„Hrabro Kosovo“, „zločinačka Srbija“ i prećutana istorija

Foto: Sunčica Andrejević

Piše: Petar Ristanović

Premijer Kosova, Aljbin Kurti, početkom juna pozvao je da se „otvori državna arhiva Srbije“, tvrdeći da će dokumenti pokazati da zločine prema Albancima na Kosovu nisu činili pojedinci već da je to bila organizovana akcija države Srbije. Poziv je nastavak propagandne kampanje povedene iz Prištine sa ciljem da se „dokaže“ da je država Srbija počinila genocid nad Albancima na Kosovu.

Ovakve tvrdnje su odavno postale opšte mesto u javnom diskursu Albanaca i uporno se ponavljaju u istorijskim i publicističkim delima na albanskom. Tokom prethodnih godina povremeno je pominjana mogućnost da Kosovo podnese tužbu protiv Srbije za genocid. Do dolaska na vlast koalicije Pokreta Samoopredeljenje Aljbina Kurtija i Usudi se! Vljose Osmani, navodi o genocidu prvenstveno su korišćeni za unutrašnju upotrebu. Novi režim pokazuje nameru da to promeni.

Poslednjih nedelja intenzivirane su najave da bi Kosovo, preko neke druge države, članice UN (najverovatnije Albanije), moglo da podnese tužbu protiv Srbije za genocid i zatraži nadoknadu ratne štete. Detaljnu analizu ove mogućnosti i eventualnog ishoda tužbe ostaviću pravnicima. Umesto toga osvrnuću se na jedan važan segment kampanje povedene iz Prištine: uporno insistiranje na narativu po kome su Albanci decenijske žrtve a država Srbija zločinac. Umesto da nabrajam brojke oko kojih dve strane već dugo „ratuju“, ili govorim o primerima etnički motivisanih napada na Srbe koji su ovih dana aktuelni, učiniću to na drugačiji način, kroz jedan, verujem, ilustrativan primer.

Pre nešto više od tri meseca, 13. aprila, održana je sednica Saveta bezbednosti OUN na kojoj je predstavljen šestomesečni izveštaj o radu Misije UN na Kosovu (UNMIK). Na sednici se Savetu bezbednosti prvi put obratila novoizabrana potpredsednica Vlade i ministarka inostranih poslova Kosova, Donika Gervala Švarc.

Veći deo njenog izlaganja bio je posvećen odnosu Kosova sa Srbijom i sadržao je mnogobrojna pozivanja na bližu i davnu (pa i pradavnu, antičku) istoriju. U govoru su dominirali motivi „hrabrosti Kosova“ i „zločinačke uloge Srbije“. Pritom, bilo je jasno da pod „hrabrošću Kosova“ Gervala Švarc misli na „hrabrost Albanaca“ i potpuno ignoriše postojanje druge najbrojnije etničke zajednice na Kosovu – Srba.

Važan deo izlaganja bilo je dokazivanje uloge Albanaca kao žrtava. Da bi to ilustrovala, Gervala Švarc se pozvala na nekoliko slučajeva. Kao konkretne primere navela je dve poslanice Samoopredeljenja u Skupštini Kosova, Sarandu Bogujevici i Vasfije Krasnići Gudman. Prva je, teško ranjena, preživela masakr porodice, dok je druga sa 16 godina bila žrtva silovanja. Pred takvim brutalnim primerima teško je izneti bilo kakav komentar, ali zbog teme ovog teksta moram da istaknem da su oba zločina izvršena tokom rata. Sličnih zločina je, iako ne u istom broju, bilo na obe strane. Ogromna većina odgovornih i dalje nisu kažnjeni. Ipak, makar deo zločina srpske strane dobio je sudski epilog pred Međunarodnim sudom u Hagu. Petorica najviših srpskih državnih, vojnih i policijskih funkcionera su osuđeni na dugogodišnje kazne zatvora. Suđenje Slobodanu Miloševiću je prekinuto usled njegove smrti u pritvoru. Istovremeno, još nijedan Albanac nije kažnjen pred međunarodnim sudom za zločine počinjene nad Srbima tokom i nakon rata. Tek danas, više od 20 godina kasnije, četvorica vođa OVK se nalaze u pritvoru, a datum početka njihovog suđenja još uvek nije poznat.

Donika Gervala Švarc se u svom obraćanju pozvala na još dva primera. Jedan je slučaj današnjeg premijera Kosova, Aljbina Krutija, za koga je rekla da je osuđen u „političkom procesu“ i da je „maltretiran u zatvoru“. Činjenice govore da je Aljbin Kurti otvoreno zagovarao separatističke ideje, da je bio blizak saradnik Adema Demaćija i član tzv. političkog štaba OVK. Uhapšen je tokom rata, u aprilu 1999, a na sudu je izjavio da ne priznaje zakone države Srbije čiji je bio građanin. Osuđen je na 15 godina zatvora. Pušten je u decembru 2001, tokom masovne abolicije „političkih zatvorenika“ Albanaca. Odnos prema Kurtiju ne bi bio drugačiji u bilo kojoj državi suočenoj sa oružanim ustankom separatističkog pokreta. Kurti se nije žalio na „maltretiranje u zatvoru“, a abolicija i prevremeno puštanje na slobodu trebalo je da budu poruka dobre volje i pružanje ruke za neke buduće pregovore.

Konačno, kao primer sistematskih zločina države Srbije prema Albancima Donika Gervala Švarc je navela sopstveni slučaj. Pred Savetom bezbednosti UN je rekla: „Moj otac, disident, intelektualac, muzičar, pisac i novinar, ubijen je od strane beogradskog režima u Nemačkoj, gde smo se preselili zbog brutalnosti beogradskog režima.“

Pozivanje Gervale Švarc na porodičnu istoriju i na ubistvo njenog oca 1982. godine imalo je dva cilja. Prvi je bio da još jednom zločinu da ime i lice, da ga personalizuje i utisak učini snažnijim. Drugi cilj je bio da pokaže kontinuitet terora, koji nije otpočeo za vreme Slobodana Miloševića, već mnogo ranije. Međutim, porodična istorija porodice Gervala priča drugačiju priču od one, krajnje uprošćene, koju je Gervala Švarc iznela pred Savetom bezbednosti.

Otac o čijem je ubistvu govorila Donika Gervala Švarc bio je Jusuf Gervala. Priču, međutim, treba započeti sa njegovim ocem a Donikinim dedom, Bardošem, iz sela Dubovik kraj Dečana. Tokom 1918. godine, u danima bezvlašća, nakon sloma Austrougarske i uspostavljanja srpske vlasti, Bardoš je učestvovao u nizu pljački. Spalio je kuću srpske porodice Bogićević u selu Dobrodolu i pridružio se grupi kačaka, odmetnika koji su se krajem 19. i početkom 20. veka borili protiv svake vlasti, prvo turske a potom i srpske. Bardoš je nastavio sa odmetništvom sve do 1925. godine kada se konačno predao, nakon čega je osuđen na kaznu zatvora.

U međuvremenu, 1921. godine, deo Bardoševog imanja oduzet je kao kazna za njegovo odmetništvo. Bila je to jedna od taktika korišćenih da se kačaci primoraju na poštovanje novouspostavljene vlasti. Oduzeta su mu četiri hektara i zajedno sa još devet hektara državne zemlje dodeljeni su porodici Leka Vuksanovog Šaljića, iz Andrijevice, koji su se kao kolonisti naselili u Duboviku.

Ubrzo po okupaciji Kraljevine Jugoslavije 1941. godine i uspostavljanja vlasti fašističke tvorevine Velike Albanije na većem delu današnjeg Kosova, Bardoš se ponovo aktivirao u pljačkama i u borbi protiv Srba. Bio je na čelu oružane družine, gospodar života i smrti u kraju oko Dubovika. Sa imanja je oterao porodicu Šaljić, a kada je rat završen podneo je zahtev novoj vlasti da mu se zemlja i formalno dodeli, jer je oduzeta od njega za vreme Kraljevine. Sud je zahtev odbio i vratio zemlju Šaljićima. Lokalni organi vlasti u februaru 1948. godine sudu su dostavili izveštaje u kojima stoji da je Bardošu zemlja 1921. konfiskovana jer je bio osvedočeni razbojnik. Dalje je navedeno da je Bardoš „za vreme okupacije bio organizator balista i drugih bandi, kao aktivni oficir u fašističkim organizacijama; da su sa Bardošem bili u odmetništvu i njegova braća Ajdar i Zeka, a brat Fazli da je bio u inostranstvu nepoznatog mesta boravka; te da Bardoš zbog rđavog vladanja za vreme okupacije a ni brat mu Fazli nemaju ni danas pravo glasa….“

Tokom godina rata Bardoš je sa Aišom, drugom, nevenčanom suprugom, 30 godina mlađom od njega, konačno uspeo da dobije dugo željene muške naslednike. Jusuf Gervala je rođen 1943. godine. Imao je još dvojicu mlađe braće, Hisena i Bardoša. Nekoliko godina kasnije Jusufov otac Bardoš je umro, pa se još uvek mlada Aiša po albanskim običajima udala za njegovog brata od strica. Sa njim je dobila još jednog sina, Avdulja. Novi muž je ubrzo napustio porodicu. Zbog teških materijalnih uslova, Aiša je Jusufa ostavila kod svog brata u Peći, gde je odrastao, dok je ona sa ostalo troje dece naredne godine provela u Sloveniji, radeći kao čistačica u jednoj fabrici.

Jusuf Gervala je bio talentovani mladi čovek. Lepo je pevao i svirao, što ga je preporučilo za poznati prištinski hor Kolegijum kantorum. Završio je Filozofski fakultet u Prištini. Sa 21 godinom se oženio Suzanom, devojkom iz Skoplja, poreklom iz begovske porodice sa severa Crne Gore, čija je rođaka bila prva Bardoševa žena. Mladi par je prve godine života proveo u oskudici, većinom u Prištini. Finansijska situacija se popravila zahvaljujući Suzaninom rođaku, čuvenom albanskom pesniku i prvom predsedniku Akademije nauka i umetnosti Kosova, Esadu Mekuliju. On je uspeo da Jusufu obezbedi prvo posao u Narodnom pozorištu u Prištini, a potom i u najtiražnijim novinama na albanskom, Rilindiji.

U to vreme, tokom ranih sedamdesetih, Jusuf se politički radikalizovao, sledeći put kojim je nekada išao njegov otac. Braća Gervala su početkom decenije „povratila“ imanje koje je pola veka ranije zbog odmetništva konfiskovano njihovom ocu Bardošu. Evo kako je to opisala Jusufova supruga Suzana u intervjuu za projekat Oral History Kosovo:

„Kada su se porasla ova deca: Hiseni, Bardi i Jusuf, oni su izvršili pritisak na onog Crnogorca koji je koristio imanje, da oslobodi i da vrati imanje. Tako da je on bio prinuđen da prodaje to imanje, i bilo je red da prvo ponudi onom čija je zemlja bila. Tako da je Jusuf podigao jedan kredit (…) i kupili smo onu zemlju. Našu zemlju. Na ono naše imanje on, Crnogorac, bio je napravio jednu kuću. Ta kuća je gde je kasnije živela majka Aiše.“

Svedočanstvo je zanimljivo jer direktno ilustruje kako je tekao proces masovnog iseljavanja Srba i Crnogoraca sa Kosova, čije postojanje danas Albanci ili poriču, ili tvrde da je bilo motivisano ekonomskim razlozima. U periodu od sredine šezdesetih pa do kraja osamdesetih oko 40% Srba i Crnogoraca se iselilo sa Kosova. Šaljići su bili jedni od njih. To pokazuju i brojke sa popisa. U Duboviku je 1961. živelo 570 Albanaca, 1971. njih 728 a 1981. broj je porastao na 932. Za to vreme broj Crnogoraca je padao, 1961. ih je bilo 58, deset godina kasnije 50, a 1981. ostalo ih je 36. Suzana Gervala jasno kaže da su trojica braće Gervala „izvršili pritisak“ na porodicu Šaljić da proda svoje imanje (čiji je samo manji deo činila davno konfiskovana zemlja Bardoša Gervale), na kome su u međuvremenu podigli kuću, voćnjake i vinograd. Kuća porodice Šaljić, u koju se uselila Aiša sa sinovima, danas je obnovljena i pretvorena u memorijalni kompleks posvećen patriotskoj borbi porodice Gervala.

Jusuf Gervala se tokom druge polovine sedamdesetih priključio jednoj od ilegalnih separatističkih grupa na Kosovu, nazvanoj „Pokret za nacionalno oslobođenje Kosova i drugih albanskih oblasti“ (alb. Lëvizjes Nacionalçlirimtare të Kosovës dhe Viseve të tjera Shqiptare – LNÇKVSHJ). Danas objavljena dokumenta ove organizacije pokazuju da je ona ideološki sledila Partiju rada Albanije Envera Hodže. Govorili su o istorijskoj nepravdi učinjenoj Albancima i pravu svakog naroda da se ujedini u jednu državu. U Albaniji su videli maticu i jedinu istinski komunističku zemlju na svetu, dok su za Jugoslaviju govorili da je revizionistička i suštinski kapitalistička zemlja. Proklamovali su borbu za zavođenje istinskog komunizma i nacionalno ujedinjenje sa Albanijom. Nameravali su da se bore štrajkovima, demonstracijama i pripremaju oružani ustanak.

Najuticajniji član grupe je bio Metuš Krasnići, čija su dva spomenika (u Prištini i Kosovskoj Kamenici) nakon 1999. podignuta na Kosovu. Sa slavom političkog zatvorenika i dugogodišnjeg borca „za nacionalnu stvar“, Krasnići je bio povezan sa albanskom tajnom službom Sigurimi i više generala u vojsci Albanije. Jusuf Gervala, tada novinar „Rilindje“, bio je glavni organizator grupe. Uspeo je da osnuje više „okružnih komiteta“, lokalnih ćelija organizacije, od kojih su najbrojniji bili Dečanski, pod Ismailom Haradinajem, i Drenički, pod Bajramom Gašijem. Na taj način Jusuf Gervala je u separatistički pokret uveo porodicu Haradinaj. Sin Ismaila Haradinaja je Nasim Haradinaj, danas poznat kao predsednik udruženja veterana OVK. Braća Ramuš, Daut, Škeljzen, Enver i Luan su sinovi Ismailovog brata. Do trenutka kada su otkriveni, 1981. godine, članovi „Dečanskog komiteta“ uspeli su da nabave nešto naoružanja, municije i veću količinu propagandnog materijala.

Organizacija Jusufa Gervale pretrpela je nekoliko udara 1979. godine. Zahvaljujući vezama u pokrajinskoj policiji, saznali su da služba bezbednosti prati neke njihove članove. Kada je uhapšen Hisen Gervala, mlađi brat Jusufa Gervale, on je odlučio da pobegne iz Jugoslavije. Sklonio se u Nemačku, kod trećeg brata Bardoša, koji je u Ludvisgsburgu radio kao socijalni radnik. Tu se brzo povezao sa Ibrahimom Keljmendijem, vođom „Crvenog fronta“, najsnažnije organizacije albanske ekstremne emigracije. Zajedno su izdavali nekoliko listova koji su potom krijumčareni na Kosovo. Gervala se povezao i sa Kadrijem Zekom, izbeglim liderom još jedne separatističke organizacije, „Marksističko-lenjinističke grupe Kosova“. Pregovarali su o ujedinjenju svih organizacija u zemlji i emigraciji u borbi za otcepljenje delova Jugoslavije naseljenih Albancima i njihovo pripajanje Albaniji. Za pomoć su se obraćali Enveru Hodži. Jusuf Gervala mu je pisao 1980. godine, ističući da su njegovi saborci dosledni sledbenici marksističko-lenjinističke ideologije i da čekaju iskru koja će pokrenuti borbu za ujedinjenje sa domovinom.

Nakon demonstracija i pokušaja pobune Albanaca na Kosovu u proleće 1981. godine, albanska ekstremna emigracija je organizovala niz demonstracija u više od dvadeset gradova Zapadne Evrope i SAD. Glavni organizator je bio „Crveni front“, sa kojim je Jusuf Gervala u to vreme sarađivao. Tokom demonstracija Albanci su u više gradova nastupali zajedno sa pripadnicima hrvatske proustaške emigracije. Tako su na skupu u Parizu okupljeni nosili zastave NDH i Velike Albanije. Pored demonstracija, pripadnici „Crvenog fronta“ izveli su i niz terorističkih napada. Samo u Belgiji od marta do juna 1981. izvršeno je 13 napada: podmetanja bombi, paljevina i napada na jugoslovenske klubove radnika. U napadima je ubijen jedan a ranjeno troje radnika jugoslovenske ambasade.

Teroristički napadi i povezivanje separatističkih organizacija u Jugoslaviji sa onim u emigraciji uticali su da reaguju službe bezbednosti Jugoslavije. U mestu Untergrupenbah, nedaleko od Štutgarta u SR Nemačkoj, 17. januara 1982. ubijeni su Kadri Zeka i braća Jusuf i Bardoš Gervala. Nemački mediji su izvestili da je trostruko ubistvo izgledalo kao egzekucija.

Među albanskim emigrantima nije bilo dileme da je za ubistvo odgovorna jugoslovenska tajna služba. To je verovatno i bio slučaj. Važno je, međutim, istaći da je zbog političkih odnosa u SFRJ početkom 1982. odluka o ovom ubistvu nije mogla biti doneta na nivou Srbije već isključivo na najvišem, saveznom jugoslovenskom nivou. U ubistvo su verovatno bili uključeni i pojedinci među Albancima, zbog prakse jugoslovenske Službe državne bezbednosti (SDB) policije da se „svako obračunava sa svojima“. Jusufova supruga Suzana je optuživala lidera „Crvenog fronta“, Ibrahima Keljmendija, sa kojim je Jusuf sarađivao ali se i često svađao, da je sarađivao sa SDB. Zvanično, ubistvo nikada nije rasvetljeno.

Među pripadnicima albanskog separatističkog pokreta ubijeni su odmah stekli oreol mučenika palih u borbi za albansku stvar. Pod utiskom događaja i uz aktivno posredovanje albanske tajne službe i diplomatske mreže tri najbrojnije albanske separatističke organizacije iz Jugoslavije ujedinile su se početkom 1982. u jedinstveni „Pokret za albansku socijalističku republiku u Jugoslaviji“. Iz ove organizacije je nakon puno previranja, svađa, sumnjičenja za saradnju sa jugoslovenskom tajnom službom i promena naziva 1985. formiran „Narodni pokret Kosova“. Radikalno, ratno krilo ove organizacije je 1993. godine formiralo „Oslobodilačku vojsku Kosova“. U redovima OVK Jusuf Gervala je slavljen kao ideolog i preteča njenih osnivača. Nimalo slučajno prva brigada OVK je nazvana baš po njemu.

Istorija porodice Gervala daje mnogo kompleksniju sliku od one koju je pozivanjem na ubistvo svog oca želela da predstavi Donika Gervala Švarc. Simptomatično je da u se u izjavama predstavnika Albanaca sa Kosova Srbija često poredi sa Hitlerovom Nemačkom. Tome nije odolela ni Donika Gervala Švarc. Činjenica da je njen direktni predak bio fašistički vojnik, odgovoran za zločine protiv Srba, nije joj smetala da pred Savetom bezbednosti pozove Srbiju da se „bori protiv fašizma“ i istakne da je Srbija tokom devedesetih počinila najveće zločine posle nacističke Nemačke.

Ističući kako je i njena porodica bila žrtva zločinačke Srbije, svog oca je predstavila kao „disidenta, intelektualaca, muzičara, pisca i novinara“. Propustila je da pomene da je u vreme apsolutne političke dominacije Alabanaca na Kosovu, u godinama kada je pokrajina imala sve atribute republike osim imena a Albanci sva prava koja su zahtevali, njen otac bio jedan od lidera separatističkog pokreta, da je zagovarao krajnje retrogradnu staljinističku ideologiju Envera Hodže i da je želeo da svoje ciljeve ostvari oružanim ustankom. U tome je aktivno sarađivao sa ozloglašenom albanskom tajnom službom, Sigurimi, o čemu svedoči i činjenica da je Suzana, majka Donike Gervala, nakon ubistva muža sa decom otišla u Tiranu, gde je zbrinuta. Konačno, Jusuf Gervala je sa braćom učestvovao u pritiscima na Srbe i Crnogorce koji su za rezultat imali iseljavanje 40% Srba sa Kosova tokom tri decenije albanske politike dominacije.

Svi ovi podaci jasno ukazuju da je istorija srpsko-albanskih odnosa na Kosovu daleko od crno-bele slike kakva se uporno prikazuje iz Prištine. Albanska strana poručuje da Srbi moraju da se suoče sa greškama iz svoje prošlosti, ali odbijaju bilo kakav razgovor o sopstvenim gresima. Insistiranjem na „hrabrom (isključivo albanskom) Kosovu“ i „zločinačkoj Srbiji“ jaz između dva naroda se samo produbljuje, stvarajući podlogu za nove sukobe i nove zločine.

Petar Ristanović je istoričar, zaposlen kao naučni saradnik u Institutu za srpsku kulturu Priština/Leposavić. Autor je nagrađivanih knjiga „Kosovsko pitanje 1974-1989“ i „Iluzija moći. Srpski kritički intelektualci i komunistički režim“. Objavio je niz stručnih i publicističkih članaka na temu kosovskog pitanja i komunističke Jugoslavije u domaćim i međunarodnim naučnim časopisima i medijima.



Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.