Hasani: Ono što se prodaje kao de fakto priznanje je kolosalan srpski uspeh

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog; jučerašnje izdanje)

Profesor međunarodnog prava Enver Hasani rekao je da je ono što se smatra de fakto priznanjem evropskim planom za dijalog Kosovo-Srbija „kolosalni srpski uspeh“.

U izjavi za Kohu u petak, četiri dana pre sastanka premijera Kosova Aljbina Kurtija i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, Hasani je rekao da će ovaj sporazum nepriznate zemlje učiniti još nespremnijim da priznaju Kosovo.

Glavna komponenta ovog plana, prema Hasanijevim rečima, jeste nedostatak de jure priznanja. U drugoj komponenti je navedena „autonomija kosovskih Srba“, dok je u trećoj „ekstrateritorijalnost Srpske Pravoslavne Crkve“.

On je ocenio da će u trenutku potpisivanja ovog sporazuma Kosovo ući u novu fazu političkog razvoja, pošto će, prema njegovim rečima, imati „gustu pravnu infrastrukturu”, budući da je u pitanju „paralelni i konkurentski okvir moći na Kosovu”.

Hasani je prilagođavanje statusa Srpske Pravoslavne Crkve smatrao stvaranjem drugog entiteta unutar Kosova.

Šta očekujete od sastanka Kurtija i Vučića u ponedeljak u Briselu? Hoće li predlog EU biti potpisan?

Francusko-nemački plan nije nastao ni iz čega. Jasno je da je to proizvod dijaloga između Kosova i Srbije već dve godine. To je svima jasno, jer za ove dve godine nije bilo prekida dijaloga, već intenzivnih susreta strana. Nije važno kada će biti potpisan, veoma je važno šta sadrži.

Šta je suština francusko-nemačkog plana, šta on sadrži?

Plan je transformisao dijalog koji je započeo 2011. godine, u smislu da je proširio komponente sporazuma koji za cilj ima normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije. U svim svojim verzijama plan ima nekoliko komponenti.

Pre svega, nema priznanja Kosova. Ono što se prodaje kao faktičko priznanje, u stvari, nije ništa drugo do kolosalan srpski uspeh da dokaže državama koje ne priznaju Kosovo da je ona, odnosno Srbija, dužna da prihvati činjenično stanje, kao nešto privremeno i prolazno, ali što ne utiče na njen naziv pravno-međunarodnog suvereniteta u odnosu na međunarodnu zajednicu.

To znači da su u Evropi države koje ne priznaju, još više rezervisane prema našem priznanju. Eventualno priznanje bilo koje od njih nije rezultat eventualnog potpisivanja plana, već drugih geopolitičkih razmatranja trenutka. Međutim, Španija i Kipar teško da će biti u grupi zemalja koje priznaju priznanje bez de jure priznanja od strane Srbije. Isto važi i za druge zemlje u drugim zemljama.

Drugo, plan predviđa autonomiju za kosovske Srbe, sa sedištem uglavnom na severu, ali sa teritorijalnim proširenjem na sve srpske enklave. Ovo nije treća vlast, već paralelna vlast koja se takmiči sa ustavnom vlašću u Prištini. Ova komponenta apsorbuje pitanje Srpskog udruživanja u formi koja je potpisana 2013. godine i organizuje ga u okviru rukovodnih i upravljačkih struktura političko-teritorijalne autonomije kosovskih Srba. Ova autonomija će, nakon donošenja njenih podzakonskih akata, biti pridodata ostalim granama zakonodavne, izvršno-policijske i sudske funkcije.

Treće, plan na kraju stvara eksteritorijalnost Srpske Pravoslavne Crkve na celoj teritoriji Kosova, tako da njena imovina i druge aktivnosti dobijaju status spoljnog entiteta vis-a-vis lokalne vlasti u Prištini, delujući van svake lokalne jurisdikcije.

U koju fazu bi Kosovo ušlo, ako prihvati plan?

Onog trenutka kada je plan potpisan, Kosovo ulazi u novu fazu političkog razvoja: u prvim godinama mora da se stvori izuzetno gusta pravna infrastruktura, koja je, iako će imati druge nazive, u suštini ustavna stvar, jer uokviruje paralelnu i konkurentsku vlast na Kosovu, sa ovlašćenjima koja dobija od postojećih centralnih organa, u svim sferama života i rada.

Kada se završi ova pravna infrastruktura, videće se da će u obimu biti veća od samog Ustava Kosova.

Smatra se da početni pravni akti imaju prirodu međunarodnih ugovora o modalitetima autonomije na severu, statusu Srpske crkve i Zajednice sa fizionomijom prilagođenom francusko-nemačkom planu.

Dozvolite mi da kažem da status Srpske crkve, koji će biti regulisan navedenim planom, nema veze sa očuvanjem sekularnog karaktera Republike Kosovo, već sa stvaranjem drugog entiteta unutar Kosova, koji ne podleže pod mesnu nadležnost.

Upravo iz tog razloga, čudno je da ovaj plan, koji treba da posluži kao katalizator za proizvodnju desetina drugih pravnih akata koji u potpunosti zamenjuju postojeći ustavni poredak stvoren Deklaracijom o nezavisnosti i Ustavom Kosova, neće biti ratifikovan u Skupštini u skladu sa članom 18.1 Ustava Kosova.

Može li biti posledica ako jedna od dve strane odbija potpis i šta bi to moglo biti?

Ne vidim nikakav razlog ili znak da Srbija neće potpisati plan. Isto važi i za kosovsku stranu. Pitanje modaliteta potpisivanja ima više veze sa kosovskom stranom i time kako će se u javnosti predstaviti da je „sačuvala obraz“ pred prosečnim glasačem, a ne kao neka ozbiljna rezerva prema njemu.

Godinu dana nakon agresije Rusije na Ukrajinu, koliko se geopolitički kontekst promenio na Kosovu, ali i u regionu Zapadnog Balkana?

Mnogo se promenilo. Varvarska ruska agresija na Ukrajinu osnažila je Srbiju i potisnula trajno rešavanje kosovsko-srpskih odnosa u drugi plan, vodeći računa da naši odnosi sa Srbijom ne stvaraju prostor za rusko mešanje u ovaj deo Evrope. Osim toga, a s tim u vezi, svaka inicijativa koja sužava ruski manevarski prostor, naišla je na podršku čak i ako formalno nije bila deo evroatlantskih struktura, kao što je slučaj sa „otvorenim Balkanom“ i intenziviranjem saradnje balkanskih zemalja. Najveći korisnik čitavog sukoba i tragedije u Ukrajini je Srbija.