Od 2011. do 2018. bila je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Poslednjih petnaest godina angažovana je i kao predavačica na treninzima posvećenim medijskoj etici, rodnoj ravnopravnosti, ljudskim pravima i jeziku u medijima.
Članica je upravnih odbora organizacije CRTA i Fondacije za otvoreno društvo.
Dobitnica je nagrade „Jug Grizelj“ za novinarsku izuzetnost, OEBS nagrade za „Ličnost godine“ 2016. u oblasti medija, kao i nagrade „Osvajanje slobode“.
KoSSev pokreće novi seriju prepiski „Razmedijavanje“ – o novinarskoj etici, profesionalnim standardima i kako se nedostatak istih u vodećim medijima odražava na srpsko-albanske odnose. Sagovornica novinarki „Vremena“ i agencije FoNet, Tamari Skrozzi biće Violeta Oroši, novinarka iz Prištine. Projekat je podržao UNMIK. Mišljenja i zaključci, izraženi u kolumnama, ne odražavaju nužno stav donatora.
Piše: Tamara Skrozza
Otkinuta ruka jedne voditeljke, predsednik u obilasku vrtića i radničkih menzi, raskid jedne veze u rijalitiju Zadruga, trudnoća premijerkine ljubavne partnerke, simbolika i značaj vešala u srpskoj istoriji – to je, ukratko, nedeljni pregled najvažnijih vesti u najuticajnijim medijima u Srbiji.
Onaj ko se pita gde je tu Kosovo, gde je tu 60 gradova u kojima traju antirežimski protesti, odnosno gde su tu zapravo VESTI, očigledno nije upoznat s ovdašnjim medijskim ekosistemom. Jer, taj ekosistem, umesto na činjenicama i informacijama od značaja za građanke i građane – odavno počiva na velikoj predstavi čiji je cilj da publiku zabavi trivijalnostima, dok se ispred vrata teatra odigrava pakao.
Zbog toga, umesto onoga o čemu bi ovde trebalo da bude reč, a to je šta sve imamo u srpskim medijima, daleko je smislenije i informativnije da se pozabavimo onim što nemamo.
Iako nijedan medij, nijedan državni funkcioner, NIKO I NIKADA nije objavio šta srpski predsednik zapravo planira kada je u pitanju Kosovo, ko na tom planu radi, kakve su sve ideje u opticaju, da li tokom pauze u briselskim pregovorima postoji bilo kakva komunikacija s Prištinom, šta famozno razgraničenje zapravo podrazumeva… Aleksandar Vučić vrlo rado i više nego često ponavlja da je on miroljubiv čovek s miroljubivim zamislima, ali da „narod“ ne prihvata to što je on bio namerio da uradi; da „druga strana“ ne poštuje dogovore, ali da on ostaje istrajan.
Pogađate, odgovor na pitanje U ČEMU?, takođe spada u inventar onoga čega u srpskim medijima nema.
Umesto toga, on je u Vranju 8. februara poručio: „Mi vodimo racionalnu, ozbiljnu i odgovornu politiku, politiku mira i postepenih koraka, približavanja do kompromisa. Ako neko to ne želi, dovoljno smo jaki da i bez dogovora nastavimo izgradnju bolje budućnosti za naš narod i građane“.
Šta su tačno „postepeni koraci“?
Koliko smo tačno približeni „kompromisu“?
Šta taj „kompromis“ podrazumeva?
Kako smo tačno „dovoljno jaki“?
Dovoljno smo jaki za šta?
Da li „naš narod i građani“ obuhvata sve Srbe, na Kosovu i van njega? Ili samo Srbe u užoj Srbiji?
Ta pitanja, nažalost, nisu postavljena, jer nema ko da ih postavi. Nezavisni lokalni mediji najčešće nemaju mogućnost da pitaju bilo šta. Oni režimski takva pitanja ne postavljaju, već se čvrsto drže unapred napisanog scenarija. Predsednik nezavisne nacionalne medije ne obilazi i ne priznaje, a ako se nekako i nekad provuče nešto pitanju nalik – onaj ko se usudio da ga postavi, biva momentalno izložen direktnoj vatri Vučićevog gneva i dobija sve „odgovore“ izuzev onih koji su bili zatraženi.
*******
Prorežimski tabloidi „Informer“ i „Srpski telegraf“ su tokom 2018. godine uspeli da čak 265 puta najave izbijanje rata ili sukoba. I to ne na stranicama rezervisanim za nekakvu satiričnu sprdnju, ne u aforizmima ili sekciji rezervisanoj za izmišljene vesti. Ne. Ratovi su se najavljivali na naslovnim stranama, među udarnim vestima. Statistika portala „Fake news tragač“, koji je sproveo to istraživanje, navodi da se na tim naslovnim stranama ratovalo sa svim susedima, izuzev s Rumunima, a da je najveći broj proročki najavljenih sukoba bio sa dežurnim neprijateljima: sa „ustašama“ čak 47 puta, a sa „Šiptarima“ 30 puta.
Statistike još nema, ali je i „golim okom“ jasno da se za ove fiktivne ratove Srbija fiktivno i priprema: na dnevnom nivou, u zemlju navodno stižu ili bi baš trebalo da stignu avioni, topovi, vojna prevozna sredstva, radarski sistemi ili već šta je sve neophodno za ratovanje.
Zašto bismo tačno ratovali protiv X ili Y države?
Kako je moguće da se ratovi spremaju, a da o tome niko osim tabloida nema nikakva saznanja?
Odakle vesti o mogućim ratovima?
Da li su izmišljene na uredničkim kolegijumima, ili su proizvedene u nekom visoko pozicioniranom državnom kabinetu – kako bi se ljudi sludeli, uplašili, zaboravili na prave probleme i svoju pretužnu svakodnevicu?
Zašto ne reaguje Ministarstvo kulture i informisanja?
Da li je iko svestan da je u pitanju kršenje zakona i profesionalnih standarda, otvoreno laganje i smišljeno uzbunjivanje?
Pogađate? Nema ko da pita. Isti tabloidi koji šire ovakve nebuloze, a građane i građanke Srbije sa svojih šarenih strana ubeđuju da je protiv njih čitav svet – na konkursima za dodelu novca medijima iz budžeta lokalnih samouprava, dobijaju ogroman novac. Na uštrb nekih drugih, manje šarenih i s vlašću nepovezanih medija, čiji bi novinari rado postavili ovakva ili neka slična pitanja.
**********
Kada je početkom januara Aleksandar Vučić obznanio da se u Srbiji uvodi institucija doživotne robije, u delu javnosti doživeo je ovacije. U pitanju je, inače inicijativa Igora Jurića – otac surovo ubijene Tijane Jurić – koji je tokom 2017. uspeo da prikupi čak 160 hiljada potpisa građana saglasnih da ubice i silovatelji dece ne bi smeli ikada da izađu iz zatvora. Uprkos činjenici da je za raspravu u Skupštini o bilo kakvoj građanskoj incijativi potrebno prikupiti 30 hiljada potpisa, a da je za raspisivanje nacionalnog referenduma dovoljno 100 hiljada – uprkos, dakle, činjenici da je Jurić obezbedio pravo na stručnu, odgovornu, zakonima garantovanu raspravu o svojoj inicijativi, vlast ga je sve do tog 12. januara ignorisala, a tabloidi ga bukvalno danima „razvlačili“ kao mega kriminalca.
A onda je – poput božanstva – lično predsednik obećao sve što je do tada ignorisano (verovatno zato što mu je to išlo u prilog i obezbedilo dobru reklamu).
Slično se dogodilo i svega dve sedmice kasnije, kada se predsednik obratio naciji i saopštio da je uhapšen predsednik opštine Grocka – inače visoko pozicionaran u njegovoj stranci – koji je osumnjičen da je naredio paljenje kuće novinara Milana Jovanovića. Usput je još saopštio i niz podataka iz istrage, sve okolnosti krivičnog dela, uskliknuvši da partijska knjižica nikoga neće spasiti odgovornosti.
U ova dva slučaja, kao i mnogo puta do sada, predsednik je prekršio svoja ustavna ovlašćenja i prešao granicu – najstrože zabranjeno mešanje u sudsku, zakonodavnu i izvršnu granu vlasti.
Zašto ćuti Ustavni sud?
Zašto on to radi, tim pre što je po profesiji pravnik i vrlo dobro zna šta su zakoni, a šta je Ustav?
Zašto mu na svemu tome predstavnici EU čestitaju, umesto da ga opomenu?
Da li otvoreno i nekažnjeno kršenje Ustava vodi ka daljem kršenju tog dokumenta – nekom koje bi, eventualno, moglo da dovede do totalnog haosa u državi, totalnog bezakonja?
Višegodišnje gaženje pravosuđa i sistematsko uništavanje institucija, učinilo je da se ova i slična pitanja postavljaju u „pola glasa“, na sopstvenu odgovornost i u ono nekoliko slobodnih medija koji još uvek preživljavaju. Za ostale to nije tema. Baš kao što nije tema za evropske zvaničnike za koje postoji samo Kosovo, samo kosovski i nijedan drugi problem.
***************
U trenutku nastanka ove priče, predsednik Srbije obilazi Banat u okviru turneje „Budućnost Srbije“. Zaposleni su dobili „radnu obavezu“ da prisustvuju Vučićevim govorima i da aplaudiraju, dok se u mesta u kojima nema dovoljno pristalica, one dovoze autobusima iz drugih gradova. Turneja je, medijski gledano, krcata atraktivnim sadržajima: predsednik jede pasulj u radničkoj menzi, predsednik kojem su deca vrtićkog uzrasta pripremila priredbu (a on ih zadovoljno gleda dok izvode koreografiju), predsednik igra šah u staračkom domu, predsednik ulazi u seosku prodavnicu kako bi kupio par namirnica,…i slični sadržaji koji neodoljivo podsećaju na vreme Josipa Broza Tita, ili predsedničke turneje vladara nesklonih demokratskim principima.
Da li je ovo stranačka ili državna turneja?
Da li je plaćena iz državnog ili budžeta Srpske napredne stranke?
Zašto mediji uopšte pristaju da „prate“ predsednika i izveštavaju o svim njegovim aktivnostima, čak i onim najbesmislenijim i do bola patetičnim?
Zašto građani pristaju da mašu i aplaudiraju po narudžbi?
Živimo li u demokratiji, ili je Srbija sada već otvoreno autokratska, despotska država, u kojoj se gradi kult ličnosti?
Ova i slična pitanja uveliko se postavljaju. Na građanskim protestima, na ulicama, pa čak i u nekim medijima. Međutim, u ovom slučaju, mediji nisu najvažniji. U državi koja funkcioniše, u kojoj postoje institucije, ne bi smelo ni da se dođe u situaciju da su ovakva pitanja uopšte moguća.
Jer, u takvoj državi, predsednik bi radio samo svoj posao, a građani bi pravovremeno, istinito i objektivno bili obavešteni kako o njegovim aktivnostima, tako i o pitanjima od kojih im bukvalno zavisi sudbina. Gde je pitanje Kosova možda najvažnije, ali svakako ne i jedino.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
