovora, kakvi će biti budući ishod tih sastanaka. Mislim da su to trenutno mali koraci, ali dolazimo do određene platforme.

Uskoro se navršava godina od kako smo imali veliku krizu koja se desila na stadionu u Beogradu, a pred novom smo utakmicom i u Albaniji. Oba naroda su imala međusobno potpuno oponirajuće stavove o tome šta se dogodilo. Sa druge strane, sve što se posle incidenta u Beogradu desilo u zvaničnim odnosima između Srbije i Albanije, ticalo se unapređenja saradnje kao zvanične agende i podizanje te saradnje na intenzivniji nivo. Lideri iz obe zemlje  govore o napretku u saradnji, skoro se ne prisećajući događaja od pre godinu dana. Šta se to dogodilo da imamo takav zaokret?

Desilo se to da su ljudi obično nacionalistički nastrojeni tokom fudbalskih utakmica, o čemu se mi u Albaniji često šalimo. Oni žele da podrže svoje sportske timove i mnogo se politike upliće u to takođe. Da, uskoro predstoji utakmica između Srbije i Albanije koja se neće održati u Tirani, već u Elbasanu. Pratim društvene medija i na njima se govori o tome kako treba da dočekamo srpski tim u Albaniji i mnogo toga je pozitivno na tu temu, emocije kod mnogih ljudi na društvenim mrežama su pozitivne. Šta god da se desi, desiće se i mi moramo pokazati da smo gostoprimljivi. Naravno, postoji i mnogo onih medija na društvenim mrežama koji kažu da treba da "galamimo za vreme intoniranja njihove  nacionalne himne", ali se tu, ipak, sada formira i jedna druga priča koja kaže "hajde da prevaziđemo ono što se desilo", "oni koji su zviždali na albansku nacionalnu himnu su bili huligani, mi nismo, pokazaćemo naš karakter i kako ćemo mi poželeti dobrodošlicu gostima".

Svesni ste da je isto viđenje vladalo i u Beogradu pred utakmicu, evo tačno pre godinu dana? Srbi su se ipak posle osetili veoma uvređeno?

Srbi su bili ekstremno uvređeni, znam to, jer su moji srpski prijatelji bili ne samo uvređeni, već i postiđeni. Znam to, jer sam se i ja stidela nas.

Znate da su bili veoma uvređeni zastavom tzv. etničke Albanije koja je puštena na stadion?

Na stadionima ljudi bivaju jako emocionalni, posebno kad je u pitanju fudbal. Po meni, zastava možda jeste bila uvredljiva, ali skandiranje našim igračima je isto tako bilo uvredjlivo. Sve ovo je zapravo smešno i sve je to skoro postalo kao vic. U julu sam bila u Beogradu i ušla sam u taksi. Od aerodroma do hotela, taksista koji me je vozio bio je jako ljubazan prema meni kada je saznao da sam iz Tirane, pokazivao mi je grad i pričao mi o Beogradu. Beograd je prelep grad i to je bila moja prva poseta Beogradu. U jednom trenutku me je taksista pitao, "da li vidiš onaj stadion", ja sam rekla, "da, vidim" i on mi je rekao, "to je mesto gde ste lansirali dron". On se šalio na račun toga i oboje smo se smejali. Gledala sam tu utakmicu iz Tirane sa prijateljima i odjednom se na na ekranima pojavio vatromet, bilo je dima, ljudi su skandirali i onda se pojavio dron. Mnogim ljudima koji su autsajderi, na primer, mojim prijateljima sa zapada, to je bilo jako čudno. Čuli sui  od mnogih ljudi u Albaniji da su oni na taj način pružali podršku svom timu. To je fudbal, to je sport.

Prvu Srpkinju srela sam u Kini

Kojih se činjenica o Srbiji sećate iz detinjstva i školovanja?

Neću Vas lagati, biću potpuno iskrena. Moja majka je iz Skadra, ali je ona Crnogorka. Ja sam odgojena u porodici bez predrasuda, ali morate imati u vidu da sam učila veoma ‘progresivnu’ istoriju u školi. U toj istoriji se govori o zlodelima Srba, Italijana, Grka, kako su ubijali ljude. Kada ste odgajani u duhu takvih informacija, prirodno je da steknete negativan stav prema Srbima. Neću lagati, osećaj prema Srbima je bio negativan, posebno tokom rata kada smo gledali kako Albanci prelaze granicu, etničko čišćenje, Milošević, NATO bombardovanje. Prvu Srpkinju upoznala sam u Kini kada sam imala petanest godina pošto sam tamo živela. Raspravljala sam se sa njom o tome čija je zemlja Kosovo, i ona je pričala "Kosovo je srpsko", a s druge strane, ja sam pričala da je Kosovo albansko i naše verzije istorije su bile različite. Ona je imala drugačiju verziju to jest, ono što je naučila u školi, ja takođe. Nakon toga, obećela sam sebi da nikad neću imati istorijsku debatu sa nekim sa Balkana jer je to skroz nepotrebno i to je nešto što istoričari treba da na neki način reše i da se slože oko toga kako istorija treba da se predstavi na Balkanu. Ona je izvor različitih verzija, i na kraju je i izvor konflikta. Imam puno prijatelja koji su Srbi i sa tom devojkom sam se sprijateljila, takođe, još uvek smo u kontaktu i ona je trenutno u Beogradu. Živela sam u inostranstvu mnogo godina i iskreno, družila bih se sa mnogim ljudima sa Balkana, iz Srbije, Makedonije, Crne Gore i iz Albanije. Zbog komunikacije, zbog veza, morala sam da promenim svoje mišljenje i to je normalno, jer smo slični jedni drugima, imamo jako sličnu tradiciju, običaje, volimo sličnu hranu, muziku, porodicu, imamo jako slične porodične tradicije. Morala sam da se podsetim zašto se onda svađamo. To je ono što se promenilo kod mene, pre sam mrzela Srbe, a sad ih volim. Kada sam bila u Beogradu, posetila sam Skadaliju gde je grupa muzičara pevala albanske pesme za nas jer su saznali da smo Albanci, a to je bilo nezamislivo pre petnaest godina.

Zastava koja se dronom pojavila na stadionu nije ipak viđena kao deo sporta?!

Tačno. Sve je bilo mnogo politizovano i mislim da ne treba da  bude tako.

Kako biste opisali trenutnu saradnju između Albanije i Kosova? Posebno u fazi kada je ta saradnja intenzivirana i podignuta na jedan viši nivo. Održavaju se zajedničke sednice dve vlade, a tu je i serija sporazuma? Kako se ta saradnja odigrava u praksi?

Ja bih volela da su se ovakvi dogovori ranije zaključivali. Mislim da je Albanija bila malo spora u privlačenju ‘kosovara’ u Albaniju. Mislim da su ‘kosovari’ bili mnogo više podsticajni sa ulaganjima u Albaniju, promovisali su turizam u Albaniji, negovali su takve vrste dogovora i ne mislim da je Albanija bila u mogućnosti da iskoristi to, da ojača tu vrstu saradnje koja se većinom odvijala zbog etničkog i međuetničkog porekla. Mislim da tek sada možda shvatamo značaj toga. Kao što sam pre rekla, shvatamo značaj Albanaca u regionu. Smatram da je Albanija bila malo više politički izolovana i bila je u političkom smislu na ‘bajpasu’, zbog toga što nije bila deo bivše Jugoslavije, bila je sama i negovala je saradnju sa Turskom ili Italijom, ali nije negovala veze sa regionom. Sada vidimo da Albanija mnogo češće igra na regionalnu kartu. Ponekad se stvari ne odigraju kako treba i odigraju se na nacionalistčku kartu, ali sada se igra više na strani diplomatije. Ja bih volela da su ovakve vrste dogovora postojale ranije, možda bi to pomoglo Kosovu malo više, ali na kraju krajeva – nikad nije kasno.

Koji zajednički sporazum je po Vašem mišljenju najvažniji? Šta biste voleli da je potpisano između Kosova i Albanije?

Kao najbitniji dogovor koji je postignut izdvojila bih sporazum o obrazovanju. Postoji mnogo studenata koji iz Prištine dolaze u Tiranu i obrnuto, ali bih volela da ima mnogo više akademskih razmena.

Da li ste čuli za Sever Kosova? Znate li šta se tamo dešava?

Problem je u tome što ćete o Severnom Kosovu čuti samo ako se nešto loše desi. Ne možete za to da krivite medije koji prenose vesti. Kada se nešto loše desi – to je vest. Htela bih da vidim više, a ne samo kad se nešto desi poput nekih sukoba između lokalnih grupa, poznati most, ko prelazi most, ko prolazi pored mosta. Na žalost, to je sve što čujemo o Severu Kosova, a ono što bih volela da čujem jeste o životu ljudi, kako ove rasprave koji su kao zamrznut konflikt, utiču na živote Srba, Albanaca njihovu međusobnu komunikaciju , a to je ono što ne znam.

Šta biste želeli da se dogodi u budućnosti kada je u pitanju region?

Volela bih da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu državu, možda da se počne kretati u pravcu stvaranja uslova da se to desi.

Na kakav pravac i stvaranje uslova konkretno mislite?

Jedan od glavnih uslova bi bio jačanje saradnje – ekonomske, političke, društvene. Kao susedne zemlje, mislim da mnogo malo znamo jedni o drugima zato što jedni na druge toliko dugo gledamo kao na neprijatelje. To se naročito odražava u politici koja je ta koja postavlja scenario za ostale društvene grupe koje ga prate. Ekonomska, obrazovna i društvena razmena i saradnja mogu da da nas postave u okruženje međusobnog priznavanja i poštovanja razlika i sličnosti.

Mislite li da će Srbija de jure priznati Kosovo kao nezavisnu državu?

Ne znam kada će Srbija priznati Kosovo. Mnogo zavisi od geopolitičke ravnoteže između EU i Rusije. Znam da se u jednom trenutku to može desiti. Kosovo će biti prisutno na međunarodnim sastancima na visokom nivou, može postati član međunarodnih organizacija i njegov glas će imati određenu moć u rešavanju regionalnih problema. Kosovo ima važnu ulogu u dugoročnim regionalnim bezbednosnim pitanjima i važnu ulogu za uravnoteženje etničkih tenzija. Nepriznavanje Kosova i nepriznavanje kosovske vlade može zapravo biti kontraporduktivno za Srbiju, za srpsku manjinu koja živi na Kosovu, ali i za samo Kosovo.

Znate li da je izvesno da se kosovski Srbi sada ne bi složili sa ovakvim stavom?

Da, veoma dobro pitanje i koje mi kaže da bih možda trebalo više da istražujem u svom radu na tu temu. Veoma mi je teško da znam šta bi kosovski Srbi želeli zato što svi naši mediji (srpski i albanski) su pristrasni u tome da budu jedni protiv drugih. Ima tako malo medija koji nude izbalansiran pogled na ova pitanja, tako da izgleda da je jedino prirodno to da sami ljudi imaju pristrasna gledišta. Tek sada ima više dokumentaraca i nekih novih priča koje takođe govore i o nasilju nad kosovskim Srbima tokom rata i da su mnogi od njih bili zbačeni iz svojih kuća. Ali mora da postoji priznanje na obe strane o ratnim zločinima koji su počinjeni, jer drugačije mi ne možemo da iz prošlosti krenemo napred; bez obzira na to koliko ljudi u Srbiji još uvek misli da je Kosovo deo Srbije.

Hvala što ste pričali za KoSSev.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.