Piše: Zoran Čičak, blog zorancicak, (tekst je izvorno preveden sa engleskog)
Prvi ubica: Gde je sada tvoja savest?
Drugi ubica: U torbi vojvode od Gločestera.
Prvi ubica: Pa kad otvori torbu kako bi nam dao našu nagradu, tvoja savest će izleteti iz nje.
Drugi ubica: Pusti to; malo njih ili niko neće o tome razmišljati.
(Vilijam Šekspir, „Život i smrt Ričarda Trećeg“)
Oliver Ivanović, lider male srpske političke stranke na severu Kosova*, u utorak 16. januara 2018. izašao je iz svog doma kao i svakog jutra – nešto posle 8 sati ujutru. Kosovska Mitrovica nije veliki grad, ulice su i dalje bile prilično prazne pa ga je lokalni policajac Dragiša Marković primetio kako se približava. U manje-više isto vreme, zapazio je i „Opel Astru“ zelene boje, sa tamnim prozorima, ali bez registarskih tablica, kako polako ide ulicom. U normalnim okolnostima, Marković bi trebalo da zaustavi automobil i proveri vozača; takođe bi trebalo da razmeni nekoliko reči sa svojim susedom. Ali, tog jutra, on nije uradio ni jedno ni drugo, već je ušao u obližnju radnju.
Nekoliko minuta kasnije, baš kada je Ivanović ulazio u prostorije svoje kancelarije, „Opel Astra“ se zaustavila odmah iza njega. Prozor na vozilu je otvoren i suvozač mu je ispalio šest metaka u leđa. Policajac Marković je napustio radnju i polako stigao do mesta zločina: taman na vreme da vidi kako zeleno vozilo odlazi, a Ivanović umire.
Tačno hiljadu dana nakon tog mračnog jutra, ovaj slučaj još uvek nije rešen: Specijalno tužilaštvo Kosova* je početkom decembra 2019. podiglo optužnicu protiv šest osoba (uključujući policajca Markovića) – kao saučesnike u ovom zločinu. Takođe je imenovalo dvojicu kontroverznih srpskih biznismena, Zvonka Veselinovića i Milana Radoičića – obojicu sa dugim i dubokim kriminalnim vezama, kao „organizatore“ ubistva. Međutim, nijedan od njih nije dostupan kosovskim* vlastima, tako da tehnički protiv njih nije mogla da se podigne optužnica – bar ne u ovoj fazi.
Pored toga, u ovom dokumentu ne mogu se naći ni imena ubice i njegovog vozača, kao ni imena nalogodavaca. Optužnici takođe nedostaje jasan motiv: ona nejasno navodi da je ubistvo bilo političko, ali ne uspeva da identifikuje ko je izvukao korist iz njega i uspostavi veze tih ljudi sa lokalnom kriminalnom mrežom.
***
Ivanovićevo ubistvo dodatno je zakomplikovalo političku situaciju u samoj Srbiji – opozicija se oslanjala na činjenicu da su mediji pod kontrolom predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, mesecima pre ubistva vodili žestoku klevetničku kampanju protiv žrtve – uključujući brutalnu tvrdnju da je on „neprijatelj srpskog naroda“. Ova logika je jasno implicirala da je režim nekako povezan sa ovim zločinom – nezavisni mediji su u međuvremenu objavili sliku predsednikovog brata Andreja Vučića kako sedi sa Veselinovićem na nekoj privatnoj zabavi, dok je Radoičić viđen kako prisustvuje jednom od predsednikovih obraćanja u parlamentu – ali hipotezi još uvek nedostaju čvrsti dokazi koji bi potkrepili ovu tvrdnju.
Sa druge strane, srpski režim je iznova iznosio optužbe protiv određenih albanskih političara (najčešće protiv Kadrija Veseljija, bivšeg komandanta OVK i bivšeg predsednika kosovskog* parlamenta) za organizovanje ubistva Ivanovića i čak naveo jednog bivšeg albanskog kriminalca, Fljorima Ejupija, kao verovatnog počinioca.
U poslednje dve godine, ovaj nerazjašnjeni zločin očigledno je postao samo još jedan u dugom nizu događaja koji su na kraju stvorili dve paralelne stvarnosti – albanske i srpske – što se bilo čega na Kosovu* tiče. Ovaj kontekst je, naravno, poslednji koji pomaže u rešavanju bilo kog krivičnog slučaja – posebno sada, kada su neki osumnjičeni pritvoreni od strane kosovskih* vlasti, a neki drugi su dobili utočište u Srbiji.
***
Još jedan važan problem bio je sramežljiv pristup međunarodne zajednice: mnogi ljudi i u SAD-u i u EU nekako su verovali da ne bi trebalo da se petljaju u ovaj osetljiv slučaj – sve dok Beograd i Priština mogu da postignu neki politički dogovor. Praktično kao da bi rešavanje ovog zločina umanjilo šanse za postizanje političkog rešenja?
Američka ambasada u Prištini je tek u oktobru 2019. godine izdala neobičnu i kratku izjavu – da je „važno videti tužioce i policiju kako sarađuju kako bi istraga ubistva Olivera Ivanovića napredovala i preduzeli mere kako bi se obezbedila pravda za sve građane“.
Međutim, ta izjava nije ništa promenila: nijedan izaslanik EU nikada nije spomenuo potrebu da se ovaj zločin reši; nije mu posvećen nijedan paragraf u nedavno potpisanom sporazumu između Beograda i Prištine pod pokroviteljstvom Bele kuće. Da li je Oliver Ivanović bio neka vrsta šekspirovske žrtve, žrtvovane svetom „političkom sporazumu“? Da li je implicirana amnestija za njegove ubice bila mala dodatna nagrada za pregovarače? Zašto je ovaj slučaj nakon toga tako prikladno zaboravljen?
Zapadni Balkan, generalno govoreći, nije deo Evrope koji je prezadovoljan svojim pravosuđem. EU je ovu činjeničnu izjavu iznela na vrlo direktan način, opisujući region kao zonu „zarobljenih država“. Evropska sklonost ka stabilnosti na štetu pravde – koja se često navodi kao srž ovog problema – ne pruža tužiocima i sudijama dovoljnu nezavisnost za vođenje politički osetljivih slučajeva, ponekad čak ni jednostavnih građanskih sporova, a sigurno ni složenih krivičnih istraga.
S druge strane, sve dok ubistvo Ivanovića ostane nerazjašnjeno, ekstremisti sa obe strane imaće prikladnog žrtvenog jarca da izbegnu bilo kakvo stvarno političko delovanje i, istovremeno, moćan instrument za zastrašivanje običnih ljudi:
„Ako smo uspeli da ubijemo javnu ličnost poput Ivanovića i prođemo nekažnjeno, zamislite šta možemo da učinimo bilo kome od vas?“
***
Da li postoji održiv model za rešavanje ovog bezizlaznog položaja? Ako je istorija učiteljica života – kao što je Ciceron tvrdio pre dvadeset vekova – onda u ovom slučaju ne treba ići više od 15 godina u prošlost. Kada je libanski premijer Rafik Hariri ubijen 2005. godine u Bejrutu, složenost tog zločina, umešanost osoba bliskih sirijskim tajnim službama i različita formalna i neformalna zastrašivanja libanskih sudova primorali su međunarodnu zajednicu da uspostavi međunarodni sud pod pokroviteljstvom UN-a sa sedištem u Holandiji.
Ako međunarodna zajednica zaista želi da pokaže svoju posvećenost vladavini zakona tako što će rešiti zločin koji ostaje mračna senka celog regiona, libansko iskustvo mora da se ponovi još jednom – ovog puta na Zapadnom Balkanu.
Međunarodnom sudu, osnovanom pod pokroviteljstvom UN-a, treba dati isključivu nadležnost u slučaju ubistva Olivera Ivanovića. Sve istrage koje su u toku, kako kosovske*, tako i one sa sedištem u Srbiji, trebalo bi da se objedine i stave pod kontrolu međunarodnog tima istražitelja i tužilaca koji bi svoja saznanja predali međunarodnom veću. Obe strane trebalo bi da Sudu predaju sve relevantne dokaze, kako materijalne dokaze tako i obaveštajne podatke, zajedno sa svim osumnjičenima – bez obzira na to da li su u pitanju Srbi ili Albanci i u bilo kom političkom svojstvu, formalnom ili neformalnom. Ona strana koja se ne povinuje ovome trebalo bi da bude izložena sankcijama UN-a.
Nepristrasni, profesionalni i efikasni sud trebalo bi da bude u stanju da reši ovaj zločin za dvanaest do dvadeset četiri meseca. Mnogo dokaza već postoji i svi osumnjičeni su (barem do sada) još uvek živi; svedoci takođe. Neuspeh takvog poduhvata ne bi bio ništa više nego samo jedan u dugoj istoriji kako neuspeha Balkana, tako i neuspeha „sveta“ na Balkanu; njegov uspeh, međutim, mogao bi da predstavlja proboj i da promeni pravila – i to na više načina.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
