Krivica je nešto lično što bledi zajedno sa poslednjim nacistima, ali sramota ostaje jer ona takođe motiviše da u budućnosti učinimo pravu stvar. I kako bi pokazala šta je to što društvo i pojedince čini otpornijim na iskušenja. Kada se zalažem za vladavinu prava, to radim zato što mi na pamet pada poslednji veliki nemački pokret otpora čiji su članovi 1944. godine pogubljeni tako što su obešeni žicama za klavir – kako bi se produžila njihova patnja. Njihov cilj u pružanju otpora bilo je ponovno uspostavljanje, pored mnogih drugih ideala, „veličanstva prava“, napisao je u autorskom tekstu povodom sutrašnjeg Dana pobede i Dana Evrope, ambasador Nemačke u Prištini, Kristian Helt (Christian Heldt).
Odajući poštovanje Šumanovom modelu ujedinjene Evrope na principu deljenja umesto dotadašnjeg razarajućeg modela „posedovanja i sticanja“, navodi: „Za mene je ovaj osnovni skup ideja nešto o čemu se – nakon 1945. – ne može pregovarati. U pitanju je dostojanstvo svakog čoveka, građanske slobode, pojam državljanstva. Svi građani su jednaki u svojim pravima i odgovornostima. Državne službe koje služe zemlji i građanima. Skromnost i poštovanje. Deljenje, ne grabljenje. Samo poštovanje pravila omogućava istinske slobode za sve“.
„Zato duboko verujem u ovu Evropu i ponosan sam što pripadam ovoj porodici. Ne može se očekivati da bilo koji politički model bude savršen, ali to je najbolje što možemo da delimo“, napisao je Helt.
U nastavku objavljujemo autorski tekst nemačkog ambasadora preveden na srpski, koji je objavljen na Fejsbuk stranici nemačke ambasade:
Na današnji dan – 8. maja, pre 75 godina završio se Drugi svetski rat – rat koji je Nemačka započela nakon što su nacisti uspostavili vladavinu terora u našoj zemlji. Rat je pretvorio ogromne delove Evrope u ruševine.
Više od 60 miliona ljudi je ubijeno, uključujući milione koji su ubijeni u genocidu koji je sprovela država. Holokaust nad Jevrejima u Evropi išao je ruku pod ruku sa masovnim ubistvima drugih društvenih i etničkih grupa. I vrsta ratovanja zasnovana na istrebljenju, uništavanju i porobljavanju. Brutalni vrhunac svega onoga što je u suprotnosti sa samom suštinom zajedničkih vrednosti koje čovečanstvo predstavlja. Zato je razumljivo to što su ljudi širom Evrope početkom maja 1945. godine – nakon što se rat konačno završio – preplavili ulice da proslave oslobođenje.
Četrdeset godina kasnije, na godišnjicu rata 1985. godine, tadašnji nemački predsednik Ričard fon Vajzeker (Richard von Weizsäcker) rekao je da je 1945. godine i Nemačka takođe oslobođena.
To je bilo strastveno priznanje da je 1945. godina takođe promenila sam temelj nemačkog naroda, oslobođenje koje je Nemačkoj pružilo šansu da razmišlja o svojoj problematičnoj prošlosti i krene u novom smeru. Bilo je to poricanje verovanja da su Nemačku preuzele neke spoljne sile i da se ona 1945. probudila iz noćne more – kao što su neki ranije tvrdili.
U pitanju je bilo priznanje da su se sve ove strahote dogodile uz podršku ili bar namerno ignorisanje od strane velike većine nemačkog društva. Odgovornost ne snose samo podivljale nacističke ubice, već i svi oni koji su sklanjali pogled i nisu želeli da razmišljaju o tome. U pitanju su svi oni koji su se isticali u ispoljavanju agresivnog nacionalizma i sa divljenjem posmatrali kako marširaju nemački nacistički vojnici, istovremeno namerno ignorišući sudbinu njihovih suseda koji su nestajali u Nemačkoj ili sklanjajući pogled dok su po celoj okupiranoj Evropi činjeni stravični zločini.
A onda su 1945. godine koncentracioni logori oslobođeni od strane užasnutih savezničkih trupa koje su bile svedoci onoga što je od tada ušlo u naše knjige iz istorije. Kao i na mnogim drugim mestima, američke trupe koje su oslobodile koncentracioni logor Buhenvald naredile su civilima iz obližnjeg mesta Vajmara da vide strahote logora. Građani Vajmara bili su užasnuti kada su se suočili sa ovom nepodnošljivom istinom koja se odigravala pored njih. Svaki Nemac morao je da prihvati tu odgovornost, koja proizilazi ne samo od onih koji su fizički počinili zločin, već i od kolektivnog neuspeha čitavog društva koje je dopustilo da se to dogodi.
Naš prvi predsednik, Teodor Hojs (Theodor Heuss), još 1949. godine s pravom je okarakterisao ovaj proces – poimanja nezamislivog u posleratnoj Nemačkoj – ne kao kolektivnu krivicu, već kolektivnu sramotu. Tako sam se i ja osećao na bilo kom mestu na kojem sam bio gde je nacistička Nemačka ostavila tragove uništenja ili kad bih se sastajao sa ljudima koji su preživeli strahote – osećao sam jednostavno veliku sramotu.
Krivica je nešto lično što bledi zajedno sa poslednjim nacistima, ali sramota ostaje jer ona takođe motiviše da u budućnosti učinimo pravu stvar. I kako bi pokazala šta je to što društvo i pojedince čini otpornijim na iskušenja.
Kada se zalažem za vladavinu prava, to radim zato što mi na pamet pada poslednji veliki nemački pokret otpora čiji su članovi 1944. godine pogubljeni tako što su obešeni žicama za klavir – kako bi se produžila njihova patnja. Njihov cilj u pružanju otpora bilo je ponovno uspostavljanje, pored mnogih drugih ideala, „veličanstva prava“.
Kada vidim nacionalističko udaranje po grudima ili kvalifikovanje grupa ljudi kao „drugačije“ – pritom sebe smatrajući superiornim – prisetim se kako sam sedeo sa ljudima koji su imali tetovirane brojeve na rukama jer su nekoliko decenija ranije bili obeleženi kao „različiti“.
Kada čujem za rešavanje manjinskih pitanja prekrajanjem granica, razmišljam o milionima ljudi koji su tokom i nakon Drugog svetskog rata, razvlačeni po evropskom kontinentu.
Zvuči previše dramatično? Postoji jedna nemačka izreka „Wehret den Anfängen” – opirite se počecima, jer ako im se prepustite, nikad ne možete znati kako će se stvari završiti i kako brzo mogu da se otmu kontroli. Zato verujem u vrednosti i osnove koje čine temelj onoga što mi kao zajednica predstavljamo.
Tako je 1945. godine Nemačka zaista oslobođena da bi se na kraju pridružila onima koji dele takve temelje. Mislim da ovo ide ruku pod ruku sa odgovornošću kako bismo uvek imali na umu kolaps civilizacije koji se završio pre 75 godina. Dakle, šta je bio odgovor za budućnost?
Evropa! Ili pak ovaj jedinstveni proces koji je doveo do onoga što danas znamo kao Evropsku uniju. A sutra, 9. maja, obeležava se Dan Evrope.
Prema mom mišljenju, oba datuma idu ruku pod ruku: 8.5.1945 – 9.5.1950. Ono što su mnogi hrabri evropski posleratni lideri osećali u nastojanju da drugačije deluju nakon apokalipse starog kontinenta, tadašnji francuski političar, Robert Šuman (Robert Schuman), objasnio je u svom čuvenom planu koji je predstavio 9. maja 1950: Prevazilaženje mehanizama 19. veka kojima se snaga isključivo definisala posedovanjem i sticanjem. On je predložio suštinski novi pristup – deljenje. Trebalo bi zajednički da se upravlja industrijama uglja i čelika, ključnim faktorima državnih ekonomija i moći.
Iako tada i nije bio naročito popularan, ovaj mehanizam je napravio preokret u istoriji. I doveo nas do mesta gde se sada – u 2020. godini – nalazimo. Ovaj princip deljenja stvorio je jedan od najatraktivnijih prostora na svetu i model toga zašto je saradnja, a ne konfrontacija, važna.
Nijedna evropska država ne bi mogla da opstane sama u ovom globalizovanom svetu, čak ni velika Nemačka kao što bi mnogi mogli da pomisle. Svi mi u EU možemo da uspemo samo ako to učinimo zajedno. I to se ne odnosi samo na ekonomiju, kao što neki autsajderi mogu pogrešno da pomisle. Delimo toliko toga više – privilegije kojih postajemo svesni samo kada putujemo van EU. Ipak, ovo nam nije palo s neba, potrebne su bile generacije timskog rada kako bi dostigli nivo na kojem se sada nalazimo. Sve se zasniva na našim zajedničkim vrednostima i principima.
Za mene je ovaj osnovni skup ideja nešto o čemu se – nakon 1945. – ne može pregovarati. U pitanju je dostojanstvo svakog čoveka, građanske slobode, pojam državljanstva. Svi građani su jednaki u svojim pravima i odgovornostima. Državne službe koje služe zemlji i građanima. Skromnost i poštovanje. Deljenje, ne grabljenje. Samo poštovanje pravila omogućava istinske slobode za sve.
Mlađe generacije širom EU osećaju se toliko kod kuće u ovom okruženju da ga većina uzima zdravo za gotovo. I dobro je što je tako, to je postalo njihovo prirodno stanište.
Moj otac je imao jedva 11 godina kada se Drugi svetski rat završio, morao je da krade hranu kako bi omogućio da on i njegovi roditelji prežive. Bio je svedok svih ovih promena koje su se dogodile tokom decenija koje su usledile. Srećom, moja deca nikada nisu morala da prođu kroz to. Oni žive u EU današnjice – kao otvorenom i nadahnjujućem prostoru slobode, koji dele sa prijateljima iz svih krajeva. Oni su možda prva generacija koja je i u srcu i umu u potpunosti evropska. Na tome sam duboko zahvalan.
To je nešto čemu se niko nije mogao nadati tih dana u maju 1945. Mi – Nemci, tada smo dobili šansu od onih koje smo ranije okupirali i sa kojima smo ratovali, naših suseda koji su od tada postali naši prijatelji s kojima delimo sjajnu evropsku avanturu.
Zato duboko verujem u ovu Evropu i ponosan sam što pripadam ovoj porodici. Ne može se očekivati da bilo koji politički model bude savršen, ali to je najbolje što možemo da delimo. A to je model koji bismo takođe želeli da delimo sa ovim delom Evrope i građanima Kosova, kao izlaz iz okova modela iz 19. veka prema boljoj budućnosti za ovdašnje mlađe generacije i one koji su mladi u srcu. Verujem da to zaslužujete i da ste dorasli tome – da krenete na ovaj put ka deljenju i pridruživanju.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
